Малколм Мухарем: Љубав у Мексику

Сликари Дијего Ривера и Фрида Кало били су деца револуције. У њиховим венама струјала је врела мексичка крв, а њихова уметност била је дубоко прожета политиком, историјом и драмом земље у којој су живели.

Мексичка револуција била је толико суров историјски догађај да се тешко може описати речима. Био је то крвав и бруталан унутрашњи сукоб, са елементима грађанског рата, сељачког устанка, герилског ратовања и борбе војних кланова за власт. Нису постојали јасни фронтови – савези су се преко ноћи мењали, генерали су прелазили са једне на другу страну, а градови и села плаћали су највишу цену.

Рат се водио на огромном простору, уз слабе државне институције и велики број наоружаних група. Масовна стрељања заробљеника без суђења, одмазде над читавим селима, паљење хацијенди, уништавање железничких пруга, киднаповање богатих земљопоседника ради откупа и присилна мобилизација сељака у различите војске били су карактеристични за ратни сукоб који је однео два милиона живота. У овом рату, у којем је идеологија често била слабија од личних амбиција и борбе за моћ, генерали и команданти често су мењали стране. Вође које су срушиле диктатуру – Франсиско I, Мадеро, Панчо Виља, Емилијано Запата, Венустијано Каранца и Алваро Обрегон – убрзо су почеле међусобно да ратују.

Жене које су пратиле војске

Романтичну димензију ратном лудилу дале су солдадерас, жене које су пратиле војске. Биле су болничарке, снабдевачи, шпијуни, али често и сурови војници. Са њиховим доласком на фронт и у позадину појавила се и љубав.

А љубав у Мексику не изгледа као мирна лука, већ пре као узбуркани океан. Као револуција која све око себе спаљује и уништава.

Сликари Дијего Ривера и Фрида Кало били су деца револуције. У њиховим венама струјала је врела мексичка крв, а њихова уметност била је дубоко прожета политиком, историјом и драмом земље у којој су живели. Дијего је сликао Емилијана Запату, а Фрида Панча Виљу.

Њихова љубав била је симбол цивилизације у којој су љубав и љубомора блиске као сунце и опекотина, у којем страст може бити и лек и отров и у којем човек понекад заволи управо оно што га највише боли.

Фрида је била жена осуђена на бол који никада није престајао. Имала је само шест година када је оболела од дечје парализе, због чега јој је десна нога остала слабије развијена. Зато је целога живота носила дуге хаљине и панталоне.

Вива ла Вида, лубенице назив је последње слике Фриде Кало. После свега што је проживела, као да је онима који ће доћи после ње желела да остави најважнију поруку: Живот је леп

Са осамнаест година доживела је тешку саобраћајну несрећу. Задобила је вишеструке преломе десне ноге, кичме, кључне кости и ребара. Изгледало је да ће доживотно бити везана за кревет.

У болничком кревету почела је да слика своје чувене аутопортрете, којима доминирају бол, туга и патња. Иако је била мала, крхка и повређена, њена унутрашња снага и личност били су величанствени. Сликала је сопствени бол, а своје тело претварала у слику. Иако бол није престао до краја живота, своје рањено и измучено тело претворила је у један од најпрепознатљивијих уметничких језика 20 века.

Дијего је био телесно снажан и крупан човек, са сексуалним апетитом који није знао за границе. Своје огромно тело, несвакидашњи таленат и несавладиви его уцртавао је у зидове Сијудад Мексика. Сликао је мурале у Мексику и Њујорку, укључујући и чувени, касније уништени, мурал у Рокфелер центру. У Паризу се дружио са Паблом Пикасом и Андреом Бретоном. Иако је био комуниста, био је један од најцењенијих и најутицајнијих уметника у Мексику.

Слон и голубица

Фрида у његов живот улази као судбина, као нешто што никако није могао да избегне. Венчали су се када је он имао четрдесет четири, а она двадесет две године. Она је била ситна и нежна, а он велик, моћан, доминантан и буран. Звали су их „слон и голубица“, а њихов однос понекад је изгледао као сусрет лепотице и звери.

Живели су у отвореном браку у којем је свега било превише: нежности и грубости, верности и неверства, оданости и освете, телесне привлачности и духовне зависности, смеха, бола, политике, уметности и љубоморе.

Његова стална неверства бацала су Фриду у очај. У једном тренутку Дијего се чак упустио у везу са Фридином млађом сестром Кристином. Фрида је осећала толико јак бол због ове двоструке издаје да је, према сведочењима, рукама раскрвавила незарасле ране на своме телу, да би јој физички бол потиснуо духовну и психичку патњу.

Али и Фрида се упуштала у бројне авантуре, како са мушкарцима тако и са женама. Међу њеним најпознатијим везама помињу се фотограф Николај Муреј и вајар Исаму Ногучи. Прича се да је била у вези са легендарном плесачицом, глумицом и политичком иконом Џозефином Бекер, као и са америчком уметницом Џорџијом О’Киф.

Имала је и скандалозну везу са Лавом Троцким, који је, на Дијегову интервенцију, са супругом Наталијом Седовом добио азил у Мексику. Били су смештени у Фридиној Плавој кући. Фрида је била очарана тврдокорним револуционаром, његовом славом, интелектуалном снагом и чињеницом да је био један од симбола Октобарске револуције.

На иницијативу Андреа Бретона Фрида је са великим успехом излагала у Њујорку. Две године касније, уз помоћ Марсела Дишана, такође са успехом излагала је и у Паризу. Добила је бројне позитивне критике и похвале. Упознала је Пабла Пикаса и Василија Кандинског. Пабло јој је поклонио наушнице које је носила до краја живота. Насликала их је и на једном аутопортрету. У међувремену се сликала за амерички часопис Вог. Њена појава, одећа и необична лепота постепено су од ње створиле и модну икону.

Њихова љубав била је симбол цивилизације у којој су љубав и љубомора блиске као сунце и опекотина, у којем страст може бити и лек и отров и у којем човек понекад заволи управо оно што га највише боли

Љубав вулканског порекла

И поред свих успеха, био јој је неопходан Дијего, уз сву бол коју јој је наносио. Чак су се у једном тренутку развели, па се поново венчали. Стално су покушавали да своју љубав сведу на меру подношљивог, али им није успевало. Њихова љубав била је вулканског порекла. Била је врела попут ерупције Попокатепетла.

Била је то љубав у земљи у којој су вулкани активни, цветови раскошни, храна љута, музика сензуална, смрт готово присна, а живот – нешто што се мора проживети до краја. Њихова љубав није „лепа“ у класичном смислу. Она је велика, бујна, сурова и неподношљива.

Њихова веза имала је све особине њиховог бурног темперамента: љубав, телесност, страст, неверство, љубомору, раздвајање, помирење, политичку и уметничку острашћеност, али и оно нешто дубље – однос према животу и смрти. Код њих смрт никада није била далеко од љубави, као што ни бол није био далеко од уживања.

Вива ла Вида, лубенице назив је последње слике Фриде Кало. После свега што је проживела, као да је онима који ће доћи после ње желела да остави најважнију поруку: Живот је леп.