Бојан Димитријевић: Девизни курс, продуктивност и развојни модел

Теза да су раст плата и стабилан динар угрозили српску привреду звучи уверљиво све док се не погледају подаци. Србија је у протеклој деценији бележила снажан раст продуктивности у поређењу са већим делом Централне и Источне Европе, а прави проблем данас није цена рада већ питање како тај раст убрзати и претворити га у трајан развој

Наставак наше анализе везан за политику девизног курса технички је нешто захтевнији, али ћемо настојати да буде разумљив и читаоцима који нису економски образовани.

Већ смо констатоваоли да политика депресијације девизног курса може да буде веома ризична, и као „мач са две оштрице“, вероватније да доведе до раста инфлације, пада реалних плата и активирања спирале инфлационих очекивавња, без реалних ефеката на економију. То се већ дешавало више пута у економској прошлости Србије. Зато би право решење било раст продуктвности рада који би створио простор за даљи раст плата и животног стандарда без потребе за слабљењем динара и активирањем инфлационе спирале.

Један од кључних критичких аргумената у критици постојеће економске политике је да раст плата угрожава конкурентност привреде Србије. Aли, да би се одговорило на то питање, мораjу се узети у обзир и јединични трошкови рада, која се израчунавају као разлика стопе раста накнаде по запосленом и стопе раста реалне продуктивности рада. Ако је, примера ради, раст накнаде 10%, а раст реалне продуктивности 7%, тада јединични трошкови рада расту за 3% и сматрају се економски неоправданим, јер угрожавају међународну конкурентност привреде. У табели 1 истовремено повезујемо реалне плате, кретање реалне продуктивности по запосленом, њихову разлику као показатељ да ли постоје притисци на тропкове рада и стопу инфлације.

ФОТО: Компас

Први период од 2015. до 2018. године је релативно уравнотежен, ралне плате и продуктвиност се не разликују битније и стопа инфлације је ниска.

Други кратки период је 2019. и 2020. година када плате расту брже од продуктивности рада, што је потпуно разумљиво и оправдано у условима КОВИД-кризе. Као што се види, то уопште није утицало на ниво инфлације.

Могућ је раст реалних плата, стабилан курс, па чак и реална апресијација домаће валуте, али је потребан дугорочни раст продуктвивности који се може постићи одговарајућим моделом привредног раста

Трећи период обухвата године 2021.-2025. где се известан јаз плата и продуктивности формира само у периоду 2024.-2025. мада је ово сувише кратак период да би се говорило о постојању неког тренда. Видимо да ни у овом периоду није дошло до убрзања инфлације, што значи да за сада наша инфлација није трошковног карактера, барем ако је реч о утицају плата на општи раст цена. Реалне плате су за претходних 10 година у просеку расле тек 1,9% брже од продуктивности, што је извесно, знатно мање у односу на оно што би се могло очекивати из критике ове политике. Притом, треба имати у виду, да је у периоду који претходи 2015. години, раст плата био знатно спорији од раста продуктивности и да су постојале значајне резерве за раст плата које су претходно биле веома потцењене!

Табела 2 је врло занимљива, јер даје поређење између Србије и земаља Централне и Источне Европе са којима омиљени економисти Студентске листе воле често да пореде Србију. Пореде се кумулативна стопа продуктивности у периоду 2015.-2025., те продуктивност у 2025. години и промена јединичних трошкова у периоду од десет година да би се упоредила са кумулативним растом продуктивности.

ФОТО: Компас

Изузетно занимљив резултат је да је Србија имала већи збирни раст продуктивности за претходних 10 година од свих посматраних земаља ЦИЕ са изузетком Румуније. То критичари важеће економске политике свакако нису имали у виду или им тај податак није довољно познат! Свакако, будући да су јединични трошкови рада у Србији у ранијем периоду били знатно нижи од раста продуктивности, Србија је у овом периоду имала нешто виши раст реалних плата и ових трошкова, али је још увек међу девет посматраних земаља имала нижи раст трошкова рада у односу на Бугарску, Румунију и Мађарску. Очито је да су и неке земље региона ЦИЕ губиле трошковну конкурентност рада и то у већој мери него Србија. Посебно напомињемо да се овде Србија не пореди са земљама тзв. Западног Балкана, већ са земљама које су, све од реда, пуноправне чланице ЕУ! Стога се не може рећи да је раст плата у Србији био пребрз, већ само да су јединични трошкови расли нешто брже, (ми бисмо додали), услед чињенице да су у ранијем периоду реалне плате биле знатно подцењене и да су јединични трошкови расли спорије од раста плата, што је створило простор за њихов нешто бржи раст у наредном периоду. О овоме је код нас у МАТ-у писао економиста Иван Николић.

Србија је имала већи збирни раст продуктивности за претходних 10 година од свих посматраних земаља ЦИЕ са изузетком Румуније. То критичари важеће економске политике свакако нису имали у виду или им тај податак није довољно познат

Овој анализи треба додати још неколико напомена:

• Србија је у претходном периоду имала реалну апресијацију (јачање динара) од 21%, а сличну апресијацију имала је још само Чешка која још увек није чланица еврозоне;
• Проблем нешто бржег раста плата у Србији присутан је због снажнијег раста плата у приватном сектору, а не због раста плата у јавном сектору, које су потпуно под контролом; плате у приватном сектору нису директно под контролом владе, а њихов раст указује да Србија избегава „замку средње развијености“, што је добро, јер ова појава доводи до дугорочне стагнације плата; чини се да је на овај начин Србија имала постепено приближавање-конвергенцију својих плата ка нивоу плата упоредивих земаља ЕУ!
• Од свих посматраних земаља Србија има најнижу цену рада по часу, што у овом показатељу додатно смањује негативне ефекте нешто бржег раста трошкова рада, јер Србија нема велики апсолутни износ укупних трошкова рада; овде наводимо следеће чињенице о накнади за запослене по радном сату у 2025. години према подацима Евростат-а: Србија – 12,8 евра; ЕУ – 34,9 евра; Словенија – 29,7; Чешка – 19,8; Мађарска 15,2; Румунија – 13,6 евра;

Стога се може констатовати да проблем нису превисоке плате, саме по себи, већ нешто спорији раст продуктвиности и то у претходне две године. Зато долазимо до кључног питања како убрзати раст продуктивности, што се трајније може решити моделом привредног развоја који ће правилним избором и подстицајем приоритетних привредних грана моћи да значајније убрза продуктивност уз истовремени раст плата.

ФОТО: Компас/Илустрација

Али, да претходно разјаснимо питање прецењености курса динара, да ли је то увек негативно и под којим околностима може постати кочница привредном расту? За ово ћемо навести пример две земље чланице ЕУ које су свесно водиле политику реалне апресијације својих валута: можда и погађате – реч је о Чешкој и Словачкој. Чешка и Словачка су у годинама пре прикључења Европској унији (2000.-2008.), имале снажну реалну апресијацију својих валута (круна), али је, истовремено, дошло и до снажног раста продуктивности рада и извоза, а да није била угрожена конкурентност њихових привреда. Тако је раст реалног ефективног курса чешке круне у овом периоду био чак 33,7%, а још убедљивији пример је Словачка у којој је круна ојачала са 38,4 за један евро, на 30,1 круну за један евро, за само три године, што је раст реалног курса за 37,5%; разуме се, овакво реално јачање круне у Словачкој било је могуће захваљујући расту продуктивности од 9% годишње (27% за три године) у истом посматраном периоду!

Зато дајемо Табелу 3, јер показује значајне сличности између ситуације у Чешкој, Словачкој и Србији:

ФОТО: Компас

Премда табела на први поглед изгледа нешто компликованије, можемо уочити неколико јасних закључака: прво, постоје значајне сличности економске ситуације у све три земље које су водиле политику реалне апресијације својих валута; у питању су само различити периоди посматрања, што је разумљиво, ако се има у виду време приступања Словачке и Чешке Европској унији; друго, ове земље су имале апресијацију, раст реалних плата, раст продуктивности, висок прилив СДИ, снажан раст извоза, нису биле чланице еврозоне (Чешка то није ни сада), ниску стопу инфлације и постепену конвергенцију плата ка европском просеку. Србија, свакако, има нешто виши раст реалних плата од продуктвиности (и јединичне трошкове рада) од Чешке и Словачке у периоду приступања Европској унији, али овај показатељ треба да се додатно прати у наредном периоду. Тиме опет долазимо на кључно питање: могућ је раст реалних плата, стабилан курс, па чак и реална апресијација домаће валуте, али је потребан дугорочни раст продуктвивности који се може постићи одговарајућим моделом привредног раста. То свакако није модел у чијем су центру јачање институција и борба против корупције, мада су ови елементи неспорни из угла уређења државе на здравим економско-правним основама. То нас опет доводи до већ поменутог Ерика Рејнерта.

Треба прочитати његове књиге: Спонатани хаос – Економија у доба вукова и Глобална економија – Како да сиромашне земље постану богате. Ево неколико поузданих рецепата који могу довести до дугорочног раста продуктивности и виших стопа раста БДП:

1. Економија обима, опадајући трошкови, више плате, више реалне плате, виши порези;
2. Експлозија продуктивности у низу привредних грана,
3. Иновације са растућим ценама, несавршена конкуренција, препреке за улазак у грану,
4. Синергијски ефекти разних растућих грана привреде и раширена подела рада,
5. Активна држава и јаке институције за привредни раст,
6. Инвестиције у производњу и капитал духа и воље.

Наводимо само неколико познатих економиста који су уткали своје теорије и предлоге у овако конципиране кључне елементе привредног развоја:

Фридрих Лист – претеча државе благостања; богатство земље зависи од индустрије и од тога шта производи – либерализам и социјализам су утопије. Економија мора бити наука заснована на искуству и на значају живих људи.

Торстен Веблејн: Веблејн је желео је да моћ има производни, а не финансијски капитал; економија треба да буде заснована на чињеницама.

Јозеф Шумпетер: иновације и предузетништво као покретачи капитализма, а не капитал сам по себи.

Реалне плате су за претходних 10 година у просеку расле тек 1,9% брже од продуктивности, што је извесно, знатно мање у односу на оно што би се могло очекивати из критике ове политике

Рагнар Нурксе, норвешки економиста, на њега се наслањају Гунар Мирдал и Артур Луис, нобеловци. Развој треба да подстакне тражњу и избегне кругове сиромаштва.

Мозес Абрамовиц (Чикаго) – рад и капитал објашњавају само 15% раста, а остало је технички прогрес. Избор привредних грана (са растућим приносима) је најважнији за привредни раст.

Џ. К. Галбрајт – економисти прогностичари заслужују мање поштовања од астролога.

Текст завршавамо неким од битних Рејнертових закључака:

• Привредни раст зависи од динамичке несавршене конкуренције са мањом улогом слободног тржишта. Потребно је усредсредити се на област знања и хуманог капитала, а не на „ловце на ренте“ и финансије.
• Западни тинк-тенкови поларизују јавно мњење на богате и сиромашне и у богатим земљама су богаташи заштићени бодљикавом жицом. Стратегије манипулације доводе до губитка искрености, непосредности, поштовања и међусобног поверења. То је модел „завади па владај“!
• Протекционистичка држава прво штити домаћу индустрију, а затим се повлачи и инвестира у ризичне пројекте. Нова технологија ствара дефлацију, а богатство стварају знање, нови изуми и инфраструктура. Треба нам економија заснована на искуству, историји, емпирији и здравом разуму, а не на теоријским моделима одвојеним од стварности.
• Економске миграције данас су последица беде и сиромаштва у земљама Трећег света. Леберална политика донела је брзу деиндустријализацију, смањење плата и велику незапосленост.
• Богате земље се специјализују за високу технологију, а сиромашне за производњу сировина; Земљама у развоју је забрањен развој индустрије и разлике у нивоу развијености се само повећавају! Данас је привредна структура ЗУР-а слична оној из доба колонијализма и на сцени је неоколонијализам;
• Фактори успеха: економија обима, технолошке промене и иновације, синергијски ефекти, изградња националних држава и инфраструктуре. Данашња глобализација је погрешна, не ствара ове ефекте; рударство и пољопривреда нису шансе за развој, то су гране са опадајућим приносима; ту су Малтусови зачарани кругови сиромаштва, нема нових радних места, нема индустрије и иновација; то је пример Монголије; пољопривреда у САД и Европи опстаје захваљући високим субвенцијама. Отуда помало чуди да је пољопривреда једна од централних тема Шошкићевих предлога, осим ако није у питању уобичајена предизборна демагогија.
• Кључни фактори који стварају богатство јесу снажна индустрија и константне иновације, подржане кроз активну улогу државе и стратешко планирање. Тек када се кроз развој разуђене поделе рада и остваривање економије обима покрену позитивни синергијски ефекти између различитих привредних грана и раст продуктивности, земље у развоју (Србија) могу трансформисати своју структуру и остварити истински, дугорочни економски суверенитет.

Типична секвенца успешног привредног развоја изгледа овако: више плате – већа тражња – више нових радних места – виши привредни раст – виша продуктивност – пад цена – иновације, што шири кругове благостања!

Особине доброг привредног развоја су:

• Растуће извозне активности.
• Економија обима.
• Динамична и несавршена конкуренција.
• Стабилне цене.
• Високообразована радна снага.
• Јака средња класа.
• Привредне делатности са великим потенцијалом за раст.
• Велики синергијски ефекти и кластери.
• Плате ригидне на доле.
• Раст плата и „фордистички“ систем плата.

О моделу развоја ослоњеном на Рејнерта, треба пажљиво размислити и постепено га применити, због дејства економије растућих приноса. Домаћим екномистима топло препоручујемо да се позабаве емпиријом (подацима), која упућује на закључак да конкурентност српске привреде мерена курсом није значајно угрожена, а да аргументи јаких институција и одсуства корупције (мада нису потпуно неважни), у овој фази привредног развоја Србије имају другоразредни значај за економску политику и убрзани привредни раст. Чак и ако постоји дилема: шта је старије – кокошка или јаје, овде нема никакве сумње: сиромаштво није последица превисоке корупције, већ је превисока корупција последица сиромаштва, одсуства развојних шанси и прениских плата.