Како крајња десница изнутра преузима све већи утицај у Европској унији

Европска унија настала је као покушај да Европа после два светска рата више никада не крене истим путем. Њене државе су зато пристале да део власти деле преко граница и да прихвате заједничка правила, како би се ограничила моћ појединачних влада и спречило да већина одлучује ко има право да припада Европи, а ко не.

Тај принцип деценијама је био један од темеља рада Европског парламента. Њега непосредно бира готово 360 милиона грађана, учествује у доношењу закона ЕУ, бира председника Европске комисије и може да смени институцију која је најближа европској влади, саму Комисију. Деценијама је парламентом на тој основи управљала велика коалиција странака десног центра и социјалиста, којој су се касније придружили либерали и зелени. Њихова заједничка политика почивала је на дубљој сарадњи европских земаља, владавини права и јасној политичкој огради према крајњој десници.

У јуну је у Стразбуру управо та ограда попустила, и то у самом парламенту.

„Вратите их! Вратите их!“, узвикивали су посланици деснице, дижући песнице у ваздух, док је Европски парламент усвајао нова правила о враћању миграната. Уредба државама чланицама омогућава да људе којима је одбијен боравак у ЕУ упуте у центре за притвор ван територије Уније. Тиме се поступак враћања премешта ван граница ЕУ, где су могућности за судски надзор и медијско праћење ограниченије. После дешавања у Сеути, европски лидери сада траже да се нова правила примењују брже.

Усвајање ове уредбе, међутим, није било десничарски пуч. Пре је реч о најјаснијем показатељу тихе промене која се одвија у институцији која, иако често занемарена, у великој мери одређује у ком ће се правцу даље Европска унија развијати.

Политичка коалиција која је деценијама имала пресудан утицај на доношење европских закона није се формално распала, али су се односи снага унутар ње променили. Највећа група у тој коалицији, Европска народна партија (ЕПП), којој припадају и немачки демохришћани из ЦДУ/ЦСУ (CDU/CSU) и странке блиске председници Европске комисије Урсули фон дер Лајен, сада се ослања на две различите већине, наводи у својој анализи Алебарто Алемано за Гардијан.

Прва је досадашња центристичка већина, захваљујући којој ЕПП задржава контролу над кључним европским институцијама. Друга се све чешће формира удесно, са Европским конзервативцима и реформистима Ђорђе Мелони, Патриотама за Европу Марин ле Пен и још деснијим блоком Европа суверених нација, који предводи немачки АФД (Алтернатива за Немачку). Управо та друга већина све чешће омогућава ЕПП-у да прогура европске законе.

Када се социјалисти, либерали или зелени посланици успротиве условима које поставља ЕПП, он може да потражи подршку на десници и усвоји закон без њих. Када му, међутим, затребају гласови центра за контролу Комисије и парламента, враћа се истим тим странкама, а оне му и даље пружају подршку без постављања услова. Тако ЕПП заправо не плаћа политичку цену због преласка сопствене замишљене границе према крајњој десници.

ФОТО: Alexandros Michailidis/Shutterstock

Десница постаје све важнији партнер ЕПП-а

Од 2024. године ЕПП је више од 20 пута гласао заједно са странкама крајње деснице. Само у јуну, посланици крајње деснице били су пресудни за исход сваког петог коначног гласања у Европском парламенту.

Управо на таквом односу снага усвојена је и уредба о враћању миграната. По једном од кључних питања за будућност европске миграционе политике, конзервативци из ЕПП-а, уз већину посланика центристичке групе Ренју (Renew), нису само прихватили подршку деснице већ су је укључили у већину на којој се доносе одлуке. Та нова већина све више утиче и на шире промене европских правила, од миграција и климатске политике до одговорности компанија и вештачке интелигенције.

Промене се углавном образлажу потребом за „поједностављивањем“ прописа. У пракси, заједничка европска правила се ублажавају, њихова примена сужава, а део надлежности враћа државама чланицама, док компаније добијају већу слободу у областима које су досад биле строже регулисане.

Тако се постепено мења и начин на који ЕУ користи своје институције. На границама се пооштрава политика према мигрантима, док се истовремено ублажавају нека правила која се односе на пословање компанија и заштиту животне средине. За такав заокрет крајња десница није морала да преузме контролу над европским институцијама. Довољно је било да за своје ставове пронађе подршку у некој од главних политичких група.

ФОТО: AP Photo/Antonio Sempere

Случај Сеуте показао је колико се тај приступ разликује од политике коју ЕПП заступа у појединим државама чланицама. Крајем јула, када су десетине хиљада људи покушале да стигну до шпанске енклаве у Северној Африци, а најмање 88 људи се притом утопило, европски лидери почели су да заузимају све оштрије ставове према миграцијама. Ђорђа Мелони увела је контроле на граници за држављане трећих земаља који долазе из Шпаније, 22 владе стале су на страну Мадрида, а Манфред Вебер, лидер ЕПП-а у Европском парламенту, затражио је да се центри за депортацију миграната успоставе у Африци и да се примена уредбе о враћању убрза.

У Немачкој, међутим, чланице ЕПП-а, савез CDU/CSU Фридриха Мерца, и даље истичу значај такозване „заштитне ограде“ према Алтернативи за Немачку (АФД), односно политике која искључује сарадњу са том странком. У Бриселу, њихова европска политичка група ту границу прелази када јој гласови деснице затребају.

Сарадња се, притом, не завршава на усвајању закона. У јулу су посланици ЕПП-а заједно са крајњом десницом спречили покретање поступка у вези са 276.000 евра спорне потрошње групе Патриоте за Европу (PfE), чиме јој је омогућено да новац врати и случај буде затворен. Само неколико дана касније, посланици PfE помогли су да се спречи кривични поступак против посланика ЕПП-а Матеја Тонина, који су тражиле словеначке власти.

ФОТО: Jacek Bakutis/Alamy/Profimedia

Центар и даље обезбеђује већину, али губи утицај

Овакав однос снага, међутим, не би био могућ без подршке проевропских странака центра. Социјалисти, либерали и зелени обезбеђују ЕПП-у гласове који му омогућавају да задржи контролу над Европском комисијом и председавањем Европским парламентом, а тиме и да наступа као главна политичка снага европског центра. Истовремено, њихова подршка не спречава ЕПП да све чешће тражи већину на десници. Напротив, омогућава му да задржи подршку центра у институцијама, док за поједине законе може да се ослони на десницу.

То не значи да би повлачење социјалиста, либерала и зелених аутоматски срушило десничарску већину. Али би ЕПП-у отежало да истовремено рачуна на подршку центра за управљање европским институцијама и на гласове деснице када му затребају за доношење закона. Тиме би морао јасније да се определи за политичке партнере са којима жели да управља Европским парламентом и преузме одговорност за ту сарадњу, оцењује Гардијан.

Први такав тест уследиће у јануару 2027. године, када ће Европски парламент бирати председника. Роберта Мецола из ЕПП-а тражи трећи мандат, иако социјалисти сматрају да њима припада место председника на основу договора о подели функција из 2024. године. Патриоте за Европу већ су понудиле своје гласове Мецоли у замену за веће институционално признање. Социјалисти, либерали и зелени зато би могли да услове своју подршку Мецоли обавезом ЕПП-а да неће правити законодавне или институционалне већине са странкама тврде деснице и да ће сваки такав договор значити прекид сарадње у европским институцијама.

Без таквих услова, ЕПП не би имао много разлога да се придржава новог договора. У међувремену, истраживања јавног мњења показују да би странке центра које су доминирале европском политиком од Другог светског рата први пут могле да остану без већине у Европском парламенту.

Песнице подигнуте у ваздух у Стразбуру припадале су посланицима крајње деснице. Али за претварање њихових захтева у европску политику потребни су и гласови центра. У јануару ће социјалисти, либерали и зелени морати да одлуче да ли ће наставити да подржавају такав однос снага или ће покушати да промене договор који је омогућио да се европска политика постепено помера удесно.