Иранска балистичка ракета средњег домета „Хејбар Шекан“ постала је један од најзначајнијих изазова за ратне операције против Ирана које предводе САД, док амерички званичници све чешће упозоравају да побољшане перформансе тог оружја и све софистициранији начин његове употребе отежавају регионалне напоре противракетне одбране.
Амерички званичници су, како се наводи, све забринутији не само због саме ракете, већ и због начина на који се она сада користи. Уместо лансирања ракета по предвидљивим путањама, иранске снаге све чешће комбинују различите правце лета, различите брзине, маневарске повратне бојеве блокове и координисане нападе дроновима, осмишљене тако да отежају реакцију одбрамбених система.
Таква тактика приморава америчке и савезничке системе противракетне одбране да троше знатно већи број скупих ракета пресретача, док се истовремено смањује вероватноћа успешног пресретања.
Маневарски носни део отежава пресретање
Посебну пажњу привукао је маневарски носни део ракете „Хејбар Шекан“. За разлику од конвенционалних балистичких ракета које прате релативно предвидљиве завршне путање, ова ракета може да мења правац током последњих фаза лета, чиме се смањује ефикасност постојећих система противракетне одбране.
Крећући се хиперсоничном брзином током поновног уласка у атмосферу, ракета оставља браниоцима веома кратак временски простор за дејство, док ракете пресретачи истовремено морају да одговоре на маневре изведене у последњем тренутку.
Сматра се да порекло конструкције ове ракете сеже до иранске набавке севернокорејских балистичких ракета „Хвасонг 10“ током двехиљадитих година. Трансфер севернокорејске технологије од тада је имао важну улогу у брзој модернизацији иранске ракетне индустрије.
„Хејбар Шекан“ је развијен за потребе Ваздушно космичких снага Корпуса чувара Исламске револуције. Реч је о балистичкој ракети средњег домета на чврсто гориво, способној да погоди циљеве удаљене приближно 1.450 километара.
За разлику од многих старијих иранских балистичких ракета на течно гориво, конструкција на чврсто гориво омогућава знатно бржу припрему за лансирање. Тиме се смањује рањивост на превентивне ударе, док се лансерима омогућава да брзо промене положај након испаљивања.
Ракета је мобилна и може бити лансирана са транспортног лансирног возила, што јој пружа знатно већу способност преживљавања у односу на непокретне лансирне системе.
Америчке залихе пресретача под све већим притиском
Све софистициранији ирански ракетни напади долазе у тренутку када се америчке снаге већ суочавају са растућом забринутошћу због залиха ракета пресретача.
Операције противракетне одбране Копнене војске и Ратне морнарице САД у великој мери се ослањају на копнене системе THAAD и Patriot, као и на разараче са системом „Иџис“, наоружане ракетама пресретачима SM 3 и SM 6.
Поновљена дејства против иранских ракетних напада постепено су смањивала расположиве залихе, што је у Пентагону изазвало све већу забринутост због дугорочне одрживости одбране уколико се сукоб настави садашњим интензитетом.
Сматра се да су амерички војни планери намеравали да униште велики део иранских ракетних снага на земљи. Међутим, неуспех у остварењу тог циља, делом због обимних подземних утврђења и способности Ирана да брзо обнови своје ракетне базе, омогућио је Техерану да задржи способност узвратног удара.
Ниска цена производње као велика предност Ирана
Упркос напредним способностима, релативно ниска цена производње ракете „Хејбар Шекан“ пружа Техерану важну стратешку предност.
Аналитичари наводе да свака ракета „Хејбар Шекан“ кошта само мали део цене ракета пресретача потребних за њено уништење. То Ирану обезбеђује веома повољан однос трошкова, посебно када се ракете лансирају у великим салвама осмишљеним да преоптерете одбрамбене системе.
Чак и неуспешни напади могу да наметну значајне финансијске трошкове снагама које се бране, само због потрошње ракета пресретача.
Ова способност допуњује развој напреднијих ракета, за које се процењује да су знатно скупље, попут „Фатаха 2“. Та ракета користи хиперсоничну клизећу бојеву главу, коју је готово немогуће пресрести, и може се употребити против најважнијих циљева Ирана.
Израелски лист Haaretz је у марту потврдио да осам од десет иранских ракета лансираних на Израел стиже до својих циљева, након све већег броја извештаја и снимака који су указивали на неуспехе израелске и америчке одбране од балистичких ракета.
У извештају се такође наводи да је успешност иранских напада наставила да расте како су одбрамбени системи били изложени све већем притиску.
Важан фактор који је повећао ефикасност ракетних удара било је уништавање радарских система противваздушне одбране велике вредности, вредних неколико милијарди долара, које је извео Корпус чувара Исламске револуције.
Међу њима су радар AN/FPS 132 у Катару и два радара AN/TPY 2 у Јордану и Уједињеним Арапским Емиратима. Њихово уништење ограничило је преглед ситуације у америчкој и израелској мрежи противваздушне одбране, приморавајући обе стране да се више ослањају на радаре на бродовима и радарску станицу AN/TPY 2 у Турској.
