Сукоб између Сједињених Америчких Држава и Ирана вратио се у опасну зону између рата који нико не жели да настави и дипломатије у коју нико више не улаже пуно поверење.
Календар показује да је јул, али насловне стране медија готово да су идентичне онима из априла. Тада су Вашингтон и Техеран размењивали претње, ракете и обећања о могућем договору. Данас су се актери и речи делимично променили, али суштина остаје иста: сукоб није завршен, само је променио облик, оцењује Економист (The Economist) у својој анализи.
Борбе су ослабиле, али напетости нису нестале. Ормуски мореуз је практично затворен, док заливске државе покушавају да посредују у договору који би поново омогућио слободну пловидбу, макар привремено. Доналд Трамп је ублажио претње и поручио да преговори са Ираном иду у добром правцу. Тај покушај да се отвори дипломатски простор није потрајао. Техеран је одбио последњи предлог могућег договора и наставио војни притисак новом ракетном паљбом.
Такав је био образац током већег дела пролећа, све док Сједињене Америчке Државе и Иран 17. јуна нису потписали привремени договор у форми „меморандума о разумевању“ (MOU). Требало је да тај споразум отвори пут ка свеобухватном договору који би окончао пет деценија непријатељства. Уместо тога, ситуација се поново вратила на исту тачку — две стране поново преговарају око Ормуског мореуза.
ФОТО: REUTERS/StringerПримирје које је трајало краће од дипломатских обећања
Меморандум је почео да се распада 6. јула, када је Иран напао неколико танкера за нафту и гас. Техеран је тиме покушао да заустави растући саобраћај кроз јужни део Ормуског мореуза, који се налази у територијалним водама Омана и тиме смањује иранску контролу над тим пловним путем.
Америка је затим готово две недеље изводила свакодневне ваздушне ударе, углавном усмерене на војне циљеве и економску инфраструктуру на југу Ирана. Ирански режим је одговорио ракетама и дроновима на америчке базе у Заливу и Јордану.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
А онда је 24. јула Трамп нагло прекинуо кампању бомбардовања. Јавно су амерички званичници тврдили да желе да дипломатији дају шансу. Приватно су поједини званичници бринули због смањења залиха ракета за противваздушну одбрану и сумњали да ограничени ваздушни удари могу да донесу значајан резултат.
Иран је такође престао да напада комерцијалне бродове, мада је могуће да је разлог био једноставнији: више није било довољно мета. Број пловила која користе јужни пролаз кроз Ормуски мореуз приближио се нули.
Прошлог викенда делегација оманских званичника отпутовала је у Техеран на разговоре. Иако Иран не разговара директно са Американцима, Оман поново делује као посредник. Мускат је понудио предлог који укључује формално примирје, вероватно у трајању од десет дана, као и план за поновно отварање мореуза.
Према том предлогу, Иран и арапске државе које излазе на мореуз управљали би пролазом кроз заједнички механизам. Бродови не би плаћали накнаде за пролаз, али би тај механизам могао да прикупља „добровољне доприносе“ за навигационе системе, заштиту животне средине и сличне услуге — по моделу који већ постоји у неким деловима југоисточне Азије, попут Малачког мореуза.
На папиру, такав предлог је свима нудио начин да сачувају образ. Иран би могао да тврди да је наметнуо нови режим управљања мореузом, Америка да је спречила ирански захтев за потпуном контролом и обавезним таксама, а заливске државе би добиле слободан пролаз.
ФОТО: WWW.X.XOM/Ebrahim Zolfaghari ☫/PrintscreenПроблем је што је Оман сличан модел предлагао и раније, а Иран га је више пута одбијао.
Као што се очекивало, Техеран је одбио и овај предлог. Казем Гарибабади, заменик иранског министра спољних послова, изјавио је 28. јула да сваки договор мора да омогући Ирану потпуну контролу над бродовима који улазе у мореуз.
Касније те ноћи Иран је ракетама напао америчку базу у Јордану. Трамп, познат по реторици без ублажавања, обећао је да ће Иран „разбити до темеља“. Рано ујутру 30. јула Пентагон је извео нови велики талас ваздушних удара.
ФОТО: Fabrice COFFRINI/AFP/ProfimediaДипломатски оквир без политичког решења
Мање од месец дана након што је потписан, велики делови тог меморандума већ делују као да више не важе. У првој тачки стајало је да су Америка и Иран постигли договор о „трајном“ окончању рата. Али реч „трајно“ очигледно више нема исто значење као раније: жестоки сукоби наставили су се мање од три недеље касније.
Поред сукоба око Ормуског мореуза, иза којег стоје дубоко супротстављени ставови, други велики спор односи се на десетине милијарди долара иранске имовине замрзнуте у страним банкама због санкција. Техеран је очекивао да део тих средстава буде одмах ослобођен, док је Трампова администрација инсистирала да новац може бити враћен само постепено, и то у мери у којој Иран буде испуњавао обавезе из договора.
Управо су оваква спорна питања требало да буду тема наредне фазе преговора. Две стране су, према плану, већ увелико требало да воде 60-дневне разговоре о свеобухватном споразуму који би одговорио на америчке захтеве у вези са иранским нуклеарним програмом и обезбедио дугорочно ублажавање санкција. Уместо тога, суштинска питања готово да нису ни отворена. Овог месеца није било ниједног разговора на високом нивоу, а рок од 60 дана истиче 16. августа — иако може бити продужен ако се обе стране сагласе.
ФОТО: StreetOnCamara_Comeback/ShutterstockТрампова дилема: Рат који је ризичан и мир који није достижан
Нерешена питања оставила су обе стране у позицији у којој ни компромис ни наставак сукоба не делују као добра опција. За Вашингтон је та дилема посебно изражена.
Трамп се сада налази у незавидној позицији. Наставак рата носи велики ризик, док би прихватање иранске контроле над Ормуским мореузом било политички непријатно код куће и представљало ударац америчким савезницима у Заливу.
За сада делује да амерички председник покушава да купи време. Појачао је бомбардовање и претње Ирану све док цена нафте типа Brent 23. јула није прешла 100 долара по барелу. Затим је променио курс, што је довело до наглог пада цена. Можда се нада да ће одржавати сукоб на ниском нивоу, док блокада иранских лука наставља да притиска економију Техерана. Али ирански напад на Јордан подсетио је да Трамп није једини који одређује темпо сукоба.
Амерички савезници у региону због тога су и забринути и збуњени. Израелски премијер Бењамин Нетанијаху састао се са Трампом у Белој кући 28. јула. Али то није био уобичајени сусрет двојице лидера. Уведен је споредним улазом, а Трамп је избегао уобичајено обраћање новинарима у Овалном кабинету.
ФОТО: TANJUG/AP Photo/Mark SchiefelbeinВећ следећег дана у Вашингтон је допутовао и саудијски министар одбране Калид бин Салман. Саудијска Арабија је недавно била изложена нападима и Хута, шиитског покрета из Јемена, и група повезаних са Ираном у Ираку.
Америка и Иран су се већ налазили у сличној ситуацији. Обе стране су прихватиле меморандум не зато што су превазишле дубоке разлике, већ зато што су трошкови наставка сукоба постали превелики. Рат је почео да притиска њихове економије, а међусобне блокаде Ормуског мореуза угрозиле су интересе и једних и других.
Али договор склопљен под притиском кризе није решио суштинске спорове. Неодређене формулације оставиле су простор да их свака страна тумачи на свој начин — Вашингтон као пут ка ограничењу иранског утицаја, а Техеран као потврду права на већу контролу и ублажавање санкција.
Зато је мало разлога за уверење да ће нови споразум, ако до њега уопште дође, успети тамо где претходни није. Без решења за кључна питања — од нуклеарног програма и санкција до контроле Ормуског мореуза — сваки договор остаје само привремена пауза између нове кризе и новог покушаја дипломатије.
