Увек у „сенци“, али никад у „хладу“ – позиција и улога Службе у савременом безбедносном окружењу

У 127 година дугој историји српске Службе било је мало периода који би се могли описати као мирни, а још мање као лагодни. Актуелни безбедносни контекст, као и предикције будућих догађаја, уверавају нас да ће амбијент за оперативно-аналитичко деловање само бити још сложенији и непредвидивији

Давно је речено: „Све тече, све се мења“, а изгледа као да се ова древна пословица посебно односи на свет данашњице, када је геополитичка и технолошка динамика као кључни замајац глобалних промена, практично видљива на дневном нивоу. Повезаност и међузависност у савременом свету доводе до готово тренутне транзиције безбедносних ризика са једног на други крај планете, каква у прошлости није била могућа чак ни између суседних народа, региона или држава.

У глобалној равни актуелно доминирају два велика геополитичка вртлога оличена у руско-украјинском сукобу, као и у све сложенијем конфликту на Блиском истоку, који у своју орбиту увлаче друге бројне регионалне и глобалне актере. Ти актери својим сврставањем на одређену страну успостављају нова и оживљавају стара савезништва, али и антагонизме, па и непријатељства, преносећи изузетном брзином контекст поменутих промена по капиларној дубини читавог међународног окружења, све до најудаљенијих делова света, на начин какав није виђен у досадашњој историји.

Србија је одавно постала својеврсна модерна „европска Казабланка“, у којој се континуирано преплићу и сучељавају колективни и партикуларни обавештајни интереси различитих глобалних и регионалних актера у све нестабилнијем и изазовнијем међународном окружењу

Колико је ова појава изражена, можемо видети и из актуелног примера тренутног утицаја блокада и рестрикција коришћења Ормуског мореуза и мореуза Баб ел Мандеб на глобалну енергетску безбедност, трговинске и транспортне руте, а следствено и на читаву светску економију. При томе, сведочимо и систематском узајамном уништавању енергетских постројења и критичне инфраструктуре сукобљених земаља у оба конфликтна региона, чије последице ће се несумњиво тек искусити у наредном периоду.

Наведени геополитички процеси и оружани конфликти, уз дихотомни однос и стратешки ривалитет између САД и Кине по питању успостављања новог модела глобалног управљања, те фрагментација раније геополитичке и идеолошке монолитности Запада, уз истовремена настојања Европске уније да успостави сопствену стратешку аутономију у мултиполарном окружењу, потврђују дефинитивни крај старог и болно рађање новог светског поретка.

ФОТО: Ahmet Sel/AFP/Profimedia

Све описане промене нису заобишле ни безбедносно–обавештајну раван, у ком смислу сведочимо и неповратним променама безбедносног окружења на свим нивоима. Хибридни и посреднички сукоби, необјављени ратови, транснационалне претње, бескрајне ескалаторне спирале, примена тактике декапитације највиших државних руководстава, нове форме тероризма, сепаратизма и екстремизама, геополитичке и безбедносне импликације изградње нових, строго контролисаних глобалних коридора и истовремени напади на критичну инфраструктуру противника, као и све чешћа злоупотреба вештачке интелигенције, представљају основу савремених безбедносних изазова, ризика и претњи.

ФОТО: JOHN MACDOUGALL, PA Images/Alamy/Profimedia

Такве промене пред све обавештајно-безбедносне службе на свету стављају исти егзистенцијални изазов, пре свега по питању брзине прилагођавања новом безбедносном контексту. У том смислу је у бројним европским земљама у току темељно реформисање безбедносног сектора, укључујући и промене нормативног оквира, којима се обавештајно-безбедносним апаратима дају шире надлежности и већа овлашћења. Истовремена најава оснивања Европског савета за безбедност као кровног тела, чији би придружени чланови и екстерни партнери биле земље попут Велике Британије, Норвешке, Канаде и Украјине, представља концепт нове европске безбедносне архитектуре.

Бројне заинтересоване и сукобљене стране настављају своје обавештајне „игре без граница“ и на нашој територији, што генерише различите нове форме безбедносних ризика и изазова, са којима се Служба суочава

Када је реч о позицији наше земље и изазовима који су пред нашом Службом, није претенциозно рећи да је Србија одавно постала својеврсна модерна „европска Казабланка“, у којој се континуирано преплићу и сучељавају колективни и партикуларни обавештајни интереси различитих глобалних и регионалних актера у све нестабилнијем и изазовнијем међународном окружењу.

На глобалном нивоу већ дужи период сведочимо интензивном узајамном протеривању припадника обавештајног и дипломатског апарата између колективног Запада и Русије, што је довело до додатне акумулације укупног обавештајног присуства и деловања у многим, па и у нашој земљи, која заузима принципијелну, неутралну и избалансирану позицију. При томе, бројне заинтересоване и сукобљене стране настављају своје обавештајне „игре без граница“ и на нашој територији, што генерише различите нове форме безбедносних ризика и изазова, са којима се Служба суочава.

Истовремено, различити регионални безбедносни процеси се циклично и готово закономерно понављају у нашем окружењу и поново прете да ескалирају. Када је реч о нашем регионалном обавештајном „хоризонту“, са сигурношћу можемо само рећи да исти никада није био нарочито ведар и дужи период стабилан, као и констатовати да заједничка „јасна европска перспектива“ ипак није донела толико потребну трајну рехабилитацију регионалних односа.

Она би, макар у теорији, омогућила промену старе, исувише добро познате регионалне парадигме – по којој српска „суза нема родитеља“, те је једна иста страна увек крива и за своја и за туђа страдања у прошлости. Уместо тога, промена баланса моћи у региону проистекла из обновљеног широког међународног угледа наше земље, уз економско снажење и интензивну војно-одбрамбену модернизацију, довела је до поновне појаве истих оних супрегионалних безбедносних савезништава са којима смо се већ сусретали у недавној историји, а добро знамо да historia magistra vitae est.

Ти нови пактови настали у нашем окружењу се – иако су део безбедносне архитектуре Запада – готово иронично попут руских „матријошки“ репродукују из идентичних већих западних формата „за обуздавање“ других, попут „Коалиције вољних“ и „Европског НАТО-а“, проистеклих из некада јединствене трансатлантске „НАТО“ алијансе, којој су САД у међувремену отказале спонзорство и вођство.

Описано актуелно регионално безбедносно прегруписавање се, нажалост, спроводи са истим циљевима и прикривеним покровитељима као и током читавог претходног века, да овом приликом не идемо даље у прошлост. Наведено недвосмислено потврђује и недавна крајње неодговорна изјава министра одбране БиХ, који је позиве међународној заједници на повлачење потписа са стварања Републике Српске допунио хушкачким покличем: „Ми знамо шта нам је чинити након тога“. Међутим, то веома добро знамо и ми, јер смо научили лекције из сопствене прошлости.

Нови пактови настали у нашем окружењу се – иако су део безбедносне архитектуре Запада – готово иронично попут руских „матријошки“ репродукују из идентичних већих западних формата „за обуздавање“ других, попут „Коалиције вољних“ и „Европског НАТО-а“

Када је реч о унутрашњим безбедносним процесима и појавама, по значају се посебно издвајају континуирани „административни“ притисци привремених, али крајње екстремних, приштинских институција на наш народ на КиМ, који увек имају обележје квазидржавног терора и попримају форме покушаја тихог институционалног прогона српског становништва путем непрекидног „капљичног одлива Срба“.

ФОТО: Henry Nicholls/PA Images/Profimedia

Значајан део западне међународне заједнице је, непостидно кршећи међународно јавно право на примеру Србије, у покушају да јој насилно одвоји 14% територије, отворио „Пандорину кутију“. Из исте су измилели различити сепаратизми, унилатерализми, екстремизми и територијалне претензије јачих и на крају дошли и пред врата истог тог „цивилизованог Запада“, непогрешиво се враћајући своме креатору. Као „колатерална штета“, читав свет је ушао у све очигледније и неконтролисаније стање безакоња, које у појединим актуелним случајевима поприма чак и форму својеврсног „геополитичког канибализма“.

Осим тога, у унутрашњој безбедносној равни су присутни и покушаји спровођења специјалних форми социјалног инжењеринга иза којих стоје страни центри моћи и њихове финансије. Наведено деловање је усмерено на циљану промену наше развојне друштвене, политичке и економске парадигме, која је очигледно засметала неким центрима моћи, као исувише самостална и успешна за њихово виђење граница националног суверенитета и права народа на слободни избор.

ФОТО: Видоје Манојловић

Зато су наведени инострани кругови у форми „данајских дарова“, неретко вешто злоупотребљавајући и форме међународне сарадње у појединим областима, под званичном формом пружања подршке реформским процесима на нашем „европском путу“, у неким случајевима заправо осмишљавали, финансирали и реализовали различите пројекте и програме, суштински усмерене на умрежавање, обуку и увежбавање специјалних форми крајње деструктивног политичког активизма, са анархолибералним предзнаком. Кулминација свега тога био је неуспешан покушај обојене револуције у нашој земљи.

У свету у којем „све тече и све се мења“, може се рећи да је наша Служба готово увек била „у сенци, али никад у хладу“. Зато је данас у екстремно динамичном и једнако нестабилном међународном глобалном и регионалном окружењу свеснија него икада да ће од способности и успешности њеног структуралног, организационог и кадровског прилагођавања новој безбедносној парадигми, а посебно од посвећеног и пожртвованог рада сваког припадника, непосредно зависити сигурност и добробит нашег народа и државе и у годинама које долазе.