Због чега је Бора Чорба обожавао Зеленковац, место измакло времену, место где шума говори тише, а поток гласније
Постоје нека места на овом свету која су нам толико блиска, привлачна и драга, која у човеку буде осећај пријатности и опуштености, скоро блаженства, а да у тим местима, у стварности, никада и нисмо били. Једно од таквих места јесте Зеленковац.
Причу о Зеленковцу испричао ми је некада давно, у једној бањалучкој пивници, уз чувено бањалучко црно пиво Карађорђе, један крајишки песник, који се звао исто као и његов славни предак, Гаврило Принцип. Уз чувено пиво, у задимљеном подрумском простору, надвикујући се с храпавим гласовима америчких рокера Криса Реа, Џоа Кокера и Џи Џи Кејла, причао је песник Гаврило, страсно и сликовито, о једном невероватном и нестварном месту које се налази на само сат и по вожње од Бањалуке. По његовој причи, то бајковито место било је заиста нешто чудесно и неуобичајено. Истицао је да, попут рекламе за пиво Карађорђе, које смо управо испијали, то место „није за свакога“. Позивао нас је да ујутро свакако посетимо то фантастично место које одузима дах, напомињући и да је то омиљена дестинација Боре Чорбе, тј. Боре Ђорђевића, којег бисмо ујутро, уз мало среће, могли и срести. Авај, и поред наше велике жеље да посетимо Зеленковац, живот је имао другачије планове и једноставно нас је следећег јутра одвукао на другу страну.
Укратко, у брдима изнад Мркоњић Града, 70-ак километара од Бањалуке, налази се Зеленковац, место измакло времену, место где шума говори тише, а поток гласније. Уска стаза води ка старој дрвеној воденици, која као да се мало накривила над потоком, на страну великог воденичког кола које тек каткад зашкрипи, као да памти сваку столетну причу, испричану пригушеним гласовима прекаљених крајишких хајдука, уз пуру, сир, кајмак и ракију.
Људи од мисли
Ово необично уметничко прибежиште, смештено у станиште наших предака, створио је и оживео сликар Бранко Јунгић, који не слика природу само на платну већ у њој живи и несебично је дели с гостима, путницима намерницима. Његова воденица није само галерија без правила, већ је и конак и кафана, у коју најчешће свраћају сликари, песници и славни рокери. Окупљају се ту разни уметници, различитих профила и интересовања, јер уметност у рустичном амбијенту воденице дише заједно с пуцкетањем ватре и димом из пећи, а разговори о уметности воде се спонтано, опуштено, без најаве и дубоко у ноћ. Људи од мисли, пера и четкице, налазили су овде све оно што им ниједан град не може понудити – предах од буке и мир који лечи и инспирише.
У Зеленковац се није ишло да би се видело, већ да би се осетило како вода меље време, као што је, некада давно, воденички камен млео кукурузно брашно, споро али неумитно
Најпознатији, можда и најчешћи гост овог скривеног планинског кутка био је легендарни Бора Чорба, песник, композитор и рокер, већи од највећих, који је тамо, далеко од градске буке и београдских кафана, проналазио свој мир, смисао и снагу за нове стихове и нове хитове. У Зеленковац се није ишло да би се видело, већ да би се осетило како вода меље време, као што је, некада давно, воденички камен млео кукурузно брашно, споро али неумитно.
У овој несвакидашњој воденици, претвореној у конак, кафану и галерију, тешка и стара дрвена врата увек су била отворена за путника намерника, у било које доба дана или ноћи. Брава је увек била откључана, чак и кад домаћин није био код куће. Оно што је разликовало ово уточиште за душу од градског сивила били су пракса и неписано правило да се овде ништа није плаћало, ни храна, ни пиће, ни спавање. Обичај је био да гост у одласку остави на одређено место нешто новца, уколико га уопште има, и то по свом расположењу, вољи и могућности. Али ни то није било обавезно. Зато су они чести и упућенији гости по доласку доносили са собом, у ову оазу мира и контемплације, разне врсте намирница, од брашна, масти, уља, роштиљског меса, чварака, крвавице, сланине и других мезетлука, као најбољу подлогу за вино, ракију и пиво који су ретко недостајали у импровизованом шанку воденице. И тако је годинама, можда и до данашњих дана, функционисала стара воденица посвећена контемплацији, уметности, филозофији и духовности.
Спокој и мир
И свако је могао слободно доћи, ући и боравити у овом бајковитом, увек отвореном планинском храму традиције, природе и уметности, у потрази за унутрашњим миром, инспирацијом и смислом живота. Могао је донети са собом и оставити ту као поклон оно што је материјално, а заузврат узети и понети са собом оно што је душевно и духовно – спокој и осећање духовног мира.
И увек кад се сетим ове приче о јединственом млину, воденици на Зеленковцу, моментално се сетим и једног другог млина, једне друге воденице, која годинама и деценијама, далеко од бајковите атмосфере Зеленковца, меље животе генерација младих, талентованих, знатижељних, немирних и бунтовних дечака и младића. Та воденица живота зове се рокенрол.
