Бруталну верзију неке другачије демократије су осмислили револуционари крвавих руку, и то у време оне прве, најважније и суштинске Револуције (у Француској, током и након 1789. године). Изрекао ју је витки и лепушкасти „Анђео смрти“, Луј Антоан де Сен-Жист
Сви смо чули, небројено пута, фразу са отровном аромом и дугом, застрашујућом сенком: Нема слободе за непријатеље слободе! У овој реторичкој акробацији се сама суштина заштите људских права обрће наопачке и цинично се врши њено насилно извртање.
Нема милости за ваше противнике – сада проглашене за непријатеље – који, у овом случају, не могу да очекују да ће их спасити ваша самопрокламована „толеранција“. Проћи ће као у огледалу свог одбацивања демократских и либералних принципа. Неће бити ни хришћанског „окретања другог образа“, нити било чега другог осим – преког суда и брзе, сурове егзекуције „које су заслужили“.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Наравно, ову бруталну верзију неке другачије демократије су осмислили револуционари крвавих руку, и то у време оне прве, најважније и суштинске Револуције (у Француској, током и након 1789. године). Изрекао ју је витки и лепушкасти „Анђео смрти“, Луј Антоан де Сен-Жист.
Овај речити правник и најмлађи посланик револуционарног „Националног конвента“ био је десна Робеспјерова рука и, заједно са њим, вођа и управитељ јакобинског терора. За мање од годину дана је по њиховим одлукама погубљено 17.000 људи, а гиљотина је радила дословно даноноћно, уз одушевљене урлике разјарене масе. Да не говоримо о онима који су, преко ове бројке, ликвидирани у затворима без суђења, убијани уличним „законом линча“ или масакрирани кроз „гушење побуна“. Са њима се укупан број подиже на око 45.000 побијених грађана и грађанки револуционарне Француске републике, и то за мање од годину дана (од септембра 1793. до јула 1794).
Робеспјер и његов лепи и немилосрдни „Анђео“ Сен-Жист су, срећом по њихове сународнике, и сами опробали гиљотину и њиховом смрћу је коначно стао ускомешани револуционарни терор. Али је заувек остало сећање на „Неподмитљивог“ Робеспјера и његово моралистичко „искорењивање непријатеља народа
Од тога је чак 80% погубљених припадало обичном народу (такозваном трећем сталежу), онима у чије је име Револуција (тобоже) покренута. Тек остатак убијених је припадао племству и свештенству у изнутра окупираној Француској. Па је чак и сваки неуспех ондашње војске завршаван немилосрдним погубљењем сопствених генерала који су изгубили неку од битака против коалиције европских монархија (једина казна – смрт), као и услед сулудог „Закона о сумњивима“, где се под сечивом завршавало због обичне шале, нечијег сувише тужног лица (а усред револуционарних свечаности) или због злураде комшијске пријаве.
Најмлађе на смрт осуђене жртве су имале само 14 година, а најстарије преко 90, а током масовних осветничких и „превентивних“ егзекуција су убијане читаве породице (без обзира на пол и старост). Да не помињемо „Паклене колоне“ под командом садистичког генерала Туроа, који су палили села и усеве, силовали и убијали становнике побуњене (краљу и Цркви лојалне) Вандеје. А оне које би заробили слали су у оближњи Нант, где би их дочекивао јакобински комесар Карије (касније се пред судом узалуд бранио да је „само извршавао наређења“) и на њима креативно применио свој оригинални метод „масовних утапања“ у теретним бродовима који би сваке ноћи постајали водене гробнице („каде за утапање“) осуђеника доведених из претрпаних градских тамница…
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
И Робеспјер и његов лепи и немилосрдни „Анђео“ Сен-Жист су, срећом по њихове сународнике, и сами опробали гиљотину и њиховом смрћу је коначно стао ускомешани револуционарни терор. Али је заувек остало сећање на „Неподмитљивог“ Робеспјера и његово моралистичко „искорењивање непријатеља народа“. И на његовог леполиког и циничног саборца и фанатичног адвоката „Великог терора“, Антоана де Сен-Жиста.
Његова максима о немању милости за оне који би били означени као „непријатељи слободе (и народа)“ касније се користила у сличне сврхе, селективно и са, можда, нешто мање крви и суровости. Још лицемерније, рекли би критичари овакве злоупотребе демократије на потпуно недемократски и антидемократски начин.
Наиме, у свом делу Отворено друштво и његови непријатељи, Карл Попер је 1945. године бранио ову Сен-Жистову максиму и дао јој суштинско појашњење, стилски елегантну одбрану и нека нова, свежа тумачења. Овај сократовски присталица Ајнштајнове „теорије релативности“, дугогодишњи професор на престижној Лондонској школи економије (LSE) и утицајни учитељ људи попут Џорџа Сороша, уводи такозвани Парадокс толеранције, бранећи низом аргумената ову сурову јакобинску крилатицу.
У његовој верзији она има облик: „Друштво мора бити нетолерантно према нетолеранцији“. Он у својој одбрани оваквог става апсолутне и отворене нетолеранције („према туђој нетолеранцији“) уводи два посебна амандмана.
Слободно учитавајте и примењујте све могуће асоцијације из овог мог текста на актуелну ситуацију у Србији. Нећете ништа погрешити
Прво, свођење те противничке „нетолерантне идеологије“ на „непристајање на дијалог, контрааргументе и рационалну расправу“. Па се тиме наводно избегава она Сен-Жистова преоштра, револуционарна осуда обичног људског незадовољства, нечијег порекла или „вербалног деликта“.
И као друго, „непријатељи слободе“ то постају тек онда када не пристају да мирно расправљају са аргументима оне „демократске стране“. До тада су то само „нетолерантни“, само „противници“, али не и „непријатељи“ – они што заслужују најстроже мере и преке судове без милости и могућности некаквог компромиса.
Тек када ови непријатељи демократије и слободе почну да одговарају насиљем (или позивом на насиље), пише Попер, онда „отворено друштво има право на самоодбрану“. Тиме, бар формално, Поперов парадокс постаје дефанзивна мера одбране уставног поретка, за разлику од офанзивног смисла Сен-Жистове максиме чишћења друштва од неистомишљеника.
Данас, модерна либерална друштва на Западу уводе „кенсел културу“ (брисања, цензуре и забрана), као и аутоматско „бановање“ људи због њихових политички или идеолошки „некоректних ставова“. Попер би сигурно био против овакве тоталитарне праксе, за разлику од Сен-Жиста који би био одушевљен оваквим радикалним методама на „друштвеним мрежама“. А одбијање дијалога на интернету (кроз стварање затворених дигиталних мехурова где корисници конзумирају искључиво садржаје који потпуно потврђују њихове предрасуде) са све дехуманизацијом својих неистомишљеника никако се не уклапа уз Поперову идеју толеранције и размене аргумената.
Само кад се речи замене агресијом и насиљем, тада и тек тада би друштво и дигиталне платформе, по Поперу, могли да реагују силом: кривичним гоњењем и забраном налога.
Али се овакво ограђивање очас посла може злоупотребити (рецимо, неким сорошевским триком) и наводно прогласити „спречавањем рушења слободе у дигиталном простору“. Јер се, по њима, тако спречава „самоубилачки пакт“ некаквог „попуштања према тоталитарно настројеним непријатељима“.
А, у ствари, овако се лукаво васкрсавају вампирски лик и паклени метод обрачуна Антоана де Сен-Жиста, неумрлог адвоката најсуровијег терора у историји Европе.
