Москва креће у изградњу сопствене небеске интернет мреже како би прекинула опасну зависност од Маскове инфраструктуре, најављујући беспоштедну трку за ваздушну контролу над бојним пољем на земљи
Када је Илон Маск пре неколико година покренуо сателитску интернет мрежу Старлинк, свет је то посматрао као тријумф технолошке глобализације. За огромну већину планете био је то брзи интернет који брише све географске препреке и превазилази земаљске границе. Међутим, рат у Украјини, који је увелико у петој години трајања, брутално је оголио мрачнију страну ове утопије, да онај ко држи контролу на небу, заправо држи и својеврсни прекидач за рат и мир.
Сазнање да приватна сателитска мрежа, често у синхронизацији са западним обавештајним структурама, може по сопственом нахођењу да укључи или искључи комуникацију на самом бојном пољу, натерало је глобалне силе да предузму радикалан корак. Руски пројекат „Рассвет“ (у преводу: Зора), који спроводи компанија „Биро 1440“, није само технички одговор на доминацију Старлинка. Уз паралелне кинеске мегапројекте у ниској орбити, Зора је симболичан и практичан почетак фрагментације свемира.
Дакле, све је очигледније да уместо јединственог простора информација улазимо у еру у којој се небо претвара у полигон за стварање блоковских технолошких сфера. Ако је интернет некада био замишљен као хоризонт слободе, сада га велике силе преобликују у „небеске бункере“, где је контрола над подацима примарна стратегија опстанка у надолазећој ери геополитичког распарчавања орбите.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
НЕБЕСКИ БУНКЕРИ
У тој новој геостратешкој ери, зависност од туђе телекомуникационе инфраструктуре равна је војној капитулацији. Лекције са фронта су сурово јасне, јер се модерни конфликти одавно не воде више само у рововима, већ брзином преноса и обраде информација. Управљање дроновима, координација артиљерије у реалном времену и пренос шифрованих порука захтевају стабилан канал који не зависи од земаљских оптичких каблова, јер су они у условима интензивних борби прва мета за уништење. Ослањање на туђе сателитске системе, који су под контролом страних влада или приватних корпорација, државу оставља рањивом на гашење сигнала у кључним тренуцима или циљано ускраћивање услуга, што је лекција коју су досад многи научили на тежи начин.
Управо зато сведоци смо заокрета од глобалног ка регионалном и блоковском моделу комуникације. Док је Масков Старлинк иницијално пројектован као универзална глобална мрежа, Зора и њој еквивалентни источни системи наговештавају сасвим другачију будућност, у којој ће свака велика сила инсистирати на поседовању сопственог, изолованог „небеског интернета“. У таквом поретку, подаци више неће слободно кружити планетом без надзора, већ ће бити затворени унутар блоковских дигиталних граница, чиме се концепт суверенитета са копна и мора дефинитивно проширује на простор космоса.
Иако је технолошки и финансијски јаз у односу на Маскову мрежу очигледан, руски пројекат показује да се монопол над небом не сме препустити западним корпорацијама
ОФАНЗИВА С ИСТОКА
Руски пројекат Зора, међутим, само је један од стубова ширег процеса распада глобалног технолошког тржишта. Док западни медији углавном прате америчко-руски ривалитет, у позадини се одвија масивна кинеска офанзива у ниској орбити. Пекинг већ убрзано развија сопствене мегаконстелације, попут пројеката Guowang и Qianfan, са десетинама хиљада планираних сателита који не само да треба да парирају Американцима, већ и да обезбеде алтернативну комуникацијску инфраструктуру за Пекинг и његове глобалне савезнике.
Упркос озбиљним изазовима са којима се руска космичка индустрија суочава због санкција, њен улазак у ову трку показује да Москва није спремна да орбиту препусти западним корпорацијама. Свемир тако постепено постаје нова „гвоздена завеса“. Она је додуше постављена високо изнад наших глава, али њене последице имају веома разоран ефекат на равнотежу моћи на тлу.
ПРЕПРЕКЕ УСЛЕД САНКЦИЈА
Ма колико визија о руској сопственој небеској мрежи била привлачна са становишта националне безбедности, пут до њене реализације поплочан је озбиљним препрекама које ниједна озбиљна анализа не сме да игнорише. Према подацима украјинских обавештајних служби, руски сателити већ сада у кратким интервалима надлећу источну Европу, а Кремљ планира да до 2027. формира констелацију од скоро 300 летелица, с амбицијом да до 2035. тај број премаши 900.
Ипак, технолошки и финансијски јаз у односу на Старлинк остаје непремостив. Док западни лидер у орбити има више од 10.000 сателита, руска космичка индустрија се бори са дубоким структурним проблемима у виду рестрикција на међународном тржишту и дефицита домаћих микрочипова, па до императива да се одржи индустријски темпо лансирања у условима санкција.
Уз то, стручњаци указују на специфичну рањивост руског система. Док су Старлинкове земаљске станице безбедно стациониране на територији НАТО чланица и заштићене од директних удара, земаљске станице пројекта Зора налазиће се под директним ударом на руској територији. С обзиром на то да Кијев све успешније демонстрира домет својих дронова, свака фиксна земаљска инфраструктура у Русији представљаће лаку мету за Украјинце.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
СУВЕРЕНИТЕТ
На крају, Зора превазилази оквире пуке технолошке алтернативе за забачене регионе. Она је камен темељац будућег мултиполарног света у којем се геостратешке границе више не цртају само на картама, већ директно изнад нас. Док Украјина и западни савезници прате убрзани развој руског система, јасно је да улазимо у историјски период у којем више нећемо имати „један интернет“ нити јединствени, свима доступан свемир.
Улазимо у еру строго подељених технолошких екосистема и у том новом поретку ће свака велика сила инсистирати на сопственим сателитима, протоколима и парчету неба, јер зависност од туђе инфраструктуре у критичним тренуцима просто значи губитак суверенитета. Зора је, да закључимо, тек рани наговештај свитања неке нове хладноратовске ере у космосу, у којој ће контрола над свемирском орбитом дефинисати равнотежу моћи на Земљи.
