Култура сећања нас обавезује да сваке године, у марту месецу, обновимо сећање на Владу Дивљна и Дражена Ричла Пару, велике звезде наше рокенрол галаксије. Један је рођен, а други нас је напустио у марту месецу. Отишли су прерано. Били су композитори, гитаристи и певачи. Били су рок звезде. И остали су. Остали, јер рокенрол звезде никада не умиру.
Пре 40 година, у својој 24. години, након тешке саобраћајне несреће, напустио нас је Дражен Ричл Пара, звани Зијо, рок звезда, глумац, гитариста, певач и композитор из Сарајева. Погинуо је на путу за Мостар, где је с групом Црвена јабука ишао на први велики концерт на заказаној турнеји. Глумио је у легендарној телевизијској емисији Топ листа надреалиста, био гитариста легендарне Њу примитивс групе Елвис Џи Куртовић, а затим композитор, гитариста и певач групе Црвена јабука. На концертима Елвиса Џи Куртовића представљан је као: „Цар паре и магле, најбољи гитариста свих времена, најбржа рука средње Босне, укључујући и Заједницу општина Тузла – Зијоооо.“
Његов шарм, глумачки и музички таленат, осећај за хумор, чинили су га миљеником целог града Сарајева и заштитним лицем Њу примитивс покрета.
Почетком осамдесетих, били смо заједно у Београду, у гостима код фотографа Драгана Папића, који је имао значајну улогу у почетној фази групе ВИС Идоли.
За срећу једног рокера потребно је мало
Седели смо код Папића целу ноћ, испијали виски и филозофирали о смислу и бесмислу рокенрола, док је Папић у купатилу, у кади, имао фото-сешн с две обнажене манекенке. Атмосфера је била пријатна, инспиративна и набијена еротиком.
И док су до нас допирали гласни женски уздаси и кликтање Папићевог фото-апарата, ми смо разговарали о нашем првом албуму, чији је омот креирао управо Драган Папић.
Упитах Пару о његовим очекивањима у вези с изласком првог албума Елвиса Џи Куртовића „Митови и легенде краља Елвиса“ и шта би по њему био успех а шта неуспех у пласману албума?
Пара ми је одговорио: „Малколме, моја жеља је да у животу имам оргинал Гибсона, да могу овако сваки дан и ноћ да пијем виски, да пушим сарајевски ’малборо’ и да имам парфема колико и Папић“, мислећи на двадесетак мини-бочица рекламних парфема које је наш домаћин држао изложене у свом купатилу. Увек се растужим кад се сетим ове реченице, баш ме обузму нека туга и носталгија. За срећу једног рокера било је потребно тако мало. Ето, такав је био наш Дражен Ричл Пара.
Настависмо причу о нашем домаћину, ексцентричном Драгану Папићу, надајући се да ће нам на самом почетку каријере донети срећу какву је својевремено донео групи ВИС Идоли.
Појава Идола и њиховог контраверзног сингла „Ретко те виђам са девојкама“ преко ноћи је освојила музичко Сарајево. Одмах је било јасно да Идоли постављају нове стандарде у поимању рокенрола.
Нови талас из Дорћол-стана
Стари лисац, Горан Бреговић, одмах се понудио да продуцира њихов други велики хит, „Маљчики“, песму која је изазвала озбиљне потресе и полемике на културној и друштвеној сцени. Критика збуњена, политика је сматрала да је песма просовјетска, радници да је радничка, совјетска амбасада да је антисовјетска, а публика да је одлична. Песма се појавила и на албуму „Пакет аранжман“, једном од најважнијих и најутицајнијих рокенрол пројеката свих времена.
Идоли су били прва домаћа група која је у свој рад и деловање уводила авангардна уметничка решења. Темељ њиховог концепта била је иронијска дистанца или уметнички Кемп метод, који пласирала Сузан Зонтаг, славна пријатељица књижевника Данила Киша, уз Борислава Пекића, вероватно најомиљенијег писца чланова бенда. На Дорћолу је постојао стан који је био неформални центар Новог таласа, у којем су се окупљали уметници и музичари везани за покрет.
У Дорћол-стану, који је био комбинација уметничког атељеа, музичког студија и места за бреинсторминг, развијале су се кључне идеје Новог таласа, које су се после развијале у СКЦ-у, Академији, Телевизији Београд, студију Друга маца…
Чланови групе Влада Дивљан, Срђан Шапер и Небојша Крстић били повезани с уметницима попут фотографа Драгана Папића, Горанке Матић и Бранка Гаврића, телевизијских редитеља Бориса Миљковића и Бранимира Миљковића Туцка, уредником СКЦ-а сценаристом Небојшом Пајкићем, концептуалистом Брацом Димитријевићем…
Иако смо годинама, као Њу примитивс покрет, сарађивали са скоро свим најважнијим припадницима Новог таласа (организација концерата и заједнички наступи с Катарином II, Дисциплином кичме и Електричним оргазмом; Маргита Стефановић је свирала клавијатуре на плочи „Митови и легенде о краљу Елвису“ Елвиса Џи Куртовића), у то време нисмо имали прилику да се сретнемо или упознамо с неким од чланова Идола, групе која је толико била важна за нашу сарајевску андеграунд сцену у настајању.
Срећом, почетком овог века упознајем се с Владом Дивљаном у издавачкој кући Слободана Нешковића Локе. Овај непланирани сусрет, Влада и ја смо претворили у пријатно вишесатно дружење у кафани „Ресава“. Био је то дуг, садржајан и по свему посебан разговор. Дотакли смо се многих тема, о самим почецима Идола и Елвиса, о албуму „Одбрана и последњи дани“ и његовом утицају на други албум Плавог оркестра „Смрт фашизму“. Причали смо о мом куму Небојши Пајкићу и снимању ауторске музике за филм Шест дана јуна с Небојшом Крстићем у главној улози. Спомињали и најтиражнији албум Идола, „Чоколада“ и апсурд да се баш у том тренутку група распада. Разговарали смо о оданости и пријатељству, о Зденку Колару, Александру Шандорову и Срђану Гојковићу Гилету. Разговор је био садржајан, пријатељски и могао је трајати унедоглед, једва смо се растали.
А онда, у марту 2015. чујем тужну вест да нас је напустио Влада Дивљан. Кажу боловао је од ретке и неизлечиве болести.
Памтићемо га по Идолима, прелепим љубавним песама, мајсторским гитарским рифовима и гласу који се не заборавља.
Влада је био најпристојнији и најкултурнији рокер који је икада ходао по овом нашем српском асфалту.
