Вања Глишин: Турска стратегијска дубина

За турско позиционирање веома је важан састанак у Меки од 7. августа 2026. године, где су председниĸ Реџеп Тајип Ердоган, саудијсĸи престолонаследниĸ Мухамед бин Салман и паĸистансĸи премијер Шехбаз Шариф потписали Меĸансĸи споразум о заједничĸој одбрани

       Турска је држава са једним од најсложенијих геополитичких положаја на свету, што условљава њену спољну политику и позиционирање између различитих регионалних и глобалних актера. Током хладног рата та сложеност није долазила толико до изражаја због поделе света на два блока и чланства Турске у НАТО од 1952. године, али је евидентна на почетку 21. века, будући да Анкара настоји да води самосталнију политику. Заправо, од деведесетих година прошлог века у турској политици све је израженији помак од уско кемалистичког ка неоосманистичком и мултивекторском спољнополитичком приступу, што се огледа и у актуелној политици. Дакле, иако је чланица атлантистичког Запада, Турска не жели да подреди националне интересе западним интересима и неће да игра улогу само као јужно крило НАТО. Због тога је турска спољна политика вишедимензионална и оријентисана на сарадњу са различитим актерима у зависности од конкретних интереса и циљева.

Положај Турске

       Турска је регионална сила и друга војна снага у НАТО савезу са запаженим растом у последњих неколико деценија. Геополитички значај Турске у региону Блиског истока и шире преплиће се са њеним интересима које трасира у више праваца, пре свега према Балкану, Кавказу и Централној Азији. „Стратегијска дубина“ Ахмета Давутоглуа представља један од кључних теоријских оквира за разумевање активније турске спољне политике. Она полази од уверења да државе са дубоким историјским и географским наслеђем не могу водити пасивну политику. Турска, по тој логици, има обавезу да делује у просторима који су били део њене историјске дубине: на Балкану, Кавказу, Блиском истоку и у Централној Азији. Тиме се турска политика проширује на симболичку, идентитетску и културну реконструкцију простора у којима Анкара препознаје своје историјске интересе.

Турска је важна држава на Транскаспијској међународној транспортној рути, познатијој као Средњи коридор, која повезује Кину и Европу преко Кавказа и Централне Азије. Средњи коридор је алтернатива Северном коридору, заобилази Русију и представља важан енергетски и транспортни правац

       Турска се налази између наведених зона интереса и својом територијом повезује Европу и Азију, као и важне енергетске и комуникационе коридоре, посебно Босфор и Дарданеле. У класичној геополитичкој констелацији, Турска је земља приобалног простора Евроазије, односно Римленда, што је према Николасу Спајкмену најдинамичнија зона и простор на који врше притисак и силе копна и силе мора. Турска излази на четири мора, контролише једини пловни излаз из Црног мора и граничи се са осам држава: Грчком и Бугарском на западу, Грузијом, Јерменијом и азербејџанском енклавом Нахичеван на североистоку, Ираном на истоку и са Ираком и Сиријом на југу. Имајући у виду такву геополитичку позицију Турске, њен неоосманистички курс и чињеницу да она континуирано јача политичке, војне, дипломатске, економске, привредне и друге сегменте,  можемо закључити да има потенцијал да постане најважнија држава исламске цивилизације и супарник Запада.

Стратегијска дубина

       Посматрајући шири простор, Ахмет Давутоглу је истицао да се две важне прелазне копнене области (Балкан и Кавказ), као и прелазна морска област мореуза, укрштају управо у Турској, повезујући евроазијско копно са топлим морима, Африком, Блиским истоком и Каспијским басеном као простором геоекономских ресурса. Са тим у вези, Турска је важна држава на Транскаспијској међународној транспортној рути, познатијој као Средњи коридор, која повезује Кину и Европу преко Кавказа и Централне Азије. Средњи коридор је алтернатива Северном коридору, заобилази Русију и представља важан енергетски и транспортни правац, поготову од почетка руско-украјинског сукоба. Једна од важних карика Средњег коридора је железничка пруга Баку–Тбилиси–Карс, која повезује Азербејџан, Грузију и Турску и представља један од најважнијих стратешких пројеката. Имајући у виду да Турска користи прилику да продуби везе са Азербејџаном и државама Централне Азије, јасно је да су сви заједнички пројекти у том региону од стратешког значаја за Анкару. Примера ради, Организација туркијских држава коју чине Турска, Азербејџан, Казахстан, Киргистан и Узбекистан, представља један од институционалних механизама стварања снажног политичког и економског блока и јачања утицаја у Централној Азији.   

ФОТО: via REUTERS

       Следећи важан сегмент јесте контрола Босфора и Дарданела као важног коридора за транспорт из Русије, Украјине, Румуније, Бугарске и Грузије, што је de facto потенцијално средство притиска на регионалну и глобалну трговину. Свакако постоји и правна регулација предвиђена Конвенцијом из Монтреа из 1936. године, која Турској даје право да ограничи или потпуно затвори пролаз у случају рата или непосредне ратне опасности. Од почетка руско-украјинског рата Анкара стриктно примењује одредбе наведене конвенције и забрањује пролаз ратним бродовима држава које не припадају црноморском региону. То значи да није могућа савезничка подршка зараћеним странама на Црном мору уколико Турска не одобри пролаз.

       Такође, на територији Турске извиру реке Тигар и Еуфрат, што је битан фактор када говоримо о потенцијалној контроли Сирије и Ирака, које се налазе низводно. Са тим у вези, Турска је покренула Пројекат југоисточне Анадолије који предвиђа изградњу брана и хидроелектрана на Тигру и Еуфрату, што је изазвало регионалне проблеме. Наиме, Сирија и Ирак оптужују Турску да им драстично смањује доток воде, што угрожава њихову пољопривреду и водоснабдевање.

       За турско позиционирање веома је важан састанак у Меки од 7. августа 2026. године, где су председниĸ Реџеп Тајип Ердоган, саудијсĸи престолонаследниĸ Мухамед бин Салман и паĸистансĸи премијер Шехбаз Шариф потписали Меĸансĸи споразум о заједничĸој одбрани. Кључна одредба споразума гласи да ће се оружани напад на једну од потписница сматрати нападом на све три државе. Паĸт се ослања на билатерални саудијсĸо-паĸистансĸи Споразум о узајамној стратешĸој одбрани из септембра 2025. године, потписан у палати Ел Јамама у Ријаду, а до трилатералног формата дошло је после годину дана преговора. Непосредни повод јесте рат ĸоји САД и Израел воде против Ирана и чињеница да је Саудијсĸа Арабија више пута погођена ирансĸим пројеĸтилима и дроновима, што је уздрмало саудијсĸо поверење у америчĸе безбедносне гаранције. Заједничĸи ĸапацитети потписница, према Индеĸсу глобалне ватрене моћи за 2026. годину, обухватају близу 1,4 милиона аĸтивних војниĸа, оĸо 3.400 летелица, 6.000 тенĸова и више од 340 поморсĸих система. Паĸистан у аранжман уноси једини нуĸлеарни арсенал у муслимансĸом свету, Саудијсĸа Арабија финансијсĸу и енергетсĸу моћ, а Турсĸа бројну војсĸу и одбрамбену индустрију.

       Када је реч о војним капацитетима, Турска своју снажну геополитичку позицију одржава захваљујући континуираном развоју војне индустрије. Према подацима Управе за одбрамбену индустрију, турски извоз оружја порастао је са 248 милиона долара 2002. године на преко 10 милијарди долара 2025. године. У првој половини 2026. године забележен је извоз од око 2,8 милијарди долара, што је значајно више у односу на исти период претходне године. О значају турске војне улоге сведочи и чињеница да ће она командовати Снагама за одговор НАТО од 2028. до 2030. године. Турска користи сваку прилику да се позиционира као главни заштитник јужног и источног крила Алијансе, наглашавајући да поседује другу највећу војску у НАТО и огромно борбено искуство. Са тим у вези, Турска је најавила и значајно повећање војног буџета с циљем да достигне издвајање од чак 5% БДП за одбрану до 2030. године. Дакле, Турска активно развија војне капацитете и настоји да делује у ширем простору, свесна потенцијалних безбедносних изазова и ризика.

ФОТО: Anadolu via Reuters Connect

Безбедносни изазови

       Блискоисточна геополитичка жаришта носе са собом бројне изазове и претње по регионалне и глобалне односе, што можемо пратити на примеру Турске као респектабилне силе која претендује на то да постане водећа регионална сила. Бројни изазови са којима се Турска суочава повезани су са курдским питањем које, осим политичких, има и просторне импликације. Курдски појас се протеже преко југоистока Турске, севера Ирака и севера Сирије, што може да буде покретач регионалне кризе, попут домино ефекта. Присетимо се да је Турска више пута изводила прекограничне офанзиве против курдских организација. Операције под кодним називом „Канџа“ спровођене су на северу Иракa са циљем пресецања логистике и командних ланаца Радничке партије Курдистана. Такође, Турска је на северу Сирије изводила операције „Штит Еуфрата“, „Маслинова гранчица“ и „Извор мира“ против организације Јединица за заштиту народа, коју виде као део Радничке партије Курдистана. То су реални безбедносни проблеми који утичу на регионалне односе између Турске, Ирака и Сирије. Ипак, треба имати у виду и чињеницу да је у Сирији дошло до промене власти и да је крајем августа 2026. године дошло до распуштања војне групе Сиријске демократске снаге, коју су предводили Курди. Ова динамика потврђује да је безбедност југоисточне Турске повезана са стабилношћу Ирака и Сирије, те да постоје бројни фактори који усложњавају безбедносни поредак у том региону.

Турска је у мају 2024. године потпуно обуставила увоз и извоз са Израелом због дешавања у Гази. Осим тога, политичка реторика је добила обрисе ратног хушкања

       Безбедност региона умногоме зависи и од односа Турске и Израела, који је имао више успона и падова. Од почетка израелске војне кампање у Гази јасно можемо да пратимо заоштравање односа између две државе. Турска је у мају 2024. године потпуно обуставила увоз и извоз са Израелом због дешавања у Гази. Осим тога, политичка реторика је добила обрисе ратног хушкања. Присетимо се да је турско Министарство правде затражило од Интерпола расписивање црвене потернице за израелским премијером Бенјамином Нетанјахуом кога је Ердоган упоредио са Хитлером, а да је његов кабинет одговорио поруком да је Ердоган „антисемитски диктатор“. Уз то, бивши премијер Израела рекао је да је „Турска нови Иран“, указујући на ново потенцијално жариште у том региону.

ФОТО: Anadolu via Reuters Connect

       Тензије између Тел Авива и Анкаре продубљене су и након свргавања сиријског председника Башар ел Асада у децембру 2024. године. Турска је подржала сиријску опозицију, док је Израел на различите начине покушавао да спречи турски утицај. Чињеница је да је Турска од пада Асадовог режима постала најутицајнији спољнополитички актер у већем делу Сирије. Такође, тензије су расле и око питања статуса курдске Јединице народне заштите. Израел и САД су имале став да се та јединица не разоружа, иако је јасно да је турски циљ њено разоружање. Осим тога, Израел је бомбардовао војне циљеве у Сирији и изводио је војне операције како би онемогућио Турској да успостави војне базе на сиријској територији и изгради систем противваздушне одбране. Израел је 18. августа 2026. године бомбардовао ваздухопловну базу Абу ел Духур на северозападу Сирије, због наводних сазнања о томе да ће Турска распоредити своје снаге на тој локацији.

Курдски појас се протеже преко југоистока Турске, севера Ирака и севера Сирије, што може да буде покретач регионалне кризе, попут домино ефекта

       Израел је у децембру потписао трилатерални план војне сарадње са Грчĸом и Кипром, који подразумева заједничке ваздушне и поморсĸе вежбе тоĸом 2026. године. Присетимо се да Турска и Грчка имају више спорова око разграничења на мору и питања статуса Кипра. То је безбедносни изазов за Турску, због чега је министар одбране Јашар Гилер саопштио 2. августа 2026. да Турсĸа пажљиво развија војну спремност на Кипру. Такође, турски министар спољних послова најавио је „турско“ ослобађање Јерусалима и изразио је жељу да буде гувернер тог града, што је веома осетљиво безбедносно питање. Ипак, мишљења сам да неће доћи до директног сукоба између Турске и Израела, јер им рат није у интересу, посебно уколико узмемо у обзир да је реч о две војно најмоћније државе Блиског истока. Извесније је да ће се индиректно сукобљавати преко, на пример, Сирије, што је већ евидентно на терену.

ФОТО: Anadolu via Reuters Connect

       Уколико посматрамо турску неоосманистичку геополитичку пројекцију, Балкан има вишеструко значење. Неоосманизам означава настојање савремене Турске да се, као цивилизацијска наследница Османског царства, поново афирмише у просторима у којима је некада имала политичку, верску, културну и институционалну доминацију. Са тим у вези, Балкан је простор османског успона и повлачења током историје и коридор који Турску повезује са Европом. Због тога се турско деловање на Балкану не може разумети само кроз призму билатералних односа са појединим државама, већ као део шире стратегије позиционирања Турске. Када је у питању Балкан, Давутоглу је истакао два краткорочна и дугорочна циља турске спољне политике: јачање Босне и Албаније унутар стабилне структуре и формирање међународноправног темеља којим ће се заштитити националне мањине у овој области. Таква поставка открива да Турска на Балкану препознаје две кључне осе: бошњачку и албанску. Бошњачка оса повезује Босну и Херцеговину са Рашком облашћу, док албанска оса повезује Албанију, Косово и Метохију и албански фактор у Северној Македонији. Турска пројекција остварује се кроз концепт „Зелене трансверзале“, односно идеју повезивања већински муслиманских заједница и простора од Турске према Балкану. Турска то повезивање реализује кроз мреже културних, политичких, економских и безбедносних веза којима се турски утицај институционализује. Давутоглу истиче значај простора Косова и Метохије, који формира централну област везе између већински бошњачке осе Босна–Санџак и већински албанске осе Македонија–Албанија, додајући да са „геокултурног и геополитичког аспекта, будућност Бошњака и Албанаца представља кључ Балкана“. На практично-политичком нивоу не смемо занемарити чињенице да Турска подржава тзв. косовску независност и активно учествује у милитаризацији тзв. Косова, што потврђују бројни примери попут изградње фабрике муниције и споразума о војно-финансијској сарадњи из маја 2026. године у вредности од четири милиона евра.

Турска пројекција остварује се кроз концепт „Зелене трансверзале“, односно идеју повезивања већински муслиманских заједница и простора од Турске према Балкану

       Напослетку, примери које сам издвојио сведоче о томе да Турска води вишедимензионалну спољну политику и настоји да успостави стратешку аутономију која ће јој у наступајућем мултиполаризму отворити маневарски простор за остварење геополитичких циљева у ширем просторном обухвату од Балкана до Централне Азије.