Драгољуб Којчић: Јапан, једначина традиције и модерности

Једна од најзанимљивијих особина јапанске културе јесте способност да у истом духовном простору споји оно што на први поглед делује неспојиво: строгу дисциплину и слободу, минимализам и спектакл, древне обрасце и авангарду

У граничним егзистенцијалним искушењима народи и појединци откривају формулу опстанка и трајања. У новије доба Солжењицинова амплитуда протеже се од десетогодишњег прогонства у Сибиру, егзила у Вермонту до Нобелове награде за књижевност и тријумфалног повратка у отаџбину која му додељује Светоандрејски орден. Јапанско друштво је пример најдубљих метаморфоза од ултраконзервативног Едо периода, преко катаклизме у Другом светском рату до футуристичког лика његових градова. И у једном и у другом случају суочавање са негацијом живота, Сибир или Хирошима, представља тачку која је зигот у коме се сусрећу полови ништа и живот. Господар будућности је онај ко препозна тајну времена у јединству његових димензија, ма колико се чинило да су међусобно искључиве и безнадежно раздвојене. Традиција и модерност само су метафоре хроноса које се преливају до нових хоризоната.

Пол Шредер је у филму Мишима – живот у четири поглавља објаснио како су живот, уметност, тело, смрт и идеологија постали једна иста ствар. Јапанска књижевност и уметност уопште на готово шекспировски начин пролазе драму идентитета. Јасунари Кавабата, који пише у зен-минималистичким обрасцима, на заласку живота 1968. године добија Нобелову награду зато што се у његову корист из номинације повукао Јукио Мишима, харизматични писац Златног павиљона и Исповести маске, са планетарним распоном интересовања и културних асоцијација, укључујући фотографско позирање као Свети Себастијан прободен римским стрелама или као модерни атлета. Када Кензабуро Ое 1994. године добија Нобела као следећи јапански лауреат, његов говор у Стокхолму већ се реферира на Марка Твена и Хаклбери Фина, али и Селму Лагерлеф и Сагу у Нилсу Холгерсону. Негде у истом раздобљу филмски режисер Акира Куросава снима Рашомона, чији је проседе укотвљен у традиционалну културу Јапана, али и Идиота по Достојевском и касније ремек-дело Дерсу Узала на основу путописа руског истраживача Владимира Арсењева. Ослобођени и моћни дух Излазећег сунца лети попут Вајлдове рибареве душе преко света и захвата сваку његову чаролију.

У нашим данима Рјучи Сакамото је својим авангардним композицијама унео на светску музичку сцену експерименте попут свирања на клавиру који је извучен из радиоактивног таласа Фукушиме поново показао да се дух не може поразити ни атомским катастрофама.

Смирај јапанске душе после сваковрсних изазова које је пред ову земљу ставила историја можда најбоље илуструје интимистичка сцена из најновијег филма Вима Вендерса Perfect Days. Конобарица у скромној токијској чајџиници, у пригушеној светлости стоних кафанских лампи и пред пар полузаспалих и меланхоличних гостију тихо пева The House of the Rising Sun.

Култура не дели свет. Вендерсова сцена у себи садржи све дубине јапанске осећајности, али и јединство света које трепери у песми коју сви познајемо и коју нам је у Београду, у Дому синдиката, на концерту пред публиком која је од трећег минута до последњег аплауза стајала и озарено јединствена слушала племенитог и искреног сведока нашег времена. Био је то Eric Burdon, или како га ми зовемо Ерик Бардон и Кућа излазећег Сунца!