Црква Светог Петра у Бијелом Пољу

Током једне од својих научних мисија, ову цркву је 1924. године обишао Габријел Мије, уврстивши је касније у своју студију о старој српској архитектури

Прва истраживања сакралног градитељства на подручју средњовековне Србије била су усмерена на најзначајније грађевине, задужбине владара и чланова владарских породица. Започета у последњим деценијама 19. века и настављена у првим деценијама 20. века, обухватила су теренска снимања и анализе очуваних делова архитектуре, сликарства и елемената декоративне камене пластике, а употпуњавана тада доступним и познатим историјским подацима. Међу првим сакралним грађевинама које су обухваћене овим истраживањима била је и црква Светог Петра у Бијелом Пољу.

Током једне од својих научних мисија, ову цркву је 1924. године обишао Габријел Мије, уврстивши је касније у своју студију о старој српској архитектури, првој те врсте која је деценијама касније била полазиште истраживачима средњовековног сакралног градитељства на подручју средњовековне Србије и другим суседним територијама. Нешто касније, 1926. године, настали су и први технички цртежи цркве Светог Петра, које је израдио и публиковао архитекта Александар Дероко у Гласнику Скопског научног друштва. У то време, стање у којем се налазила било је резултат доградњи и рушења који су извршени приликом претварања цркве у џамију, највероватније крајем 17. века, будући да њено враћање хришћанском култу 1922. године није праћено значајнијим радовима.

Дероко је затекао грађевину приближно квадратне основе, наткривену јединственим четвороводним кровом, из којег се на северозападу издвајала висока кула, такође квадратне основе, завршена стрмим пирамидалним кровом. На југоистоку је мањи истурени правоугаони део био наткривен нижим, засебним кровом на три воде. Грађевина је била омалтерисана и споља и изнутра. Имала је два улаза: један – тада главни – на северној страни и други, мањи, на западу. Док је улаз на западу био малих димензија, једноставног правоугаоног облика, улаз на северу чинио је монументални камени портал са натписом, који је био делимично видљив још у време када је црква служила као џамија и који је први пут објављен 1902. године. Дероко га је такође снимио и објавио у свом раду као посебно значајан историјски извор на самом споменику. У натпису, који се налази у тимпанону портала, забележено је да је црква посвећена Светом апостолу Петру и да ју је подигао хумски кнез Степан Мирослав, син Завидин. Овај натпис цркву Светог Петра у Бијелом Пољу сврстава међу ретке споменике на којима је сачуван податак из времена градње, што је свакако било опредељујуће за укључивање цркве у прва истраживања средњовековног градитељства.

Александар Дероко је уочио сложену структуру грађевине и различите типолошке и стилске карактеристике њених појединих делова, протумачивши да мањи, централни део, припада првобитној цркви, док је простор на западној страни идентификовао као касније дозидану припрату. Он је уједно претпоставио и да се на јужној страни, симетрично постојећој северној кули, некада налазила и друга – јужна кула, те да су оне подигнуте истовремено са припратом. Сматрао је такође могућим да се монументални портал налази на првобитном месту и да је могао бити бочни улаз у цркву. Дероко је изнео и предлог реконструкције завршних делова првобитне цркве, на који се нешто касније осврнуо Ђурђе Бошковић, предложивши нешто другачије решење – са куполом над пресеком подужног и попречног свода. Различите претпоставке, било да су касније потврђене, било да се нису показале исправним, свакако су биле од посебног значаја и представљале су основ за утврђивање споменичких вредности цркве.

Доградњу припрате са кулама уз западну фасаду, која хронолошки припада следећој фази градње, Љубинковић везује за средину 13. века

Захваљујући сазнањима до којих су довела сва дотадашња истраживања, црква Светог Петра у Бијелом Пољу проглашена је за споменик културе непосредно после Другог светског рата, након успостављања институционално организоване и законом регулисане заштите градитељског наслеђа.

У периоду од 1955. до 1957. године на цркви су изведена свеобухватна систематска истраживања, која су обухватила археолошка ископавања и испитивања архитектуре и живописа. Она су била усмерена на испитивање настанка грађевине, промена које су на њој вршене, утврђивање фаза грађења, као и испитивање основних архитектонских, просторних и стилских карактеристика. Поред расветљавања историјских оквира настанка и развоја, кључно је било и добијање података неопходних за дефинисање концепта заштите и презентације за планиране конзерваторско-рестаураторске радове.

Међу најзначајније резултате добијене археолошким ископавањима, која су извршена како унутар цркве, тако и на простору у њеном непосредном окружењу, спада откривање остатака старије сакралне грађевине знатних димензија, која није могла бити испитана у целости јер су се делови њених темеља налазили испод касније заснованих зидова. Ови остаци, као и бројни гробови који су откривени, сведочили су о постојању старијег култног места и разлозима због којих је за цркву Светог Петра одређено баш то место, које је доминирало на узвишењу изнад леве обале Лима. Поред остатака старије цркве, откривени су и остаци зидова јужне куле, призидане уз припрату – симетрично постојећој северној кули – чиме је црква опредељена у ред оних које су имале две куле на прочељу и чиме је потврђена Дерокова претпоставка.

Испитивањем сложеног корпуса постојеће грађевине, који се састојао од делова различитих по начину градње, просторном решењу и стилским карактеристикама, утврђене су четири фазе грађења. Најстаријој је припадао централни једнобродни простор, подељен на три травеја и завршен на истоку олтарским простором, изнутра полигоналног, а споља правоугаоног облика. На западној страни налазио се накнадно дозидани део, са средишњим правоугаоним простором припрате и две куле скоро идентичне основе – на северу и југу. Док је северна кула била очувана у целости, постојање јужне куле утврђено је археолошким ископавањима. Са јужне и северне стране, уз западни травеј централне грађевине, откривени су остаци мањих дозиданих простора – параклиса. Они су такође откривени само у темељима, осим што су на јужној фасади делимично пронађени остаци почетка сводне конструкције која је припадала јужној капели. Поред ових резултата истраживања, који су послужили за расветљавање настанка и промена на овој сложеној грађевини, од посебног значаја били су и бројни пронађени фрагменти архитектонске камене пластике, који су, поред портала очуваног у целости и са задржаном функцијом улаза и у време када је црква претворена у џамију, имали кључну улогу у тумачењима хронологије идентификованих целина.

Руководилац систематских истраживања Радивоје Љубинковић објавио је 1959. године рад у којем је коришћење и тумачење историјских извора уградио у слику историјског развоја цркве Светог Петра. То је било прво обимно, систематско и на истраживањима засновано тумачење историје овог значајног споменика. Питање датовања Љубинковић је разрешио коришћењем свих доступних историјских извора који су могли директно или посредно да помогну у тумачењу и повезивању одговарајућих значајних догађаја у прошлости са конкретном грађевинском делатношћу. Најстарију црквену грађевину, сачувану само у темељима, на основу облика основе (једнобродни мањи простор са правоугаоном апсидом и једном засебном квадратном просторијом уз јужни зид), Љубинковић везује за период 9. односно 10. века. Централни део, изграђен по свој прилици на темељима ове старије цркве, могао је, по њему, припадати градитељској активности кнеза Мирослава, због чега је његову изградњу определио у време око 1190. године. Доградњу припрате са кулама уз западну фасаду, која хронолошки припада следећој фази градње, Љубинковић везује за средину 13. века, када црква Светог Петра постаје седиште хумске епископије, а за период владавине краља Милутина изградњу параклиса, односно капела уз јужну и северну фасаду.

Велике и суштинске промене извршене услед претварања цркве у џамију могле су се, по њему, десити већ крајем 17. или почетком 18. века. Прилагођавајући простор цркве потреби стварања јединственог простора, какав је био карактеристичан за џамију, извршена су тада рушења већег обима. Порушени су северни и јужни параклис, као и делови западног и северног зида, док је са северне стране, ради формирања приближно правилне основе, изграђен нови зид. У њему је формиран нови улаз премештањем постојећег монументалног каменог портала, који се до тада налазио у западном зиду, на улазу у првобитну цркву. Тада је и јужна кула у потпуности порушена, док је северна, уз незнатна надзиђивања и преправке у завршним деловима, добила функцију минарета.        

На основу исхода истраживања приступило се изради предлога рестаурације, који се заснивао на дефинисаним главним етапама у развоју цркве, као и њиховом вредновању. Претходно су вршене детаљне анализе свих остатака зидова и могућности њихове рестаурације и презентације, у зависности од степена очуваности. У те анализе, као посебно значајни, били су укључени и елементи архитектонске камене пластике, као и остаци изузетно вредног живописа.

Први технички цртежи цркве Светог Петра, које је израдио и публиковао архитекта Александар Дероко у Гласнику Скопског научног друштва, настали су 1926. године

Резултате архитектонских истраживања и предлоге рестаурације објавили су исте 1963. године архитекте Иван Здравковић и Јован Нешковић, који су, као чланови екипе Југословенског института за заштиту споменика културе, учествовали у истраживањима. Свој рад Здравковић је засновао на тумачењу историјског развоја који је дао Љубинковић, док је највећу пажњу посветио анализи архитектуре цркве, као и излагању идејне концепције пројекта рестаурације. Описујући цркву, истакао је значај појаве двојних кула на западној страни и дао аналогије са примерима у Приморју (катедрала Светог Трифуна у Котору) и Рашкој (Свети Никола код Куршумлије и Ђурђеви Ступови код Новог Пазара). Детаљније је описао и монументални камени портал са натписом у лунети, који се тада још увек налазио на северној страни, као главни улаз из времена када је црква служила као џамија.

ФОТО: Марина Нешковић

Истичући питање изгледа крова као највећи проблем који се директно одражавао на предлог рестаурације, Здравковић износи предлог за реконструкцију цркве, документован првим детаљно снимљеним техничким цртежима постојећег стања. Заснивајући га на реконструкцији последње етапе која је претходила претварању цркве у исламску богомољу, предложио је потпуну обнову јужне куле, реконструкцију горњих делова северне, као и обнову северног и јужног параклиса.

Јован Нешковић је као главни проблем рестаурације истакао решавање начина на који је црква могла бити завршена, будући да су горњи делови зидова уништени рушењима знатног обима, ради формирања кровне конструкције великог распона над новоформираном основом џамије. На основу специфичног плана и просторног склопа, који се могао из постојеће структуре реконструисати, није било могуће са потпуном сигурношћу утврдити кровне облике над централним делом грађевине, те је стога Нешковић предлог рестаурације дао кроз анализе и варијантна решења. Уобичајено за то време, предлоге рестаурације разматрала је стручна комисија (проф. Ђурђе Бошковић, проф. Александар Дероко, проф. Светозар Радојчић, арх. Иван Здравковић, Аника Сковран и Вељко Ђурић), изјаснивши се за Нешковићев предлог којим би се све етапе приказале на одговарајући начин, али у складу са степеном очуваности и без нарушавања јединства целине. Усвојено је решење засновано на презентацији најстаријег и, према вредновању, најзначајнијег дела грађевине, с тим да се остаци каснијих преправки задрже као документ – уколико су секундарног значаја у односу на грађевину која се рестаурира – а сви други, који ометају реализацију основне концепције, да се уклоне.

По усвојеном пројекту, радови су изведени током 1961. и 1962. године. Они се и данас убрајају у најобимније и најсложеније, будући да су подразумевали и значајна рушења и значајне доградње, како би се првобитни делови грађевине обновили у највећој могућој мери. С тим циљем, уклоњена је дозидана просторија на северној страни, која је била део исламске богомоље, и ослобођен је портал са ктиторским натписом, након чега је уграђен на првобитно место, на западно прочеље средишњег, најстаријег дела цркве. Над овим делом реконструисани су подужни и попречни сводови и наткривени крстообразним кровом са малим слепим квадратним кубетом на пресеку, док је над припратом изведен плићи и нижи кров на две воде, чиме је и у спољашњем изгледу наглашена архитектура првобитне цркве. Јужна кула није обновљена, већ је презентована у основи, са већом висином зидова према припрати. На северној кули нису вршени радови у горњим зонама, које су незнатно измењене приликом њеног прилагођавања исламском култу. Као сведочанство последње историјске и градитељске фазе, поред завршетка куле, задржан је и михраб, уграђен у јужни зид западног травеја централног дела цркве, што је било у складу са тада важећим конзерваторским начелима очувања свих историјских слојева из прошлости споменика.

После нешто више од пола века откако су завршени конзерваторско-рестаураторски радови, због потреба Српске православне цркве за побољшањем услова за обављање богослужења, али неоспорно и због нових историјских околности, иницирани су и реализовани нови радови и нова истраживања на цркви Светог Петра у Бијелом Пољу. Потреба за проширењем сакралног простора, исказана кроз захтев за испитивање могућности обнове параклиса, била је заснована на предлогу потпуне реконструкције цркве из времена пре њеног претварања у џамију, што је својевремено био предлог архитекте Здравковића. Други захтев односио се на обнову јужне куле – звоника и био је пре свега везан за потребу да се цркви врати њено кључно обележје, а тиме и значај који се везује за појаву двојних кула на западу цркава српског средњовековног градитељства. Док је питање обнове параклиса остало отворено и за сада испитано кроз теоријску студију, јужна кула је, после првих анализа израђених 2007. године, изведена у периоду од 2010. до 2014. године. Претходне анализе и варијантна решења, која је израдила архитекта Марина Нешковић, били су основ за утврђивање услова на основу којих је урађена и сва потребна пројектна документација, у чију је израду био укључен као одговорни пројектант, касније и стални надзор, архитекта Бојо Журић из Бијелог Поља. За израду пројектне документације било је неопходно извршити испитивање темеља и прецизна геодетска и фотограметријска снимања. Посебан део пројекта за извођење био је посвећен статичко-конструктивном решењу, будући да је обнова куле високе преко 20 метара, која се заснивала на постојећим зидовима конзервираним шездесетих година прошлог века, морала да задовољи како конзерваторске захтеве, тако и захтеве које налажу савремени прописи градње. С обзиром на то да је реконструкција јужне куле заснована на архитектури постојеће северне, као и због чињенице да је северна кула сачувана у нешто измењеном облику, добијеном преправкама горњих делова у време претварања цркве у џамију, извршена су додатна истраживања којима су руководили Марина Нешковић и Бојо Журић, уз конзерваторски надзор архитекте Зоране Милошевић, коју је као инвеститор радова ангажовала Епархија будимљанско-никшићка. Испитивања су извршена на горњим деловима северне куле и обухватила су утврђивање првобитних облика постојећих прозора на њеном последњем нивоу, анализу свода и анализу зидова између аркадног фриза и крова.

Резултати истраживања потврдили су већ изнете ставове претходних истраживача да је северна кула у време претварања цркве у џамију надзидана и да је и свод из тог времена. После детаљног снимања свод је демонтиран све до утврђеног нивоа оригиналног зидања. Да би оригинална структура зидања, са остацима почетних сводара, остала видна, на врху северне куле изведена је само кровна конструкција, без обнове свода. Првобитне бифоре, које су претворене у једноделне отворе када је кула прилагођена функцији минарета, такође нису обновљене, већ су презентоване у затеченом стању, а све површине зидова на којима су вршена испитивања обијањем малтера остављене су без поновног малтерисања како би се сагледала оригинална техника зидања најважнијих архитектонских елемената, према којима је вршено зидање на јужној кули.

Јужна кула је обновљена у потпуности према северној, истим градивом и у истој техници зидања. Завршни делови са аркадним фризом између пиластера обновљени су по броју и димензијама идентично као на северној кули. Све четири бифоре су реконструисане, али у сведеној форми, са капителом поједностављеног облика, кружним стубићем и без стопе, будући да оригинални фрагменти који би указивали на њихове првобитне облике нису постојали.

Посебан део пројекта за извођење био је посвећен статичко-конструктивном решењу, будући да је обнова куле високе преко 20 метара, која се заснивала на постојећим зидовима конзервираним шездесетих година прошлог века, морала да задовољи како конзерваторске захтеве, тако и захтеве које налажу савремени прописи градње

Овим радовима поново је успостављено јединство грађевине из једне од њених значајних историјских и градитељских фаза, у којој је добила своје специфично обележје – двојне куле на западном прочељу, карактеристичне за цркве чији су ктитори били владари и чланови владарских породица.

Улога и значај цркве Светог Петра у Бијелом Пољу кроз дуго трајање, од настанка до данас, и значај њеног ктитора кнеза Мирослава разлози су што је заокупљала, и још увек заокупља, пажњу стручне и научне јавности. Истражена је у целости кроз систематска археолошка и архитектонска истраживања, после чега су уследили и конзерваторско-рестаураторски радови, а истраживачи и конзерватори убрзо су објавили и резултате до којих су дошли.

Од тада, па све до данашњих дана, црква Светог Петра наставила је да заокупља пажњу истраживача, иницирајући расправе и тумачења везана за датовање и хронологију грађења, као и за анализу архитектуре појединих етапа у њеном дугом трајању и различитим историјским околностима. Имајући у виду и најновија истраживања, иницирана новим потребама, и радове на обнови јужне куле, може се рећи да пример цркве Светог Петра показује сву сложеност проучавања градитељског наслеђа. О њему се може говорити као о сталном процесу који преиспитује постојећа сазнања и доноси нова тумачења, која често не нуде одговоре већ отварају нова питања.