Компасов округли сто: О истраживању јавног мњења и изборној математици

Чомић, Божић и Пејић говоре о томе шта нам предизборне анкете заиста говоре, колико истраживања могу да утичу на бираче и политичаре, какву излазност очекују, коме ће припасти гласови апстинената, али и шта последња недеља кампање може да промени

До ванредних парламентраних избора је остало нешто мање од месец дана. Како се изборни дан буде приближавао, све чешће ћемо слушати о проценама, процентима и истраживањима јавног мњења.

Зато се већ сада намећу питања: колико нам ти бројеви заиста говоре шта ће се догодити 25. октобра? Да ли истраживања јавног мњења само мере расположење грађана, или га, у одређеној мери, и обликују? Шта се дешава када се предизборне процене значајно разликују од изборних резултата? И колико последња недеља пред изборе може да утиче на коначан резултат?

О овим, али и сличним питањима, разговарали смо у оквиру новог „Компасовог“ округолог стола са Горданом Чомић, Миланом Божићем и Владимиром Пејићем. Три саговорника, три различите перспективе и погледи на иста питања. Идеја овог разговора није била да пронађемо један број који ће све објаснити, већ да покушамо да разумемо шта се налази иза тог броја или процента.

ДА ЛИ ИСТРАЖИВАЊА ЈАВНОГ МЊЕЊА ОБЛИКУЈУ ПОЛИТИЧКУ СТВАРНОСТ

ВЛАДИМИР ПЕЈИЋ:

Истраживања јавног мњења су истраживања јавног мњења. То нису избори. Више пута сам рекао да је то слика тренутка, то је више индикација. Уколико у неком дужем временском року посматрамо, онда се ради о неком тренду. Истраживања би првенствено требало да служе политичким актерима да усмеравају своју политику према одређеним циљним групама и да у складу са својом политиком и идеологијом, коју генерално имају, креирају одређене стратегије и начин деловања. Међутим, чини ми се да се већ дужи временски период прецењује улога истраживачких агенција. Некада то и прија, али опет мислим да теза да можемо да обликујемо јавно мњење једноставно не стоји. Да резултати могу некога да мотивишу у мањој или већој мери – то да. Могу да охрабре јавно мњење као и чланове странке и функционере, да мало боље раде, да буду агилнији. Наравно да постоји одређени утицај на јавно мњење, али сматрам да се превелик значај томе даје и чини ми се да се врло често у томе тражи алиби. Постоје људи који емотивно реагују и који сматрају да све оно што није онако како они мисле да јесте, да је нека врста ујдурме против њих, што није тачно. Озбиљнији политичари испитивање јавног мњења посматрају на другачији начи, у дужем временском периоду. Кроз једно истраживање, макар оних који раде коректна истраживања, добије се море података који се могу користити на различите начине. Међутим, најчешће се гледа само крајњи резултат односно рејтинг, што би било као да у спорту гледамо табелу на крају сезоне, док би све оно што је у међувремену урађено били показатељи који би требало да помогну, али се ипак занемарују. 

ФОТО: Зоран Петровић

Озбиљнији политичари се на један озбиљнији и темељнији начин баве резултатима које добију и, наравно, посматрају их из више углова. Мислим да чак и резултати који им не иду у прилог јесу нешто најбоље што може да се деси одређеној странци или политичару, уколико то схвати на прави начин.

Када говоримо о креирању јавног мњења, постоји могућност али много, много мање него што се мисли. Ја бих волео да ми имамо већи утицај, али реално гледајући то једноставно није тако. Не говорим само у своје и име своје агенције и колега, већ генерално у име истраживача, имамо и ми право на грешку. Поред тога што испитивања јавног мњења нису избори, то су објективне стварни али и субјективно имамо право да погрешимо. Уколико није тенденциозно и злонамерно, то је сасвим у реду.

МИЛАН БОЖИЋ:

Тачно је да је психолошки ефекат истраживања јавног мњења много већи, макар тако мислим, на политичаре који су у кампањи него на саме бираче. Недавно сам чуо, нећу цитирати човека да ме после не би тужио суду, како каже Срђану Богосављевићу, а вероватно се и Пејић са тим суочавао: „Дао си ми само четири посто, а имам више.“

ФОТО: Зоран Петровић

ПЕЈИЋ:

То се редовно дешава.

БОЖИЋ:

Или: „Прошле недеље си ми дао седам одсто, а сада само пет. Шта се десило?“

Невероватно је како они имају осећање да су та истраживања јавног мњења нека врста пропаганде за политичке странке које у њима учествују. Морам признати да се то углавном односи на мале странке. Никада нисам чуо да је такав приговор дошао из СНС-а, чак ни из СПС-а. Него је то ниво Чеде Јовановића.

У ствари, код активних политичара који су у кампањи много је интензивнија перцепција о значају тих истраживањајавног мњења него у широј јавности. Шира јавност некако или подразумева статистичка истраживања, док има и део који сматра да то све странке плаћају да би изашло у новинама.

Други проблем по мени јесте статистика. Ми имамо јако мало, у овом моменту дословно две агенције:  „Фактор плус“ Владимира Пејића и „Ипсос“ Срђана Богосављевића, који је због оних скандала када су баш те демократе намештале резултате које он никада није објавио, одлучио да се огласи формално само задњег четвртка у изборној кампањи. А остало што ради ради по поруџбини за странке, баш га брига. С правом. То мало тржиште је заправо мало тржиште робе и услуга. Ко истражује тржиште? Па баш такве агенције. Оне зарађују тако што испитају колико се продаје ова роба, а колико се продаје она роба. У Србији или немате тржиште, као што је у случају НИС-а и ЕПС-а, јер шта ће њима истраживање тржишта када су 99 процентни власници. Једино веће тржиште које знам то су услуге телекомуникација. Закључак је да вас мало тржиште онемогућава да имате агенције које би природно истраживале тржиште. А онда када дођу избори, истраживале и јавно мњење.

Тако, на пример у гигантским државама као што су Сједињене Америчке Државе, све анкете рецимо „Сјена – Тајмс“… Рецимо „Сјена – Тајмс“ они су само позајмили имена, иза њих стоје гиганатске агенције које не да не наплаћују ништа већ моле да им Тајмс да своје име јер ће они постати познати међу произвођачима услуга. Рекламирају се тако.

Али тако је како је, истраживања јавног мњења су овде ретка. Међутим, интересантно је како се то потрефило да прогнозе и „Ипсоса“ и „Фактор плуса“, углавном погађају оно што ће на крају да се деси. Ми немамо неке озбиљне фаулове у истраживању јавног мњења што је врло интересантна појава с обзиром на то да имамо вишестраначки систем. У двостраначком систему неупоредиво је лакше упоредити кандидате.

Врло је интересантно у вишестраначком систему, нарочито у погађању оних малих. Импресиониран сам да они буквално погоде ко је испод, а ко изнад цензуса. Не заборавите да коментар сваке анкете гласи: Бирачи су рекли, на узорку који смо ми тестирали, ако данас буду избори како би гласали. Или прву следећу недељу.

Дакле, анкета која је урађена сада може да буде потпуно невалидна крајем кампање, што узгред не верујем. Мислим да се односи не могу драматично променити, али је свакако да имате последњу недељу када Вучић стварно лудачки крене у кампању, ту је најбољи. Тада игра тврдо и јако,  док ми ови блокадери делују мало килаво, али ко зна, видећемо.

НЕПОКЛАПАЊЕ РЕЗУЛТАТА АНКЕТЕ И ИЗБОРНИХ РЕЗУЛТАТА; БИРАЧКИ СПИСАК; ВИСОКА ИЛИ РЕКОРДНА ИЗЛАЗНОСТ

БОЖИЋ:

Морам да будем коректан. Ако се појави неки Ђорђе Вукадиновић и Нова српска политичка мисао, онда морам да видим колико је имао испитаника, како је изгледао узорак. Мени то изгледа као да нас двојица седимо у кафани и попуњавамо како стигнемо. Али за „Фактор плус“ и „Ипсос“ знам да раде анкете.

Понекад су се појављивале анкете које су биле сасвим валидне и солидне, али су они нестали са тржишта. Реч је о „Нинамедија“ која се више не појављује. Радила је са Миладином Ковачевићем, стварно врхунским статистичарем. Велико име. Он ми је био најчешћи коректор када су ми неки бројеви требали. Анализирао је моје бројеве и враћао ми грешке.  „Нинамедија“ се појављивала, такође некада је била и агенција „Скан“ (Scan) Милке Пузигаћеу Новом Саду, која је била фантистичан истраживач Војводине јер је имала теренски апарат. То је, нажалост, вероватно нестало. Тако да је један од већих проблема што немамо тржиште.

ГОРДАНА ЧОМИЋ:

Ови избори су необични не због тога шта ће или неће рећи истраживачи, већ због тога што ово нису избори на какве смо досад навикли. Ово је анкета – колико нас не подноси власт. То се дешава. Зато ће истраживачи имати велики проблем. Мени је њих жао. Жао ми је јер када је таква ситуација, да сам на њиховом месту, ја бих могла да говорим само о индицијама.

ПЕЈИЋ:

Ја сам и рекао да су ово пре индикације.

ЧОМИЋ:

Имате агенцију, уложили сте свашта и треба да изађете и да кажете нешто. И изађете и кажете људима шта? Индикацију. У питању је начин на који ће се они опходити према овој необичној ситуацији са којом немају ништа.

То да неко одлучује о свом бирачком опредељењу тако што је видео рејтинге, то је као она моја чувена расправа са једним доста напорним политичарем који је тврдио да уколико укинемо ПДВ за бебећу опрему, имаћемо висок наталитет. То је тај ниво омаловажавања људи. Људи су, наравно, заинтересовани за истраживања јавног мњења. Политичари тек. Али они који су занатлије политичари, они би морали да знају и да читају истраживања јавног мњења и да, када раде са истраживачима, наручују бар у облику батерије питања, да би знали како да формулишу поруку. Да би дошли до одржавања подршке међу лојалним бирачима или до оних којима су други избор, или до оних којима су трећи избор. Праве занатлије политичари мање гледају шта је реакција сопствене бирачке подршке, а много више гледају шта је реакција оних који никада неће бити за њих. Зато што вам резултат – да су прави избори као што су били председнички у Србији или неки парламентрани – зависи не само од тога ко вас подржава већ и од тога ко од оних који подржавају вашег противника није изашао на изборе. То је њихов посао – и ко ће вам изаћи на изборе и ко неће изаћи на изборе. Томе служе истраживања јер вам је најважнији податак у изборном процесу – проценат сигурности изласка ваше подршке. То је кључни податак. Уколико је он испод педесет одсто, купи папирне марамице и почни да плачеш.

Изненадили бисте се колико мало људи у Србији то тренутно зна. То је мени поражавајуће.

ФОТО: Зоран Петровић

БОЖИЋ:

Нисам сигуран. Људи излазе на изборе па излазе. Ми годинама имамо излазност од 70, скоро 80 одсто.

ЧОМИЋ:

То је у реду. Тако је вазда било.

БОЖИЋ:

Када говоримо о овој причи да постоји мањи број људи у држави него што постоји уписаних бирача у бирачком списку… Ствар је врло проста: наш бирачки списак се прави по законима који су архаични, али још увек доминантни у Европи. На бирачки списак улази сваки пунолетни грађанин, а са њега може изаћи само валидном умрлицом.

ЧОМИЋ:

Или захтевом за испис.

БОЖИЋ:

Што је вероватно статистички безначајно. Према томе, сви наши грађани који су стицајем околности умрли у неком иностранству, а када то кажем уопште не мора да буде од Торонта до Аделајде… Могу да умру и у Македонији, Црној Гори, БиХ, Хрватској… Ако вам ти подаци не пристигну, или се валдина умрлица не поднесе, а то се ради само уколико има оставинске расправе. Ако је неко заинтересован да то промени, то је могуће урадити тако што бисмо увели метод такозваног регистрованог бирача. Неке земље попут Велике Британије и САД, као школски примери, имају концепт регистрованог бирача. Шта он значи? То је бирач који се пријављује – рецимо једном у четири године, у неким савезним држава је довољно само једном и никада више – да хоће да гласа. На основу тога се одређује број оних који имају право да гласају и број оних који су у бирачком списку. Када у Великој Британији имате излазност од 80 одсто, то значи 80 одсто оних који су се пријавили да гласају, а не 80 одсто свих оних који имају право гласа.

ФОТО: Зоран Петровић

У том смислу хајде да Србију прерачунамо по моделу пунолетства.

Србија има 6,6 милиона становника према последњем попису 2022. године у октобру месецу. Дакле тачно 11 и по година после претходног пописа јер је корона у целом свету па и код нас, одлуком Уједињених нација, одложила попис за годину и по дана. Значи попис морамо да скалирамо са 1,15 или 0,15 одсто. Између два пописа изгубили смо 560.000 становника, а нормално смо губили 350.000 становника. То значи да нам се убрзао број опадања становништва. Али да не улазимо толико у демографију… Од тих 6,6 милиона 82 одсто су пунолетни. Ми смо стара земља, у САД је 75 одсто становништва пунолетно. Дакле, 82 одсто нам доноси око 5,46 милиона пунолетних људи ухваћених пописом. Где се они у овом моменту налазе и да ли су само у Србији? Свакако не.

Хајде да проценимо колико није у Србији. То су и сви грађани Републике Српске који имају наше папире, сви грађани Црне Горе који имају наше папире и тако даље… Е ту се сада свађају истраживачи. Неки статистичари мисле да нас има 5,2 милиона стварних бирача у Србији, ја сам њима ближи,  док неки мисле да је тај број око 4,9 милиона. Уколико је 4,9 милиона бирача, онда је 3,8 или 3,9 милиона скоро осамдесет процентна излазност. То је вртоглаво. У том смислу баш не верујем. Мислим да је овај број од 5,2 или 5,1 реалнији. Набрајам два мишљења, ред је. То су наши бројеви. Можемо очекивати да имамо нешто преко 5 милиона бирача у Србији и да је свака излазност која напипава 4 милиона, иако мислим да не може да се понови четири милиона, висока. Не заборавите да је само за ове три године из Србије нестало 120.000 бирача. Зато ми је реално да изузетно велика излазност у Србији значи нешто што напипава испод четири милиона, али никако да пређе четири милиона.

ПЕЈИЋ:

Четири милиона би већ било јако висока излазност. Можда 4,1 али то би било екстремно.

БОЖИЋ:

Ја бих се згрануо.

ПЕЈИЋ:

Истраживања показују да ће излазност бити висока, али то је та игра бројки јер неко под високом излазношћу сматра 4,5 милиона, или они који још мање познају се играју са процентима па кажу излазност од 70 одсто и онда упореде са локалним изборима који су били у Косјерићу и Ариљу где све ове аномалије о којима је професор причао у највећој мери нису присутне. И онда кажу да је тамо изашло 72 одсто. Јесте, али у таквим местима је питање колико људи живи негде у иностранству. Другачије би било у Свилајнцу где је већи број гастарбајтера, да тако кажем, а који имају и право гласа и наше држављанство. Тако да мислим да су ту апсолутне цифре најбољи показатељ. За јавност је и занимљивије када се у процентима исказује. Чак и опредељење бирача је много интересантније у апсолутним цифрама поготово што можемо да упоредимо са неким претхондим изборима. Несумњиво је да ће бити висока излазност уколико неким радњама неки актери не оборе ту излазност у последњих месец дана.

УПРАВЉАЊЕ ОЧЕКИВАЊИМА

ПЕЈИЋ:

Код студентске листе ми се чини да су била велика очекивања. Код великих очекивања је једноставно правило, као и када радимо задовољство потрошача код производа… Задовољство потрошача, у овом случају бирача, у великој мери одређује очекивања. Уколико су та очекивања висока, може доћи до пада задовољства. Они су, из најбоље намере, вероватно, а то многи раде и у том тренутку не размишљају, подизали очекивања и сада та очекивања морају да се испуне на различите начине. Кроз политику коју већ сада морају да пласирају. Да ли је реч о про-ЕУ, мало банализујем, или је на ову другу страну… Кроз кандидате за посланике, кроз водећу личност на тој листи и могућег будућег премијера по њиховом мишљењу. Кроз људе који их подржавају. Неки су разочарани одласком једног броја национално опредељених људи као што је Мило Лопмар, па чак и Немања Видић, Дејан Мировић. Постоји више ствари које су довеле до пада задовољства услед очекивања да ће сви они бити ту и да ће се спроводити одређене политике.

Пазите, када смо радили истраживање, пре неколико месеци, можда и годину дана, питали смо како замишљате, или која је по вашем мишљењу политика студентске листе. Онда смо људе који имају неке ставове према Европској унији, Русији и НАТО укрстили и дошли до тога да свако ко је проевропски оријентисан сматра да политика студентске листе проевропска. Онај који је национално оријентисан, да се тако изразим, сматра да је политика студентске листе изразито национална. Буквално су у својој глави пројектовали идеалну слику како би они желели да то изгледа. Е када дође до сусрета са реалношћу, та очекивања нису у потпуности испуњена: било персонално, идеолошки, политички. Онда може доћи до евентуалне апстиненције и може доћи до евентуалног пада излазности.

Не верујем да ће онај који је био за студентску листу гласати за власт. Вероватно неће, пре ће се окренути према традиционалној опозицији, или ће отићи у апстиненцију и на тај начин донекле смањити излазност.

ЧОМИЋ:

То је друга особина ових избора. Поред тога што су анкета – колико не подносиш власт – без организоване политичке странке што сам ја сматрала, сматрам и доказаћу да је катастрофално. Дакле, оно друго што се догодило, уз то да је ово анкета, јесте ова прича о очекивањима.

Управљање очекивањима вам је најтежи посао у политици. Не знам никога ко је баш јако успешан, а знам јако много људи који разумеју шта је управљање. Ви када добијете одговорност и јавни посао, ви морате да управљате очекивањима – оних који су гласали за вас, али и оних који су против вас. Морате да управљате њиховим надама и страховима како год знате и умете. Врашки тежак посао.

Шта се догодило са овим покретом „не подносимо власт“. Они су управљање очекивањима преместили у предизборно време.  То се не ради. Не можете истовремено да управљате очекивањима и да радите занатски посао на подизању процента сигурности изласка сопствене подршке.

ФОТО: Зоран Петровић

БОЖИЋ:

Није да не може. Може, али сложеним ефектима.

ЧОМИЋ:

Слажем се. То је сада исход који ћемо видети у изборним резултатима. Исход та два параметра. Појавила су се помоћна средства, јер немате странке које би јако лепо могле да артикулишу политички. То што не подносиш власт се јако лепо ради, али нема ко.

Појавила су се нека помоћна средства – то сам први пут видела, нисам вероватно довољно образована – такозвани истраживачи јавног мњења. Ја никада не гледам рејтинге и нико их не гледа ко се разуме у политику. Гледаш шта је написао. Има један који је написао: „Емоција протеста се прелива у бирачку подршку.“

Онда су се појавили други који су мртви ладни написали: „Ови имају од до процената.“

ПЕЈИЋ:

То са тим распонима је скандалозно.

БОЖИЋ:

Зависи колики је интервал. Од 32 до 33 је добра процена, док је од 40 до 80 процената лоша процена.

ЧОМИЋ:

Ја се извињавам, нисам била прецизна. Најежим се када видим интервал, не гледам бројке. Не може интервал без догађаја. Друга ствар која ме је такође бескрајно забавила јесте да имају изборне моделе. Извини, чему то служи и шта је то? Људи то третирају озбиљно. Знам да то нема ефекта на бираче, али пошто то долази из групе људи која не подноси власт – што је потпуно нормално што би подносио власт –  зашто им помажете?

ФОТО: Зоран Петровић

БОЖИЋ:

Он не разуме да помаже. Људи пројектују своје способности у друге. Чувена Његошева реченица – Пучина је стока једна грдна – понављала се кроз историју бескрајно пута. Први политичар који је то формулисао био је још из римске републике, три века пре наше ере. Занимљиво је да су ту реченицу – пучина је стока једна грдна – без престанка понављали по правилу изузетно образовани политичари, као Цицерон, јер су били у шоку с ким имају посла. Онда се неретко говорило да Цицерон не треба да се бави политиком и да је боље да држи говоре, јер не разуме ралности политике. Такви људи, нећу рећи да не треба да се баве политиком, али имају тај проблем.

Дакле, јасно је да постоји тај неки скуп свега и свачега. Вештина бављења политиком је да се све то искористи.

ЧОМИЋ:

Али то је занат политички. Ти имаш у странци ко се чиме бави, зна се ко шта ради. Ја сада знам да вам кажем када се формулише вербално нека порука колико је то процената. Када видим да Александар Вучић изађе и каже, цитираћу слободно: „Биће јако тешко, сви су против нас, али морамо да победимо са највећим могућим процентом до сада.“ Он је тиме рекао имам 50 одсто. То у политичком језику то значи. Ако ти је то већ рекао, што му још ти помажеш?

ЧОМИЋ:

Да вам кажем као занатлија. Деведесетих година, када је Слобода имао 3,5 милиона, то је било 1992. године.

БОЖИЋ:

Тада је био други систем. Тек од 1992. године постоји овај изборни систем.

ЧОМИЋ:

Поента је следећа. Од 1992. године, да би имао чип да правиш владу у Србији, мораш да имаш милион и шесто хиљада на изборима. Не значи да ћеш је правити. Питајте наше пријатеље из Српске радикалне странке којима је два пута испред носа отета изборна победа, али то је занат.

БОЖИЋ:

Они су се неретко са довољно гласова повлачили.

ФОТО: Зоран Петровић

ЧОМИЋ:

Истина. Оно што је уз то да су ови избори анкета, да је премештено управљање очекивања пре избора уместо после избора, ви имате и ту трећу особину ових избора – занатски је власт тих милион и шесто хиљада подигла на два милиона и сто хиљада. Први пут за 36 година. Двехиљадите године ја сам рекла нашим пријатељима Европљанима да би било боље да су бацали џакове пара из спорих авиона, уместо бомби, пошто је разлика у броју гласова за СПС пре бомбардовања и после бомбардовања била неких 30.000 гласова. Мени је занимљиво одакле два милиона и сто хиљада у односу на милион и шесто хиљада. Оно што ја аматерски видим, а немам никакве податке осим искуства и некорисног знања, то је директна последица кампање да нам не требају странке и плурализам пропаганда.

Политичка странка каже: „Одустајем од учествовања на изборима“ и сви аплаудирају.

БОЖИЋ:

Не аплаудирају сви. Ја сам то баш у чланку који сам написао за Српски недељник Компас рекао да је то исто као да ја отворим фирму и неко ми каже да би конкуренција боље прошла ако се ја одрекнем тржишта. Али, ми није јасно шта су ми дали заузврат? Ако ми дају лову за то тржиште, ја бих се можда и повукао…

ЧОМИЋ:

И то да преговарамо о износу.

БОЖИЋ:

Наравно да преговарамо о износу да видимо колико вреди тај „маркет шер“. Али да одстанем тек тако, то ми није јасно. Наравно две су опције. Или су добили паре или су се нечега уплашили. А можда и оба. Када говоримо о парама, мени се много свиђа како то чаршија коментарише. Чаршија каже да су добили пар десетина хиљада евра, нико никада није стигао до милиона што је рецимо вредност једног бољег стана. Закључак је да наша чаршија веома ниско цени те мале странке, на маркету оне не могу да пређу милионче. За СНС и СПС би можда и поверовали да је реч о милиону, али за ове мале – ма какви.

ЧОМИЋ:

Иза тога стоји – ко би њему дао милион. Има ко би узео, али нема онога који би дао. Све је то поражавајуће за то мало крхке демократске културе коју је много људи градило за ових 36 година.

ФОТО: Зоран Петровић

ПОСТОЈЕ ЛИ БАЧЕНИ ГЛАСОВИ? ШТА СЕ ДЕШАВА СА ГЛАСОВИМА КОЈЕ СУ ДОБИЛЕ СТРАНКЕ КОЈЕ НИСУ ПРЕШЛЕ ЦЕНЗУС?

БОЖИЋ:

Треба бити прецизан. У поделу улазе искључиво листе које имају преко три одсто. Шта то значи? Свако ко није прешао три одсто, његови гласови се напросто не рачунају. Крај. Они остали деле 250 посланика. Свако од оних који су прошли цензус ће добити мало више због тога што неко није прешао цензус.

ПЕЈИЋ:

Па тако неко са 43 одсто, теоретски може да има 50 одсто посланика. Е сада, ко има више, самим тим му је и веће учешће.

БОЖИЋ:

Ако испод цензуса буде одређени број странака тако да намире 10 посто, то значи да ће свака од странка добити још десет посто на број посланика који је добила. Ако сам ја добио 60, а ти шест – ти ћеш добити 0,6 посланика, а ја ћу добити 6.

ПЕЈИЋ:

Десет одсто на свој удео. Да додатно упростимо ствари. Најбоље прође, условно речено, онај који је добио највећи број гласова. Ако студентска листа намерава и исказује прогнозу да ће имати највећи број гласова, онда то њима одговара. Уколико банализујемо ствари.

ЧОМИЋ:

Али они кажу да неће признати изборне резултате. Зашто нећеш признати изборе на којима ћеш бити први?

БОЖИЋ:

Свако ко губи има право да се љути, то је у реду.

ПЕЈИЋ:

У том случају не треба ни изаћи на изборе.

ЧОМИЋ:

Како губе када ће да буду први.

БОЖИЋ:

Мислио сам на идеју да се праве протести после избора – две године, осам година.

ПЕЈИЋ:

Тога ће бити сигурно.

БОЖИЋ:

Да, али је кључно колико ће издржати. Увек постоји процес, нема оних који се не буне. Јесу у Америци упали у Конгрес и побили седморо људи. Ми смо мала деца. Ми смо седморо људи побили за свих 36 година демократије и то ако рачунамо галантно, односно уколико рачунамо жену коју је прегазио багер и онога што је добио срчани удар петог октобра. Ако и њих урачунамо онда је седморо. Погледајте у Француској како изгледају демонстрације, тамо се наоружавају и полиција и демонстранти. То је озбиљна туча.

ШТА СМО МОГЛИ ДА НАУЧИМО ОД ЛОКАЛНИХ ИЗБОРА У СРБИЈИ? ДА ЛИ ЈЕ ТАЈ УЗОРАК РЕПРЕЗЕНТАТИВАН ЗА ДУБЉУ АНАЛИЗУ?

БОЖИЋ:

Репрезентативно би значило да је узорак баш добро распоређен по Србији. Овде је био распоређен тако како је био распоређен. Тако се потрефилио по тим општинама. У сваком случају он доста указује. Указује на то да ако власт засуче рукаве може да подигне себи још број бирача, јер се то свуда догодило. То је важан индикатор. Ове друге не можемо процењивати из простог разлога што они у тој конфигурацији раније нису били, односно не можемо да знамо да ли су добили још гласова или не. Власт је демонстрирала да уколико жели да победи са 15 : 0, она ће и победити са 15 : 0. У том смислу то је озбиљна демонстрација моћи и силе.

Наравно, локал је био више симболичан. Не заборавите да се локал одвијао у три транше, при чему су две биле непосредно после великог успеха блокареда.

ПЕЈИЋ:

Уколико посматрамо те локалне изборе, они су много битнији него што је битно само истраживање. Уколико их посматрамо као једно велико истраживање, ту имамо узорак од 300.000 људи који су учествовали на тим изборима. То је наравно огроман узорак, али је искривљен. У смислу тога што немамо велике градове, неправилно је распоређен. Када је реч о бројкама, јако је добар, али како је постављен, наравно, да није. Али ако гледамо банализовано, није толико битно што је однос снага био 15 : 0 већ то што је однос био 55 : 36 у процентима. Што може отприлике да кореспондира са овим стањем.

ЧОМИЋ:

Оно што је много важније јесте да вам је то оглед који показује шта ради политичка странка, а шта ради непартијски плурализам. Непартијски плурализам не окупи своје бираче. Косјерић и Кула – то је морало да се добије. Говорим хипотетички, да је било опозиционе политичке странке то би се извело напоље и Кула и Косјерић. Бор је био најбоље организован са те тачке гледишта, али Бор има мањи потенцијал за победу онога ко не подноси власт од ових осталих.

То би у суштини требало да буде оглед за све оне који кажу – фуј политичким странкама – што ја одбијам да прихватим да неко изговара при здравој памети. То ће вам бити исход и 25. октобра.

БОЖИЋ:

Морам нешто да кажем у одбрану ове Гоцине тезе. Наравно да се може направити покрет на некаквом догађају. Али без обзира на то, не може да се направи дуготрајни политички систем, а политичке странке су основа политичког система. То сви уче студенте на тим политичким или сличним наукама. Није ваљда да неко замишља да може да постоји политички ситем у демократији без политичких странака.

ФОТО: Зоран Петровић

ПЕЈИЋ:

Само што смо ушли у вишепартијски систем, ми из њега излазимо.

БОЖИЋ:

Можда и нећемо изаћи. Ја лично мислим да Ђилас и Аутентична десница сигурно остављају странке у парламенту.

ЧОМИЋ:

И мањине.

БОЖИЋ:

Оне се подразумевају, али њих не рачунам да су политичке странке у следећем смислу – они су лобији националне мањине. Оне немају никакав интерес да буду у опозицији.

ЧОМИЋ:

То зависи од мањине до мањине. То је посебна тема. Овде код нас имате мањине које су аутентичне мањинске странке и имате мањине где се мешају све ове друге странке. Имате мањине које излазе на изборе са интересима, али имате и мањине код којих интерферирају политичке странке класичне врсте.

Имамо у новембру изборе за националне савете и мислим да је то један врло озбиљан изборни процес. Националних савета има 23. Осмог новембра ће бити ти избори и важни су. Мени је јако драго што је Србија успела да изгура цео тај систем избора.

ПОСЛЕДЊА ПРЕДИЗБОРНА НЕДЕЉА; АПСТИНЕНТИ И ДИЈАСПОРА

ПЕЈИЋ:

Мислим да последње недеље може само да се забрља и да тешко може нешто да се добије.

ЧОМИЋ:

Ја се слажем. Када прикупљате сигурност изласка своје подршке, ви морате најмање недељу дана, а пожељно је од 10 дана до две недеље, да имате готов крајњи резултат који желите увече да видите у изборној ноћи. Тако да можете само да забрљате нешто или може да вам се догоди нешто на шта ћете лоше одреаговати па да вам се спусти та сигурност изласка. Иначе, вече пре изборног дана ако не знате колика је излазност и колико сте зарадили као странка, онда се бавите послом који није за вас.

ПЕЈИЋ:

Једностано морате да извучете „ваше“ на биралишта.

ЧОМИЋ:

Зато ја мислим да је висока излазност на овим изборима у корист власти, али нико ме не слуша.

ПЕЈИЋ:

Показало се то и на овим локалним изборима. Ту је била изузетно висока излазност.

БОЖИЋ:

Ја сам још увек резервисан јер као што кажем, немамо с чим да поредимо. Размаци између избора су велики.

ФОТО: Зоран Петровић

ПЕЈИЋ:

Сви воле да приписују себи апстиненте или оне који раније нису учествовали на изборима. У некој теорији они се углавном равноправно расподеле. Може да дође до мањих одступања, али се углавном равноправно распореде. Ја разумем страну која је против власти и толико потенцира на излазности. У протеклом периоду је било много оних који су били против власти, али су говорили да немају за кога да гласају. Зато сматрају да ако те људе активирају да могу да побољшају резултат. Међутим, како се неки људи активирају тако се други пасивирају, одређеним потезима као што је, између осталог, и покушај укидања странака.

По мом мишљењу на овим изборима ће бити мање апстинената. То је чињеница. Али поново кажем, неће утицати у толикој мери као што се мисли. Једноставно математички не може да буде огроман број људи, у тој мери да изађе 4,7 милиона људи на гласање. Гледао сам неке необавезне анализе у којима се барата са неким цифрама од 4,5 милиона или 4,6 милиона људи који ће изаћи на изборе. Ја то тешко могу да замислим. Јер то је у односу на овај број од 5,1 милиона о којем смо говорили, а да не говорим о 4,9 милиона, испада да ће изаћи 90 одсто бирача.

БОЖИЋ:

Нема тих људи физички у земљи.

ЧОМИЋ:

Ви тачно знате, то је занат, да ли неко извлачи на изборе неког ко никада раније није излазио. Зна се по конструкцији поруке, зна се по терену… То се не дешава.

ПЕЈИЋ:

Када говоримо о дијаспори, то је симболичан број, занемарљив. Ако погледате претходне изборе са којима можемо да поредимо, то су занемарљиви гласови. А, опет имамо и дозу лицемерја јер се тражи да дијаспора гласа, а проблем је када неко галса из Републике Српске.

БОЖИЋ:

Свако замишља да има своју дијаспору. Блокадери мисле да је њихова дијаспора она која је најбогатија, што је вероватно тачно, а опет ми мислимо да је наша дијаспора најсиромашнија.

ПЕЈИЋ:

Људи се крећу у кругу својих пријатеља који релативно слично размишљају. Или постоји још гора ситуација у којој последњих година није друштвено прихватљиво да се ви изјасните да сте за власт. Генерално, власт никада није популарна и онда када неко нешто каже у корист власти, одмах постоји сумња да имате неку корист од тога. А са друге стране посебно није друштвено прихватљиво да се изјасните да сте за СНС, чак и за СПС. Мени доста људи каже да не знају ко гласа за Ђиласа или да никада нису чули да неко гласа за СНС. А ја их питам одакле им онда два милиона гласова.

БОЖИЋ:

За Ђиласа могу да замислим, толики бивши демократи, али има неких странака које су заиста егзотичне. Ко гласа за Алексића? Јер Ђилас је легитимни наследник једне политичке традиције.

ПЕЈИЋ:

Ђилас је познат. Није битно, име једног опозиционог политичара, неће учествовати на овим изборима. Али, када сам ја њима говорио да вероватно у Србији 30 одсто људи једва зна да тај човек постоји, они су били шокирани. Нисам имао намеру никога да увредим. Али то је чињеница.

БОЖИЋ:

Говорићу апсурдне бројеве, али интервали су исправни. Радикали су на пример често имали 24 одсто на анкетама а 28 на изборима. У том смислу грешка. Али ако је то грешка као што је на Брегзиту, то је онда озбиљна грешка. Да вас подсетим, недељу дана пред Брегзит сви полови су говорили плус четири у корист останка у Европској унији. Да би на дан референдума било минус четири. То је читава наука била да се истражи шта се десило.

Код Трампа, са друге стране, није била никаква грешка. Америчке изборе никада не треба процењивати кроз Popular vote. Трамп је имао минус три Popular vote  у односу на Хилари Клинтон и имао је плус три у односу на Камалу и победио је. Дакле, Popular vote не значи ништа у Америци због електора. Постоји тачно девет држава у САД које, од Другог светског рата до данас, могу да промене однос снага. Председника одлучује тих девет савезних држава јер се ту може променити однос гласова. Ту свака кампања уз себе има стотине анкетара који раде анкете по три пута на дан. Наравно, ту су и велике паре. Оба кандидата потроше око милијарду долара на кампању.

ПЕЈИЋ:

Кроз анкете се мало искреније изражавају. Морам да признам. Можда је у друштву нешто неприхватљиво, али када је један на један, ту су искренији. То је прва ствар. Друга ствар, свако од нас може да направи један експеримент када се нађе у друштву у којем се говори против власти. Довољно је мало да се чачне и да се помену путеви који су направљени или економски раст. Скочиће они острашћени, али биће и оних који ће кренути да кажу да то јесте тачно. Док у анкетама имамо трик питања кроз које можемо да видимо да они јесу наклоњени много више него што показује слика. Тешко је то претворити у рејтинге али се могу видети тренд и однос стања. То је интересантно. Моја професорка Гордана Идуковић, која се бавила статистиком,  када је Туђман долазио  на власт у Хрватској све анкете су тада показивале да Туђман не може да добије изборе у Хрватској. Она је злоупотребила, условно речено, своју ћерку која је у том тренутку ишла у средњу школу и којој је рекла да пита децу, своје другаре, за кога ће родитељи гласати. Потпуно другачија слика се показала у односу на оно што је било јавно изражено.

БОЖИЋ:

Када бих имао узорак од 10.000 и упитник од 16 страна, лако бих га саставио. Права вештина се огледа у томе када имате ограничене ресурсе и ограничен узорак. Са хиљаду испитаника имате грешку од три посто, због чега је врло важно како је пондерисан узорак. Постоји један пример из историје анкетарства који ће одлично илустровати све. У Великој Британији када је почело напуштање цркве у целој Европи, анкета је изгледала тако што је негде на почетку било питање да ли припадате некој цркви. Наравно, 90 одсто Енглеза одговара – енглеској цркви. Онда негде на средини анкете појављује се питање да ли верујете у Бога. Потврдно одговори пола. И на крају се појави питање да ли верујете у васкрсење мртвих, на шта одговори 15 одсто. Дакле у Британији имамо 15 одсто хришћана а не 90 одсто.

ЧОМИЋ:

Ја морам да додам један омаж Миладину Ковачевићу. Када је неко стручњак и када зна посао… Ви знате да Албанци нису излазили на попис од 1971. године. Седимо у министарству, завод треба да ради све то и ја кренем да радим оно што умем, а то је дијалог са свим албанским партијама. Исход је такав да зовем Миладина и да кажем: „‘Ајмо да Албанци изађу на попис.“ И он ме пита шта хоћу од њега, на шта му одговорим да желим да идемо заједно да би им он одговарао на питања како ће се обављати попис. И он пристане. Дакле, ви имате директора РЗС-а који је разумео на старом српском – импакт – тога да неко таквог кредибилитета оде на теренски рад. Исход је да у министарство стиже допис који су потписале све албанске странке и национални савет да они 2022. године излазе на попис први пут од 1971. године. Фали један тако отворен човек који је спреман за разне креативне поступке.

ПЕЈИЋ:

Праве се неке баналне грешке. Ја сам гледао нека истраживања пре свега опозициона, али и власт прави такве грешке. Направе читав упитник о њима или о неком лидеру и на крају питају за кога бисте гласали. То у толикој мери подиже рејтинг. Врло су битне занатске ствари које су заиста базичне, попут распореда питања…

ЧОМИЋ:

Тако сам ја тражила у једном истраживању да кажу шта мисле о Европи, Европској унији, Русији и где би живели да не живе у Србији. Да тим редоследом имају питања. И одговори су ишли тако да је Европа фуј, да је Русија супер, док је одговор на питање бисте живели био – у Франкфурту.

ФОТО: Зоран Петровић

ДА ЛИ СЕ БИРАЧИ ОДЛУЧУЈУ ЗА КОГА ЋЕ ГЛАСАТИ НА ОСНОВУ ТОГА КО СЕ НАЛАЗИ НА ИЗБОРНИМ ЛИСТАМА; ШТА МАТЕМАТИЧКИ ДОНОСИ НЕУЧЕСТВОВАЊЕ НА ИЗБОРИМА

ПЕЈИЋ:

У свакој партији или листи постоји првих пет људи који симболизују ту политику и који су препознатљиви. Није важно да буде препознатљиво 250 људи, нису препознатљиви сви ни на СНС-овој или СПС-овој листи. Проблем је што немамо троје, четворо препознатљивих а не 250. То је проблем.

БОЖИЋ:

Ово је листа која је прављена карбонарским методама. Карбонари су били завереници против Наполеона и састајали су се наводно по рудницима, а заправо по подрумима сицилијанских кућа. Отуда карбонеријер као израз.И тако је настала мафија.

ЧОМИЋ:

Политичке странке које не учествују на овим парламентарним изборима се математички не надају ничему. Надају се да ће делузија бити врло успешна, да ће добити неко министарско место, или директорско.

ПЕЈИЋ:

Ја мислим да су студенти ту били врло искрени и поштени и да од тога нема ништа. Рекли су да тога неће бити и ту искреност треба ценити. У случају Шошкића и осталих, они од почетка припадају тој причи, не ради се о странци која је угашена или сметнута. Не бих поредио позицију Шошкића и Микија Алексића на пример.

ФОТО: Зоран Петровић

БОЖИЋ:

Шокић има неки, како бих рекао, персонални кредибилитет, бавио се економијом, био је гувернер Народне банке… Шошкић се сада запетљао са овом причом о плутајућем курсу динара и не знам ко му је уоште рекао да о томе треба да прича. У овом веку, у задње две деценије овог века, нема ниједне државе која нема фиксни курс. Тема је завршена. Сви фиксирају курс према евру или долару у зависности од региона. Само у две земље Европе имате курсеве који остају, а то су Русија и Украјина. Разуме се зашто. Рат је. Шошкић све то зна, зато мене занима ко му је рекао да о томе прича.

ЧОМИЋ:

Мени ће бити занимљивији председнички избори него ови.

БОЖИЋ:

Интересовање ће драматично да падне чим се ови заврше.

ПЕЈИЋ:

Шта би још могло да се деси… Шта ако, на пример, у понедељак студенти објаве свог кандидата. Кажем у понедељак јер у недељу Вучић подноси оставку.

БОЖИЋ:

Ја бих им то саветовао. Они имају две огромне рупе. Прва је лидер, јер Срби воле просвећени апсолутизам. А друга рупа су им националисти. Одбацити националисте је огромна грешка, то је четири до пет одсто минуса. Ти када „шутнеш“ Ломпара, јасно си се изјаснио.

ФОТО: Зоран Петровић

ЧОМИЋ:

То је аматерски, то се тако не ради.

ПЕЈИЋ:

Може да се деси, само нагађам, немам никакве информације, да они од понедељка или среде, небитно, кандидују неког ко ће преузети ту лидерску позицију и на коме ће изнети и ове изборе и председничке.

БОЖИЋ:

Али ко је тај кандидат који би био познат? Мора да буде препознатљив, то је главни проблем.

ПЕЈИЋ:

Можда буде неко изненађење.

ЧОМИЋ:

То је заблуда код Срба… Може да пика лопту, или буде познат али неће га бирати за председника. Много се потцењују бирачи.

БОЖИЋ:

Није да такав профил политичара нема резултата. Ето га пример Зеленског. Али то је држава у хаосу.

ЧОМИЋ:

Разлика је у томе што је Зеленски политичар који се бавио глумом, ви немате такво лице у Србији.