Бернам свирао Смитсе у Кијеву: Да ли смо чули савршену химну за Британију у слободном паду?

Бернам свирао Смитсе у Кијеву – на први поглед, то звучи као необична, готово успутна сцена са политичког путовања. Али управо је тај тренутак постао повод за много ширу причу о британској политици, култури, носталгији и осећају да се земља налази у дубокој кризи.

Британски премијер Енди Бернам је, како показује његова дуга јавна историја, истински обожавалац групе Смитси (The Smiths). Он није неко ко је накнадно открио тај бенд да би деловао занимљивије или ближе бирачима. Напротив, још у ранијим политичким кампањама отворено је говорио о њиховим песмама, наступима које је гледао и месту које су заузимале у његовом животу, пише The Guardian.

Зато сцена из Кијева није само анегдота о политичару који је узео гитару. Она је, у ироничном читању британских медија, постала мала културна слика земље која покушава да разуме саму себе – своју прошлост, своју левицу, свој пад и своју носталгију за временом када је све изгледало мање коначно.

„Бернам свирао Смитсе” као политичка метафора

Када се каже да је Бернам свирао Смитсе, не мисли се само на музички избор. Смитси су бенд чији су стихови од самог почетка били натопљени осећајем пропадања, усамљености, класне фрустрације и неповерења у институције. Њихова Британија није била земља сигурности и самопоуздања, већ простор духовног сивила, промашених обећања и људи који се осећају као да их је модерност оставила по страни.

Ипак, музика Смитса никада није била само мрачна. Управо супротно – у њој је било духовитости, ироније, пркоса и необичне живости. Зато су могли да певају о очају, а да не звуче поражено. Та напетост између ведре музике и горких речи учинила их је идеалним бендом за политичку метафору Британије која се смеје док тоне.

ФОТО: Office of the President of Ukraine/B66/Avalon/Profimedia

Фан који није морао да глуми

Бернамова веза са Смитсима делује уверљиво јер има биографску дубину. Он је говорио да их је гледао уживо на Универзитету у Салфорду, на турнеји поводом албума The Queen Is Dead 1986. године. У једном ранијем избору песама за „пусто острво”, током кампање за лидера лабуриста, чак три од осам нумера биле су повезане са Морисијем – две песме Смитса и једна са албума Viva Hate.

То је већ територија истинског обожаваоца, а не политичког маркетинга. Посебно зато што Мориси ни тада није био безопасан избор – његови каснији политички ставови већ су бацали сенку на наслеђе бенда. Али баш зато је Бернамова наклоност деловала мање као поза, а више као део личне историје.

ФОТО: Ben Perry/B66/Avalon/Profimedia

Смитси, левица и осећај пропадања

Смитси су за део британске левице били више од бенда. Њихове песме су нудиле језик за осећај отуђења, класне неправде и националног замора. У њима је Британија била земља у којој је правда сумњива, школа сурова, радни свет нехуман, а свакодневица обојена нихилизмом и елегантним очајем.

Због тога је Бернамов фанатизам добро ухватио дух дугих деведесетих и раних двехиљадитих. То је било време када су идеолошке разлике наизглед избледеле, историја изгледала „завршено”, а култура могла да буде иронична, контрадикторна и бескрајно тумачива. Човек није морао стварно да буде остављен по страни да би осећао ту врсту модерне усамљености.

Носталгија која није само музичка

Зато тренутак у Кијеву није носталгија само за 1985. годином, када је објављена песма Rusholme Ruffians. Он више подсећа на носталгију за прелазом између два века, када је било могуће бити усамљен, али не и потпуно сам; када су мрачне мисли могле да буду и поза, и метафора, и стварно осећање.

Бернам је, међутим, и сам касније покушао да се дистанцира од тог културног наслеђа. У једном интервјуу из 2015. године рекао је да се у средњим двадесетим годинама удаљио од Смитса, јер су му почели да делују као музика људи који желе да се осете помало супериорно у односу на друге. И то је био ризичан потез – одрицати се музичке љубави живота да би се избегла слика културног снобизма.

Морисијева сенка над наслеђем бенда

Причу додатно компликује Морисијева политика. Од почетка соло каријере његови ставови и наступи све више су клизили ка национализму, а касније и ка позицијама које су критичари повезивали са исламофобијом. То је многе старе обожаваоце довело у незгодан положај – како волети бенд чији је глас постао политички неприхватљив?

Ипак, Смитси никада нису били само Мориси. Ту су били Џони Мар, Енди Рурк и Мајк Џојс, као и посебна музичка хемија која је створила нешто много веће од једног певача. Зато је могуће разумети зашто Бернам, упркос свему, остаје фан. Бернам свирао Смитсе није само сцена политичара са гитаром, већ признање да се од неких младалачких културних идентитета не одлази лако.

ФОТО: Henry Nicholls/PA Images/Profimedia

Британија у слободном паду и једна гитара у Кијеву

У британској политици посебан слој ироније унео је Дејвид Камерон, када је својевремено такође говорио о љубави према Смитсима. За многе истинске обожаваоце то је звучало као културна провокација – елитиста који присваја музику отуђења, човек из удобног седишта који пева о онима који се осећају искључено.

Зато кијевска сцена делује другачије. Она спаја рат, британску политичку кризу, стару поп-културу и једног политичара који, у зрелим годинама, више нема где да побегне од сопственог укуса. Ако је Британија заиста у слободном паду, онда је можда баш овај чудни тренутак – Бернам свирао Смитсе далеко од куће – постао њена савршено иронична химна.

ЗАШТО ЈЕ КАМЕРОНОВА ЉУБАВ ПРЕМА СМИТСИМА ИЗАЗВАЛА РЕАКЦИЈЕ

     Када је Дејвид Камерон говорио да воли Смитсе, многим обожаваоцима то је звучало као културно присвајање. Бенд је за њих представљао глас отуђених, несигурних и друштвено скрајнутих, док је Камерон симболизовао британску елиту, Итон и политичку моћ.
     Зато је његова наклоност песмама о усамљености и пропадању деловала као парадокс. Џони Мар и Мориси јавно су му поручивали да нема право да воли Смитсе, што је само појачало утисак да овај бенд у Британији никада није био само музичко питање.