Манастир Давидовица

На омањој заравни поред које протиче Гробничка река, неколико векова стајале су рушевине невелике цркве. Остаци грађевине назване Давидовица налазе се у непосредној близини села Гробнице, недалеко од Бродарева. Подигао ју је жупан Димитрије, син Вукана српског краља Дукље, Далмације и Захумља, као своју задужбину након што се замонашио и добио име Давид

Његов посед, познат као жупа Љубовиђа, обухватао је регион између Дукље и Рашке, географски означаван као средње Полимље. О животу жупана Димитрија не зна се скоро ништа, изузев да је био имућан владарски син у значајном подручју које је повезивало српске приморске и континенталне земље. Ипак, један историјски податак, до данас сачуван, важан је не само као градитељска потврда. Уговор о градњи, сачуван у дубровачком архиву, склопљен 30. августа 1281. године, обавезује мајстора каменоресца Десину из Риса (Рисан?), да „старцу Давиду“ за сто педесет солида изгради и „заврши цркву у Бродареву у Жупи Љубовиђи, да поплоча цркву доле и да обави сав рад са каменом и кречом“. Обавезу је прихватио мајстор Десина са сином Блажом.

Треба се подсетити да је у то време Дубровник био један од најзначајнијих урбаних и културних центара српских приморских земаља, са дугом градитељском традицијом настајалом на синтези искустава антике и посебно Византије. Могло би се рећи да је одлука монаха Давида да потражи мајсторе за своју задужбину у подручју где је настајала најстарија српска црквена архитектура, била у складу са праксом и других српских владара у доба настајања рашког стила у црквеном градитељству.

Занимљив је податак да Давид у току изградње своје цркве, преко посланика исплаћује краљици Јелени („Анжујској“), изузетно велику суму од 1.600 перпера, 20. августа 1282. године, што се поклапа са периодом градње њене задужбине, цркве Благовештења Пресвете Богородице у манастиру Градцу.

О границама жупе Љубовиђе не постоје прецизни подаци, али је познато да је била окружена метосима манастира Хиландара, Градца, Бањске, Дечана и Светих арханђела у Призрену, који се данас поклапају са територијом Будимљанске епархије.

Занимљив је податак да Давид у току изградње своје цркве, преко посланика исплаћује краљици Јелени („Анжујској“), изузетно велику суму од 1.600 перпера, 20. августа 1282. године, што се поклапа са периодом градње њене задужбине, цркве Благовештења Пресвете Богородице у манастиру Градцу

Од Давидових потомака познати су син Вратослав и унук Вратко, који је био војсковођа цара Душана и отац кнегиње Милице.

Неколико гробних плоча у цркви, иначе посвећеној празнику Богојављења, потврђују да је она истовремено грађена и као меморија, односно маузолеј намењен и другим члановима из рода Вукана Немањића.

Архитектура Богојављенске цркве манастира Давидовице није била предмет детаљнијих истраживања све до средине 20. века. Разлог томе био је, са једне стране, чињеница да се до краја Првог светског рата налазила недоступна истраживачима, на територији под османском окупацијом, док је период између светских ратова био претежно обележен теренским рекогносцирањем и прикупљањем основних података о споменицима.

Реч је о цркви која је прошла кроз неколико фаза рушења, обнове и доградње. У питању је архитектонски хибрид чије језгро чини једнобродна црква са три травеја и куполом. У каснијој фази грађевина добија проширења у виду трансепта на попречној осовини поткуполног простора. Такав певнички трансепт се у наредној фази проширује апсидама са источне стране, да би се у последњој обнови певнички простори трансформисали у параклисе и добили куполе које су унизане са главном куполом на попречној оси (север–југ). Овакво решење чини овај храм-маузолеј специфичним типом у оквиру споменика рашког стила.

Резултати археолошких истраживања који до данас нису коначно дефинисани и даље стварају извесне контроверзе, с обзиром на то да су ову грађевину неки научници сврставали у романски стилски ред, док су је други сматрали једним од специфичних примера рашког стила. Археолошка истраживања која су обављена у другој половини 20. века делимично су објављена, али коначни закључци су још увек недоступни. Утврђивање остатака неколико историјских фаза у грађењу претпоставило би озбиљнија истраживања порекла архитектуре, која су такође изостала.

Од првих научних истраживања српске средњовековне уметности крајем 19. века и касније, више научника је указивало на чињеницу да порекло архитектуре Давидовице треба тражити на етничком подручју најстаријих српских држава у регионима средње и јужне Далмације, Зете, Херцеговине и Босне.

ФОТО: П. Марјановић

То је време вишевековне доминације и политичког, културног и уметничког утицаја Византије, који се ширио преко великих градова на Јадрану. Нешто касније, у 9. веку, појава Франака у северном делу јадранске регије постаје нови извор утицаја, паралелан с деловањем западних монашких редова.

Преплитање градитељских традиција производи нови архитектонски амалгам, у средњој и јужној Далмацији посебно. Појава једнобродне цркве са три травеја на којој се развија тзв. слепа купола представља један од резултата овог преплитања. Касније се јавља и трансепт који садржајно добија и параклисе, формирајући прототип грађевине из које се развија просторна структура карактеристична за зрели рашки стил. Ове ембрионалне фазе, у свом настанку и делимичном изгледу који има данас, поседује и Богојављенска црква названа Давидовица.

Први исказани интерес за судбину Давидовице налазимо у забелешкама Танасија Пејатовића, аутора познате студије о Средњем Полимљу и Потарју, и следбеника свог учитеља, великог Јована Цвијића. Млади Танасије из родних Пљеваља предузима између 1901. и 1903. године, ризична путовања по Старој Србији обилазећи српске манастире у регионима који су још под турском окупацијом.

Свој сликарски таленат исказује цртежима који прате његове описе Сопоћана и Давидовице објављене у листу Нова искра 1903. године. Описујући рушевине, Пејатовић проналази натпис у плочи над гробом Вратка, оца кнегиње Милице (Југ Богдан), а бележи и да „… црква је до скора, прије десетак година готово цјелокупна била, па се, лишена сваког надзора отпочела лагано рушити…“

Описује остатке манастирских конака око цркве и рибњак поред речице Повијаче који је још у функцији. Пејатовићево приповедање нам не даје прецизне описе архитектуре, али први цртеж рушевина цркве има документарну вредност док његова оштроумна запажања дају драгоцену ширу слику времена и људи.

У периоду између два светска рата започињу интензивнија теренска проучавања српске црквене архитектуре. Долину Полимља обилазе историчари уметности, Владимир Петковић и Милан Кашанин, архитекти: Жарко Татић, Александар Дероко и Ђурђе Бошковић. Жарко Татић, од 1925. године кустос Народног музеја у Београду, сарадник је Владимира Петковића и путујући са њим, прави можда прву фотографију Давидовице, док у тандему са Дероком обилази и друге споменике на територији новоформиране Краљевине Југославије.

Након Првог светског рата предузимају се и теренска рекогносцирања, евидентирање и систематизација средњовековне архитектуре и зидног сликарства у њој. У овим пословима значајну улогу имају Народни музеј у Београду и његов управник Владимир Р. Петковић, историчар уметности, који 1924. године предузима и фотографска снимања. Петковић је тада документовао и оно што се неколико година касније урушило: кубе јужног параклиса са фрагментима сликаних композиција.

Он ће велики рад на бројним споменицима касније сабрати у монументалном Прегледу црквених споменика кроз повесницу српског народа. Петковић и Татић су вероватно последњи истраживачи који су видели горњу структуру јужне капеле пре њеног урушавања.

Петковић наводи: „Црква је једнобродна базилика са кубетом, са кулом-звоником на западној фасади и са полукружном олтарском апсидом… у јужној капели има сачуваних фрагмената слика, у којима би биле илустроване поједине сцене из живота Св. Димитрија, што упућује на то, да је ова капела била посвећена Св. Димитрију. Фигуре светитеља су на црвеном или наранџастоме позиђу“. Проналази у рушевинама и једну клесану фигуру анђела, што га наводи на закључак да се ради о утицајима са Запада.

Петковић наводи: „Црква је једнобродна базилика са кубетом, са кулом-звоником на западној фасади и са полукружном олтарском апсидом… у јужној капели има сачуваних фрагмената слика, у којима би биле илустроване поједине сцене из живота Св. Димитрија, што упућује на то, да је ова капела била посвећена Св. Димитрију“

Дероко у свом илустрованом путопису под насловом „На светим водама Лима“, објављује 1932. године и прве цртеже остатака архитектуре Богојављенске цркве, са краћим коментарима у којима, између осталог, закључује: „… Црква је озидана сасвим на приморски начин ситним квадерима камена. Имала би потпуно тип ’рашке’ базилике са куполом да није једне аномалије која је још више доводи у везу са Приморјем – оне бочне параклисе које смо видели уз западни брод Жиче…“, доводећи је у везу са црквом на „острвцету Св. Катарине код Пуле“, можда и не слутећи у којој мери ово запажање отвара сложена питања порекла њене архитектуре и самог рашког стила.

Исте године, Мирјана Ћоровић у чланку објављеном у Старинару даје детаљније историјске податке о ктитору и околностима уговарања изградње, позивајући се и на Петковићева истраживања и закључке. Почетком тридесетих година 20. века Давидовица је предмет пажње и других истраживача. За Дероком и Ђурђе Бошковић обилази Полимље и у Давидовици обавља детаљнија снимања остатака грађевине.

Поред техничких детаља, Ђурђе бележи и усмено предање о похрањивању посмртних остатака деветоро браће Југовића након Косовског боја (гроб Вратка – Југ Богдана), саопштено од Војина Пушице, староседеоца у селу Гробнице. Ово предање ће касније потврдити започета археолошка сондирања.

Систематска истраживања и радове на заштити Давидовице као културног добра организује новооснована служба заштите у периоду после Другог светског рата. Мирјана Љубинковић започиње прва археолошка сондирања цркве, а архитекта Јован Нешковић организује прве конзерваторске радове на стабилизацији архитектуре.

Сондирања која су током 1958. године извршена у централном делу цркве, северном параклису и олтарском простору, показала су да се у темељној зони налазе остаци старије грађевине која је била урушена пре подизања Богојављенске цркве какву видимо данас.

Фрагменти живописа из два различита времена, карактер орнамента („каприциозне шаре нервура мермера“) и облици (палмета), поред „утицаја романике“ и појаве „готских“ елемената, навели су Мирјану Љубинковић на закључке о италовизантијском пореклу утицаја (подсећа на паралеле из јужне Италије и знамениту византијску катедралу у Монреалеу на Сицилији). Сагледавајући даље унутрашњу просторну структуру грађевине и распоред живописа, сматра да постоје ипак и утицаји готике која је донела новине посебно у знатнијем отварању делова унутрашњег простора, смањујући на тај начин површине за развијање живописа што наводи на закључак о временски блиској доградњи нартекса и ексонартекса, а то напослетку ову цркву чини посебном.

ФОТО: П. Марјановић

За разлику од Петковића, на основу остатака натписа указује на то да је северни параклис био посвећен Светом Димитрију и сматра да је јужни, „пандан северном био посвећен пророку Давиду, имењаку ктиторовом по његовом монашком имену“. Гроб жупана Димитрија откопан је „у јужном делу старог нартекса“, међутим, његово тело које је до средине 17. века лежало у Давидовици „где исцељује болесне“, пренето је тада у Милешеву где су „он и краљ Владислав били поштовани као светитељи“.

Археолошка истраживања следили су 1959. године радови на рашчишћавању рушевина, конзервацији и рестаурацији ограниченог обима, које је водио Јован Нешковић. Он је на основу детаљних архитектонских анализа, за разлику од Дерока, сматрао да одступања у хоризонталном плану нису стилске „аномалије“, него да се ради о другачијој намени у односу на друге споменике.

Он сродност са рашком групом споменика налази након компарације просторних делова грађевине (односи кровова и венаца, кубета, главног брода), појединих елемената, детаља, технике зидања, начина размеравања, технологије извођења и сл. Сматра да је мајстор Десина имао узоре у црквама Св. Луке у Котору, Морачи и Св. Петра у Бјелом Пољу, а да постоје заједнички именитељи и са црквама у Придворици, Жичи, Милешеви, Беранама, Сопоћанима и др.

Давидовица је повремено скретала пажњу и других истраживача, па тако и Петар Влаховић у својој студији о Бродареву и околини из 1968. године наводи значај археолошких истраживања. Сматра да тада пронађени гробови са остацима саркофага и розете од мермера (тзв. милански мозаик) потврђују да је „у цркви био сахрањен њен оснивач, унук Стевана Немање, монах Давид“.

Павле Мијовић у својим опсервацијама о средњовековном сликарству на подручју Црне Горе из 1970. године наводи да развојна линија уметности живописања после Мораче, „нагло добија обрнути, силазни ток у живопису романске цркве манастира Давидовице“. Сматра да, иако знатно уништени, остаци фресака садрже „много детаља, орнамената, колоритног шаренила, и великих кулиса од насликане архитектуре, што ће наговијестити исту појаву у Богородичиној цркви Пећке патријаршије, не садрже у себи одговарајуће умјетничке вредности“. Констатује да је „сликарство Давидовице типичан примјер оријенталног монашког схватања црквене умјетности, које је продрло преко Приморја, поморским путем, директно из Палестине, где је ктитор био на Хаџилуку Христову гробу“.

Војислав Ј. Ђурић у студији из 1967. године о дубровачким градитељима који делују у Србији трага за подацима који би прецизније осветлили питања порекла архитектуре, односно кључних уметничких струјања тог доба. Тако налази да је мајстор Десина де Рис имао три сина, Влаха, Бошка и Радослава, и два брата трговца, Марина и Петра де Риса, чији су родитељи „живели у неком граду у Апулији“, податак који би могао бити „од користи за познавање уметничког образовања мајстора каменара Десине де Риса“.

Ђурић сматра да за ово необично померање бочних капела на осовину уобичајену за попречни брод-трансепт, треба тражити узоре у старијим византијским грађевинама Истре (црква на острву Св. Катарина) и Калабрије (црква у месту Стило), али ипак упозорава на то да таква условљеност може бити и привидна, па се враћа на сигурнији извор у самом рашком градитељству, на примере бочних капела Жиче и Милешеве. Ову необичну диспозицију капела у Давидовици тумачи као „зачетак идеје о здруживању трију цркава у једну целину“, која се „оваплоћује“ већ у примерима Богородице Хвостанске код Пећи, довршава у комплексу Патријаршије у Пећи и у „посебном виду у Дечанима“.

Милка Чанак Медић у својој студији из 1981. године поново актуелизује „загонетни склоп“ цркве Давидовице и поставља питање како је могло доћи „до напуштања традиционалних облика немањићких задужбина“. Сматра Ђурићеву претпоставку угледања на Милешеву неодрживом, из разлога што њена спољна припрата првобитно није имала куполу и поставља два могућа правца налажења објашњења: „Или је облик цркве последица још непознате духовне и идејне усмерености ктитора монаха Давида, или је она првобитно другачије изгледала“. Следи посебно занимљива анализа могућих промена и временских фаза изградње Давидовице, као и упоређивање запажања претходних истраживача (Петковић, Љубинковић, Нешковић), и логично постављено питање „да ли познати облик цркве није накнадно настао“.

Чанак Медић претпоставља првобитан план као једнобродну цркву са бочним певницама (трагови се налазе испод северног параклиса), другим речима, ово претпоставља да порекло облика Давидовице треба тражити у најранијим примерима цркава крстообразне основе, форме која је у ранохришћанском периоду карактеристична за меморије, тј. надгробне цркве. Друга претпоставка је да су параклиси изграђени после повратка старца Давида из Палестине, и то по угледу на тамошње храмове, као помоћни молитвени простори који су били неодвојив део у литургијском смислу. Ипак, аутор се ограђује чињеницом да су коначна промишљања могућа тек када се обаве археолошка ископавања свег унутрашњег простора цркве, укључујући и припрату.

Археолошка и архитектонска истраживања у средњем Полимљу последње две деценије 20. века поново су усмерила пажњу на могућу повезаност архитектуре Давидовице са гробном црквом Светог Саве у Милешеви. Нажалост, испитивања у Давидовици одликују дисконтинуитети у времену и обиму археолошких захвата, иначе хроничној бољци српске археологије, која је претежно зависна од државне благајне и разумевања администрације одговарајућих ресора. Тако се и у Давидовици сондирања настављају скоковито: 1958–59, 1983–87, 1997–98, 2004.

Скоро четврт века након првих, послератних сондирања, нова кампања се организује у периоду између 1983. и 1987. године од стране Завода за заштиту споменика културе из Краљева и Археолошког института у Београду; руководилац истраживања је Славенка Ерцеговић. Након паузе од десет година, Археолошки институт наставља ископавања 1997. године под руководством Михајла Милинковића, захваљујући иницијативи Музеја у Пријепољу, чији директор Славољуб Пушица покреће активности на обнови Богојављенске цркве.

Резултати наведених археолошких истраживања ни до данас, након безмало тридесет година, нису објављени и није познато да ли документација о њима постоји у оквиру институција које су биле у обавези да је израде. Познате су нам само одређене материјалне чињенице и трагови на терену, који указују на то да се ради о веома важним налазима који у значајној мери могу да објасне порекло средњовековне грађевине.

ФОТО: док. Музеја у Пријепољу

Већ 1983. године откривена је широка радијална ниша на позицији која би одговарала проскомидији, непосредно уз апсиду северног параклиса. Неправилна кривина каква је иначе у симетричној композицији постојала и са јужне стране (трагови у темељу) формира необичну „цветолику“ структуру олтарског комплекса, каква је за сада карактеристична само за милешевску цркву. Ове бочне апсиде по димензијама нису мање од олтарске апсиде главног брода и подсећају на троапсидалне цркве старијег типа.

Ови налази покрећу више важних питања о пореклу, утицајима и настанку просторне структуре маузолеја Вукановића. Налази актуелизују поново Ђурићеву претпоставку о утицајима Милешеве, коју је Милка Чанак Медић одбацила из разлога што тада још нису били познати ови подаци.

Имајући у виду да су у Милешеви двојне капеле део јединственог концепта меморије Светог Саве са капелом на спрату реализоване у оквиру зоне која се, услед научне инерције, назива и данас спољном припратом (ради се о спољној припрати, али у старијој фази милешевске цркве) и чињенице да су током истраживачких радова пронађени фрагменти фресака високо на смакнутим луковима кубичног простора западне куполе, што потврђује њено постојање у 13. веку, па се не може више негирати висок степен сличности меморије у Давидовици и Милешеви.

Коначно, даље анализе би упутиле на разматрање одговора на питање: На којој је од више фаза изградње радио мајстор Десина?

Конзерваторско-рестаураторски радови који су обављени до 1959. године нису дали трајно решење заштите остатака цркве и фрагмената живописа. Она је у наредном периоду и даље остала отворена, без крова и изложена атмосферским утицајима влаге, променама температуре, биолошким загађењима и др. Седамдесетих година 20. века северни параклис је добио заштитну конструкцију како би се фреске у поткуполном простору сачувале.

Преостали делови су само делимично рестаурирани у складу са тадашњом праксом заштите, на коју је утицао идеолошки третман Српске православне цркве од стране социјалистичке државе, која је потпуну обнову храмова са враћањем духовне функције сматрала штетним утицајем.

Урушавање већих површина старог сликарства десило се тридесет шест година након радова на конзервацији, у јесен 1995. године, у централном делу цркве.

Настала штета изазвала је пажњу јавности и надлежних институција. Будући да је већ започео процес идеолошких, друштвених и политичких промена у Србији, гласно се поставило питање потпуне рестаурације Богојављенске цркве као јединог сигурног начина њене заштите, како као грађевине, тако и као активне богомоље.

Давидовица је повремено скретала пажњу и других истраживача, па тако и Петар Влаховић у својој студији о Бродареву и околини из 1968. године наводи значај археолошких истраживања. Сматра да тада пронађени гробови са остацима саркофага и розете од мермера (тзв. милански мозаик) потврђују да је „у цркви био сахрањен њен оснивач, унук Стевана Немање, монах Давид“

Иницијатор покретања пројекта „Реконструкције и обнове порушеног манастира Давидовице из 13. века“ био је Музеј у Пријепољу и његов тадашњи директор, историчар Славољуб Пушица, који је анимирао припрему сложених радова на потпуној ревитализацији и био главни организатор извођења. Пројектно решење обнове дао је архитекта и професор Јован Нешковић, а стручни надзор над радовима обављао је архитекта Вељко Вучковић из Завода за заштиту споменика културе у Краљеву.

Деликатност предстојећих послова била је потенцирана чињеницом да се паралелно са свим активностима морају обавити ревизиона и додатна археолошка испитивања унутрашњости и непосредне спољашњости цркве, како би читав захват теоријски био исправан, а технички и инжењерски сигурно изведен.

Рестаурација је обављена применом аутентичног материјала, блоковима тесаног бигра-сиге из непосредног региона (Сопотница), аутентичном техником зидања и површинске обраде, покривачем од оловног лима (потврђено археолошким налазима), са јасним раздвајањем аутентичне, старе структуре грађевине (оловна трака) и нових партија зидова.

Крајњи резултат је изузетно квалитетан утисак старе грађевине и сакралног духа њене архитектуре.

Обнова, започета 1996. године, окончана је у септембру 1998. године, када је и тадашњи патријарх Павле извршио освећење задужбине Димитрија – Давида, унука Стефана Немање.

Ово кратко подсећање на велики значај мале цркве-маузолеја и размишљања наших најугледнијих ауторитета, истраживача који су били посвећени одгонетању њеног настанка, потврда су неодложне потребе поновног преиспитивања порекла и оригиналности српске градитељске уметности средњег века.

Данас су присутни многобројни покушаји фалсификовања и парцелизације нашег културног наслеђа на територијама преименованим од стране новонасталих држава и нација након распада Југославије. Ови процеси се одвијају, мање или више, под плаштом „модерне“ или „врхунске науке“, на подручјима Далмације, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Македоније и фантомске државе Косово.

Нешто суптилније, то се догађа и у оквиру садашње Србије. Пројекти какав је „Transromanika“, представљени као безазлена туристичка рута, лансирају тезе о романци као стилу „католичке Европе“, па се у тај „стил“ убрајају манастири: Студеница, Сопоћани, Ђурђеви Ступови, Градац, Петрова црква, Жича итд.

Пројекти који у овом примеру представљају политику „европског јединства“ претварају се заправо у политизацију уметности и захтевају одговоре српске науке.