Драгољуб Којчић: Победа и њени ликови

Призивање крви, гажења и обрачуна са политичким противницима открива поглед на свет у којем за другачије мишљење нема места. Иза таквог схватања политике не стоји демократски идеал, већ стара и опасна заблуда да се боље друштво може изградити уништавањем другога

Међу најмање упитним појмовима који представљају угаоне каменове друштва којима није потребно додатно објашњавање него се разумеју сами по себи, налазе се слобода, правда, поредак или, на српском, држава која држи структуру друштва у конфигурисаном поретку да се не распадне. Победа је, међутим, једна од нејфреквентнијих речи на синусоиди политичке историје, али без једнозначног садржаја. Рецимо у најбаналнијем сукобу значења: оно што је једној страни тријумф, другој страни је пораз. Победа и пораз су традиционално релациони појмови као светлост и тама. Да би се разумело једно, уобичајено је да мора да постојати оно друго. Да ли баш мора тако?

Уметност, посебно сликарство, можда најилустративније показује обрасце ове дијалектике. Темистокле против Ксеркса у поморској бици код Саламине. Победу Грка на платну оживели су Ендру Ховат, Рино Албертарели, Вилхелм фон Каулбах и други. Узимамо је за пример због конфликтног набоја који добија снажни израз на сликама. Један сурови приказ да победа треба да представља анихилацију противника, гажење и понижавање, даје велики Петер Паул Рубенс на драматичној барокној алегорији помало плеонастичног назива The Trumph of the Victory на енглеском језику. Или ултимативни сукоб полова смисла који је осликао Питер Бројгел Старији на слици Тријумф смрти. Из његовог угла не види се да можда постоји и победа живота, али то је више питање за историјски контекст у коме доминира песимистичка поетика.

Србија се две године сучава са претњама политичке мањине да ће газити људе, бацати у реке, да ће крв тећи улицама… као да су њени стратези заробљени у времену које је разлике између страна у сукобу нужно посматрало као уништење другобића. Или су се наслађивали призорима страве које су издашно осликавали заиста велики мајстори, али оковани ограничењима своје епохе и њених ужаса. Овај манихејски начин посматрања разноврсности света представља негацију вере у живот и вредност људског бића као дела Божијег, или као финалне тачке еволуције, свеједно. Ништа мање ни негацију демократије. Победа у њиховом схватању значи смрт другога. Тако се вршио терор Католичке цркве, то је била суштина инквизиције, револуционарног терора Француске револуције и колапса људскости у Вандеји, диктатуре пролетаријата у комунистичким револуцијама, у нацистичком холокаусту над Јеврејима, геноциду Хрватске над српским народом током Другог светског рата и етничког чишћења у новије доба.

Права победа није над другима него отварање будућности у којој има места за све људе. Комплетна православна иконографија, као део идентитетске самосвести нашег народа, његових вредносних постулата и емоција које су пружене свакоме ко хода овом земљом порука је са фресака староставних манастира. Такође слика Victory немачког сликара Густава Рихтера из 19. века нема ниједан елемент поништавања другог човека, ниједан мач или каму, ниједну кап крви, ниједног згаженог противника. Права победа је тријумф моралних вредности, доброте и љубави и поштовања према свакоме. Победа није над неким него будућност за све. Фанфара објављује да је ово једина права победа са којом долази ново доба а путои је крунишу ловоровим венцем!