Дражен Живковић: Вучићева политика према КиМ је стратегија активне дефанзиве

Када се у савременом српском јавном простору поведе расправа о Косову и Метохији, дебата се пречесто сведе на две екстремне и једнако нереалне крајности

Са једне стране су они који захтевају моментална, максималистичка решења која превиђају глобални однос снага и међународне околности, док су са друге они који подлегну дефетизму и тврде да је „све већ завршено“ и да треба прихватити сваки ултиматум. Међутим, озбиљна и одговорна државна политика не води се ни у илузијама ни у капитулацији, већ у геополитичкој реалности – у простору између онога што је жељено и онога што је у датом историјском тренутку заиста оствариво.

Ако анализирамо резултате косовске политике коју је у протеклом периоду водио председник Александар Вучић, и то кроз хладне, неумољиве чињенице, а не кроз идеолошке острашћености, долазимо до јасног закључка: Србија је успела да заустави процесе за које су многи светски центри моћи сматрали да су одавно запечаћени. Да, Косово и Метохија нису у овом тренутку враћени под пуни суверенитет и управни систем Београда – што је у тренутним односима снага на глобалном нивоу објективно немогуће без изазивања сукоба катастрофалних размера – али је учињено нешто што је пре само две деценије деловало као немогућа мисија: спречено је заокруживање тзв. косовске државности у свим кључним међународним институцијама и форумима.

Задатак одговорног државног руководства није да земљу и народ гура у унапред изгубљене сукобе или да даје јефтина и празна обећања, већ да оствари три кључна циља: сачува мир и стабилност, очува Србе на Косову и Метохији, онемогући Приштини пун међународни легитимитет

Непремостиви бедеми међународног поретка: УН, УНЕСКО, Интерпол и НАТО

Да би једна територија постала пуноправна, међународно призната држава у пуном капацитету, није довољно да има подршку неколико великих сила, нити да прогласи декларацију у локалном парламенту. Потребан јој је легитимитет који долази кроз чланство у глобалним организацијама и универзалним институцијама. Управо ту је Србија, кроз интензивну, системску и нимало лаку дипломатску офанзиву, задала одлучујуће ударце пројекту тзв. косовске државности.

1. Уједињене нације (УН) – главна капија која остаје закључана:

Упркос свим притисцима, претњама дипломатским изолацијама и вишедеценијском лобирању најмоћнијих западних земаља, „Косово“ није постало чланица Уједињених нација. Резолуција 1244 Савета безбедности УН остаје темељ на коме Србија заснива своју правну и политичку борбу, а Савет безбедности – захваљујући дипломатским партнерима и конзистентној политици Београда – место где Приштина не може да прође. Без столице у УН, пројекат независности остаје у правном вакууму, недовршен, трајно оспорен и без могућности да добије пуни међународно-правни субјективитет.

2. УНЕСКО – заштита српског идентитета, верске и културне баштине:

Приштина је годинама покушавала да кроз улазак у УНЕСКО преузме контролу над српским средњовековним манастирима и црквама, покушавајући да прекрсти српску културну и верску баштину у такозвано „косовско наслеђе“. Пропаст њиховог захтева за чланство у УНЕСКО-у није била само дипломатска победа Србије, већ и морална и цивилизацијска. Београд је успео да увери међународну заједницу да они који су рушили и палили цркве и манастире током Мартовског погрома 2004. године не могу бити њихови чувари нити заштитници.

3. Интерпол – Спречавање злоупотребе глобалних безбедносних система:

Захтев Приштине за чланство у Интерполу, поднет још 2015. године, био је замишљен као кључни корак ка међународној полицијској и безбедносној интеграцији. Упркос огромном политичком и финансијском лобирању њихових спонзора, српска дипломатија је успела да у неколико сукцесивних гласања убеди убедљиву већину чланица ове организације да одбију захтев Приштине. Тиме је директно спречено да полицијске и параполицијске структуре из Приштине користе међународне потернице као средство политичког притиска и прогона српског становништва.

Критичари актуелне косовске политике често са безбедне удаљености замерају што Косово и Метохија нису суверено враћени под пуну административну и војну контролу Београда

4. НАТО – Чланство које је остало само на нивоу неостварених жеља:

Подневши пријаву за ступање у НАТО још 2012. године, приштинске власти су се надале да ће кроз пречицу евроатлантских интеграција прескочити стандардне процедуре и обезбедити коначни безбедносни и војни штит. Међутим, захваљујући чињеници да унутар самог НАТО-а постоје земље чланице које принципијелно не признају једнострано проглашену независност Косова, као и доследној политици војне неутралности коју заступа Београд, Приштина је остала далеко од било каквог формалног чланства у овом војном савезу.

Стратегија „отпризнавања“: Преокрет глобалног тренда у корист Србије

Један од најзначајнијих и највећих домета ове политике јесте покретање и успешно спровођење процеса повлачења признања једнострано проглашене независности. Пре него што је ова дипломатска стратегија започета, у међународној јавности и медијима се стварала лажна слика о „неповратности процеса“ – тврдило се да је независност готова ствар и да број земаља које признају Приштину може само да расте из дана у дан.

Србија је, међутим, доказала супротно. Десетине земаља широм света, од Африке и Азије до Латинске Америке и Кариба, званично су повукле, суспендовале или замрзле своје одлуке о признању, чиме је број држава које признају Приштину пао испод половине укупног броја чланица Уједињених нација. Овај преокрет није био случајан нити плод срећних околности; он је резултат мукотрпног, вишегодишњег теренског рада, брзог реаговања на промене у глобалној архитектури и изградње нових, стратешких партнерстава са сувереним земљама Глобалног југа. Тиме је срушен мит о неизбежности косовске независности.

Геополитичка реалност и одговорност према будућности

Критичари актуелне косовске политике често са безбедне удаљености замерају што Косово и Метохија нису суверено враћени под пуну административну и војну контролу Београда. Међутим, озбиљна и дубинска анализа захтева потпуну искреност: да ли је у овом историјском тренутку, када су на простору КиМ присутне међународне оружане снаге и када су најмоћније западне силе деценијама улагале свој огромни политички, економски и војни капитал у пројекат независности, могуће остварити пуни суверенитет без уласка у директан и разорни војни сукоб са НАТО?

ФОТО: Компас/Илустрација

Одговор је јасан свакоме ко стварност посматра рационално и са одговорношћу према националним интересима. У таквим геополитичким околностима, задатак одговорног државног руководства није да земљу и народ гура у унапред изгубљене сукобе или да даје јефтина и празна обећања, већ да оствари три кључна циља:

* Сачува мир и стабилност, јер су они једини предуслов за економски раст, демографски опоравак и биолошки опстанак српског народа.

* Очува Србе на Косову и Метохији, кроз константно, континуирано финансијско, институционално, хуманитарно и материјално улагање у њихов останак и опстанак.

* Онемогући Приштини пун међународни легитимитет, држећи косовско питање отвореним за будућа времена када ће се глобални односи снага додатно променити у корист међународног права.

Победа у дуготрајној дипломатској борби

Политика коју води Александар Вучић у вези са Косовом и Метохијом може се дефинисати као стратегија активне дефанзиве, мудре куповине времена и очувања виталних државних и националних интереса у екстремно неповољним и сложеним околностима. То је борба у којој се пажљиво мери сваки дипломатски корак, где се избегавају замке унапред припремљених ултиматума и сценарија, а истовремено користи свака пукотина у међународном поретку да се заштити и ојача српска позиција.

Заокруживање косовске државности, које је 2008. године изгледало као готов чин који ће читав свет брзо и безусловно прихватити, данас је потпуно блокирано на свим кључним међународним тачкама. „Косово“ није у УН, није у УНЕСКО-у, није у Интерполу, нити је у НАТО-у. За државу која је током деведесетих и двехиљадитих прошла кроз агресију, тешке санкције, економско урушавање и катастрофалне дипломатске поразе, ови резултати представљају максимум онога што се у савременом геополитичком тренутку могло постићи.

То можда није брза ни коначна победа какву сваки родољуб прижељкује, али јесте нешто подједнако важно: то је успешна одбрана националних суверених права, спречавање коначног пораза и очување правоснажног, историјског и међународног права Србије на своју територију за генерације које долазе.