Војна заштита никада није служила само томе да војник остане жив или да тенк, авион и брод буду сачувани од уништења. Њена суштина је много шира, подразумева да војска настави да делује упркос дејству противника.
Управо од те идеје полази Џон Којн у анализи за аустралијски The Strategist, постављајући питање које би могло да постане једно од важнијих за војно планирање у ери дронова: Да ли је и даље најбољи начин за очување борбене моћи покушај да сваки појединачни систем у војсци преживи?
Деценијама је одговор био релативно једноставан. Тенкови су добијали све дебљи оклоп и системе активне заштите, ратни бродови све сложенију противракетну одбрану, а борбени авиони напредније системе електронског ратовања. Циљ је био исти – сачувати људе и војну технику како би јединица могла да настави борбу. Али бојиште се променило.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Зашто дронови мењају правила преживљавања на фронту
Од Украјине до Црвеног мора, беспилотни системи постали су саставни део савременог ратовања. Користе се за извиђање, нападе, логистику, обману и електронско ратовање, док се истовремено развијају све бројнији начини за њихово откривање и уништавање.
Електронско ометање, кинетички пресретачи, оружје усмерене енергије и дронови који лове друге дронове стварају окружење у којем предност једне технологије може кратко да траје.
Како Којн указује, то доводи у питање једну од основних претпоставки традиционалног војног размишљања – да је максимално преживљавање сваке платформе (јединице војне технике) најбољи начин да се очува борбена моћ.
Код система са посадом та логика и даље има снажно оправдање. Губитак тенка значи губитак скупог војног возила, али и људи који су годинама обучавани за њено коришћење. Код борбеног авиона губитак је још тежи, јер се поред изузетно скупе машине губи и високо обучен пилот.
Код аутономних система ситуација је другачија.
Ако дрон нема посаду, његова заштита више није пре свега питање спасавања људских живота. Постаје питање дизајна и економије војних снага.
То не значи да је преживљавање у борбеним условима небитно. Али значи да више није нужно рационално трошити велике ресурсе како би сваки систем био што отпорнији на непријатељско дејство.
Којн наводи једноставан пример у вези са својим поставкама. Ако аутономно копнено возило треба само да преживи довољно дуго да изврши један задатак, додатни оклоп може бити контрапродуктиван. Он повећава тежину, троши енергију, смањује носивост и мобилност и повећава цену система.
Сваки килограм оклопа је истовремено килограм који није доступан батеријама, сензорима, комуникацијама или опреми за извршење мисије.
Зато се питање постепено мења.
Уместо „како да ова платформа преживи?“ све важније постаје „шта је потребно да мисија буде успешна?“.
ФОТО: Parilov/ShutterstockУместо да сачувају сваки дрон, војске би могле да их брже замењују
Којн у својој анализи уводи један занимљив концепт – регенерацију, односно способност војске да брзо надокнади изгубљене системе.
Реч је о способности војске да изгубљене системе брзо надокнади производњом, поправком, заменом делова или софтверским прилагођавањем. У таквом моделу циљ није нужно спречити сваки губитак, већ обезбедити да губици не доведу до губитка борбене способности.
То је велика промена у начину размишљања.
Замислимо извиђачки дрон који треба да обави један задатак изнад опасног подручја. Ако је релативно јефтин и може брзо да буде замењен, можда нема много смисла оптеретити га скупим системима заштите само да би преживео један лет.
Сасвим је другачија ситуација са аутономном логистичком платформом која треба да функционише недељама или подводним системом који мора да остане распоређен месецима.
Зато, према Којну, не постоји један одговор за све аутономне системе. Однос између заштите и заменљивости зависи од цене платформе, вредности њене мисије, времена током којег мора да функционише и способности војске да брзо произведе нове системе.
У томе се крије и један од најважнијих парадокса савременог ратовања.
Што је систем јефтинији и лакше заменљив, то може бити мање оправдано улагати у његову максималну заштиту. Али то истовремено значи да војска мора да има индустријску способност да произведе нови систем онда када први буде уништен.
Ако противник може да уништава дронове брже него што их војска може да произведе, масовност више није довољна. Ако их, међутим, може производити и уводити у употребу довољно брзо, губитак појединачних платформи постаје прихватљив део операције.
Другим речима, преживљавање више није нужно особина једног система. Оно може постати особина целе војне структуре.
ФОТО: TANJUG/MINISTARSTVO ODBRANE I VOJSKA SRBIJEПобеђиваће војска која брже обнавља борбену моћ
Украјина већ пружа назнаке како би та промена могла да изгледа. Искуства са овог ратишта показују колико су дронови променили савремено ратовање, али и колико брзо се мењају начини њихове употребе и одбране од њих. Зато војске све више траже нове моделе заштите, производње и брзе замене беспилотних система.
Савремене снаге све више комбинују скривање, обману, електронско ратовање, распршивање и брзу замену изгубљених система. Ниједан од тих механизама сам по себи није довољан, али њихова комбинација може да омогући војсци да настави операцију и када су губици велики.
Којн зато шири појам војне заштите далеко изван оклопа и активних система одбране. Ако је циљ заштите очување слободе деловања, онда и способност да се изгубљени систем брзо замени представља један облик заштите.
То има последице које далеко превазилазе само бојиште.
Фабрике, ланци снабдевања, логистичке мреже, залихе компоненти и способност брзог развоја софтвера постају део борбене моћи. Војска која има врхунски дрон, али не може да произведе његову замену, поправи га или прилагоди новој претњи, може бити у лошијој позицији од војске чији су системи мање софистицирани, али се производе и прилагођавају много брже.
То доводи до можда најважнијег закључка Којнове анализе: У рату дронова више није неопходно победити тако што ћете спречити сваки губитак. Могуће је победити и тако што ћете бити способни да губитке поднесете боље од противника.
То, наравно, не значи да оклоп, противваздушна одбрана, електронско ратовање или други облици заштите губе значај. Они и даље могу бити пресудни за одређене платформе и мисије.
Али им се придружују нови облици отпорности – распршивање, редундантност, брза производња, модуларност, адаптација и способност регенерације.
У том смислу, будућност војне заштите можда се неће мерити само тиме колико је тешко уништити један тенк, дрон или брод. Мериће се и тиме колико је брзо могуће надокнадити његов губитак.
Ако је слобода деловања и даље крајњи циљ војне заштите, онда се средства за њено очување мењају. У доба дронова, најотпорнија војска можда неће бити она која губи најмање на бојишту, већ она која најбрже обнавља своју борбену моћ.
