Уместо великих обећања, конкретна улагања у школе, вртиће и градске улице

Брисел климатске циљеве мери роковима и процентима, а Србија мора да рачуна и на њихову цену. Држава је ове године издвојила близу 570 милиона динара за замену старих котларница и још 98,6 милиона за озелењавање градова. Уместо великих обећања, конкретна улагања у школе, вртиће и градске улице

Сваке јесени, чим почне грејна сезона, враћа се и прича о квалитету ваздуха. Поново се гледају мерења, упозорава на загађење и расправља о томе шта би требало предузети. И тако из године у годину. Само што ваздух, нажалост, не постаје чистији од разговора о њему.

У Србији се последњих година све више пажње посвећује замени застарелих система грејања, нарочито у јавним установама. Стара ложишта су, уосталом, један од извора локалног загађења.

Према подацима Министарства заштите животне средине, током 2026. године кроз два конкурса подржани су пројекти замене више од 50 котлова у 38 градова и општина, за шта је издвојено близу 570 милиона динара. Раније постављени циљ да до 2027. буде подржана замена 200 котлова већ је премашен, пошто је укупан број обухваћених котлова достигао близу триста.

Реч је о школама, вртићима, домовима здравља и другим јавним установама, а процењује се да ће само овогодишњим пројектима бити обухваћено око 170.000 корисника и 2.800 запослених.

Наравно, подржан пројекат не значи и завршен посао. Али то што се средства усмеравају управо на овакве инвестиције има посебан значај.

Зелена транзиција која би грађанима значила само скупље грејање, струју и превоз тешко би могла да рачуна на њихову подршку, ма колико њени циљеви били оправдани

Уосталом, тешко је замислити да би свака школа или мања општина могла сама да обезбеди средства за модернизацију својих котларница. Државна подршка омогућава да се улагања спроводе и тамо где локални буџети нису довољни.

Слично је и са озелењавањем градова. Током ове године за пројекте у 25 локалних самоуправа издвојено је 98,6 милиона динара, за нове дрвореде, садњу аутохтоних врста, ветрозаштитне појасеве и уређивање зелених површина. Према подацима Министарства, током 2025. реализована је садња око 160.000 садница у 42 локалне самоуправе, а уклоњена је и 241 дивља депонија.

Једно дрво, наравно, неће решити проблем загађења у граду. Али то није разлог да се садња дрвећа сматра неважном. Неко ће за 10 или 20 година ходати улицом којом данас пролазимо и имати хладовину које сада нема. Вероватно неће знати ни ко је расписао конкурс ни када је новац одобрен.

И не мора да зна.

Заштита животне средине, међутим, није само еколошко већ и економско питање.

Европска зелена транзиција поставља амбициозне циљеве. Мање емисија, чистија енергија, нове технологије и климатска неутралност звуче као нешто око чега не би требало да буде много неслагања.

Проблем настаје када се са циљева пређе на питање њихове цене.

Прелазак на чистије технологије захтева велика улагања, а нису све државе у истој економској позицији. Оно што је прихватљив трошак за једну развијену европску земљу може представљати озбиљан терет за привреду или домаћинства у Србији. Зато није довољно преузети нечије рокове и прописе, већ треба размотрити како ће се они спроводити и ко ће на крају платити ту промену.

Зелена транзиција која би грађанима значила само скупље грејање, струју и превоз тешко би могла да рачуна на њихову подршку, ма колико њени циљеви били оправдани.

Србија има сопствену енергетску структуру, индустрију и природне ресурсе. Њен развој не мора да буде супротстављен заштити животне средине, али ни та два циља неће постати усклађена сама од себе.

Одговорност грађана не може бити замена за улагања у инфраструктуру, као што ни државни програми не могу у потпуности надоместити неодговорно понашање појединаца. Једно без другог једноставно не даје довољно добре резултате

Зато су значајна државна улагања у замену котларница, озелењавање и уклањање дивљих депонија. То су послови који могу да се спроводе већ данас.

Наравно, ниједна од тих мера сама по себи није довољна. Квалитет ваздуха зависи од више извора загађења, временских услова и локалних специфичности. Колико су та улагања заиста помогла, показаће подаци о смањењу емисија, уштеди енергије и квалитету ваздуха.

То, међутим, не умањује значај чињенице да се улагања планирају и спроводе кроз сарадњу државе и локалних самоуправа. Напротив, показује колико је континуитет важан. Котларница која је замењена не мора поново да буде замењена следеће године, а добро одржаван дрворед наставиће да има своју улогу и много након завршетка пројекта.

Постоји, додуше, још један део еколошке приче који се често заборавља. Колико год институције улагале у заштиту животне средине, свакодневне навике грађана такође имају свој утицај. Од начина грејања до одлагања отпада, велики број малих одлука временом оставља последице. Није баш реално очекивати да држава уклања дивље депоније брже него што их неко други ствара.

Ипак, одговорност грађана не може бити замена за улагања у инфраструктуру, као што ни државни програми не могу у потпуности надоместити неодговорно понашање појединаца. Једно без другог једноставно не даје довољно добре резултате.

Можда је зато корисно да се о екологији говори са мање великих речи, а да се више пажње посвети ономе што се дешава у нашим градовима и општинама.

Државни програми замене котларница и озелењавања показују где су средства усмерена и шта се планира. На основу завршених пројеката моћи ће да се процени колико су те мере допринеле бољем квалитету животне средине.

Јер грађанима на крају није нарочито важно како се зове програм из којег је нешто финансирано, нити колико је амбициозна стратегија из које је проистекао.

Важно им је какав ваздух удишу, колико плаћају грејање и у каквом ће окружењу живети њихова деца.