Драгољуб Којчић: Страх и политика

Оно што је некада припадало свету хорора, дистопија, апокалиптичних визија, данас постаје средство деловања опозиционих актера. Уместо програма, обећања боље будућности или уверљиве понуде грађанима, нуди се слика друштва у коме противнике чекају репресија, одузимање права, јавна стигматизација

Емоција је снажна тангента политике и уметности. Страх је осећање којим велики писци, сликари или композитори упозоравају на мрачне стране психе или на објективно негостољубиву или претећу природу света у коме живимо, посебно на надолазеће катаклизме. Подсетимо се песме Едгара Алана Поа Гавран, слике Крик Едварда Мунка, опере Магбет Ђузепеа Вердија и Саломе Рихарда Штрауса и готово читавог књижевног опуса Франца Кафке. Сергеј Ејзенштајн је аутор чувене филмске секвенце с бебом у колицима која се неконтролисано, усред револуционарног метежа, котрљају низ велике степенице Одесе.

Посебно се издваја књижевно-есејистички жанр антиутопија. Џорџ Орвел је у 1984 антиципирао тоталитарну будућност човечанства подвргнутог свеопштој контроли. Јевгениј Замјатин, један од првих совјетских дисидената, написао је дистопијски роман Ми, алудирајући на ишчезавање индивидуе, њене слободе и достојанства у будућности коју доноси тоталитаризам.

Реминисцирајући на симболички начин атомски удар на Јапан 1945. године, Иширо Хонда је снимио култни мегахорор Годзила. Из холивудских студија стизали су један за другим спектакли природних катастрофа као што су Земљотрес, Мотмен, судари планета или пак технолошке катастрофе као што је Паклени торањ. Предмет великих синеаста били су и страхови од нових друштвених изазова. Кен Расел их је у филму Томи предочио, пре свега као наркоманију у супкултури рок генерације и профилактички деловао на отрежњење барем једног дела посрнуле омладине.

ФОТО: Toho Company Ltd.

Наше друштво суочило се са страховима које су донеле године распада Југославије и агресије на српски народ и Србију. Љубиша Самарџић је као свој режисерски деби снимио филм Небеска удица о страхоти и апсурду који су нас задесили у НАТО агресији.

По историјској навици, уобичајено је очекивање да власт генерише страх код грађана када влада без легитимитета, без аргумената и без резултата. Од пада надстрешнице у Новом Саду, међутим, у Србији се опозиција определила да застрашује друштво и да своје магистралне активности своди на опструкцију нормалног живота грађана и на претње. Уместо да, посебно пред изборе, нуди програме за напредак земље и бољи живот, опозиција застрашује људе као у најцрњим хорор дистопијама да ће их, када дође на власт, бацати у реке, искључивати из политичког права да бирају и да буду бирани, да ће их по неком волшебном и неухватљивом критеријуму тријерисати на културне и некултурне, да ће им пребројавати зубе као критеријум подобности и одузети им право јавне речи уколико нису њихови истомишљеници. Ако после избора остану у малој мањини, што је извесно, наши опозиционари кажу да неће признати резултате. Застрашивање грађана је њихова једина идеологија и методологија. Мора се признати да је овај концепт(псеудо)политике оригиналан и да представља допринос антикултури човечанства и његовој политичкој историји. Чак ни најталентованији уметници из богатог лексикона страве и ужаса нису могли да се добаце до овакве патологије.