Светски поредак пролази кроз дубоку промену, а Русија и Кина у том процесу настоје да се наметну као један од његових главних центара. Тај процес није само питање односа две земље, већ део ширег померања глобалне моћи са традиционалног западног центра ка Евроазији и Пацифику.
Управо од те тезе полази анализа посвећена будућности руско-кинеских односа, објављена поводом 30. годишњице стратешког партнерства Москве и Пекинга и 25. годишњице потписивања Споразума о добросуседству, пријатељству и сарадњи. Џоу Џенхуа, аналитичар и докторанд Московског државног универзитета, у својој анализи наводи да је мултиполарност већ прерасла из политичке идеје у стварност која ће све више обликовати међународне односе, пише ValdaiClub.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Џоу Џенхуа сматра да је мултиполарност већ прерасла из политичке идеје у стварност која све више обликује међународне односе.
– Мултиполарност је од почетног тренда прерасла у структурну карактеристику међународног поретка – каже ауторка анализе и додаје да из те перспективе, питање више није да ли ће доћи до промене глобалног односа снага, већ које ће државе бити у позицији да обликују нови поредак.
Од Атлантика ка Евроазији
Један од кључних аргумената анализе јесте да се геополитичко тежиште света постепено помера. Кинески стручњаци су још раније указивали на померање центра светске политике са Атлантика ка Евроазији и Пацифику, пре свега због промена у односима великих сила.
У том контексту Русија и Кина имају неколико предности које их издвајају. Оне заједно контролишу огроман део евроазијског простора, располажу комплементарним индустријским капацитетима и деле интерес за изградњу света у којем ниједна сила не би имала доминантан положај.
Џоу Џенхуа зато руско-кинеске односе не посматра само кроз призму супротстављања Сједињеним Америчким Државама. По њеном тумачењу, Москва и Пекинг имају сопствене политичке и економске интересе који су дубљи од тренутног геополитичког ривалства са Вашингтоном.
Та разлика је важна јер би, уколико се руско-кинеско партнерство посматра искључиво као реакција на америчку моћ, његов значај био ограничен на тренутну поделу снага. Насупрот томе, аторка анализе тврди да се сарадња две земље развија као самосталан процес који ће зависити и од њихових унутрашњих потреба и развојних путева.
Џоу Џенхуа иде и корак даље, оцењујући да би Русија и Кина у наредној деценији могле да добију улогу једног од главних центара глобалне политике.
– Није немогуће да Русија и Кина у наредних пет или десет година постану политички центар света – закључује она.
Ова оцена није представљена као једноставна последица величине две државе. Напротив, ауторка сматра да Москва и Пекинг морају да изграде сопствену политичку и друштвену основу за такав утицај.
ФОТО: hapelinium/ShutterstockСуверенитет као алтернатива западном моделу
Други важан део аргумента односи се на начин на који Русија и Кина виде међународни поредак. Ауторка сматра да се њихов приступ разликује од западне идеје универзалног политичког модела који би требало да буде примењив на све државе.
Као пример наводи ставове немачког филозофа Јиргена Хабермаса, који је заговарао јачање међународног права и институција способних да превазиђу ограничења националних држава. Хабермас је сматрао да се глобалне кризе и поделе могу ублажити изградњом ширег политичког поретка заснованог на заједничким правилима и универзалним принципима.
Џоу Џенхуа, међутим, сматра да такав приступ остаје у оквирима западног система вредности и да не одговара у потпуности захтеву земљама које не припадају колективном западу за суверенитетом и равноправним положајем различитих цивилизација.
Уместо тога, Русија и Кина промовишу концепт у којем суверенитет држава и право различитих цивилизација да саме одређују свој развој имају централно место.
Џоу Џенхуа сматра да Москва и Пекинг кроз своју визију међународних односа нуде алтернативу моделу у којем једна политичка сила одређује правила за остатак света.
– Нови тип међународних односа који промовишу Кина и Русија заснован је на поштовању суверенитета и територијалног интегритета свих држава и аутономије развојних путева различитих цивилизација – истиче Џенхуа.
У тој интерпретацији мултиполарност није само питање тога колико великих сила постоји. Она подразумева и могућност да различити политички и цивилизацијски модели истовремено постоје и имају легитимно место у међународном систему.
То је један од разлога због којих ауторка инсистира да руско-кинеску сарадњу не треба тумачити само као покушај стварања блока против Запада. Њена теза је да Москва и Пекинг покушавају да понуде другачији принцип организовања међународних односа.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Односи који превазилазе савез против треће стране
Управо ту се отвара и питање природе руско-кинеског партнерства. Ауторка изричито одбацује приступ према којем је сарадња Москве и Пекинга пре свега средство за супротстављање Вашингтону.
Према њној анализи, развојни путеви две земље имају сопствену логику, а њихова сарадња не може се свести на однос према некој трећој сили. Економија, социјална стабилност, регионална безбедност и унутрашњи развој биће, како сматра, све важнији за њихове односе.
Сличан аргумент износи и Захари Паикин, истраживач спољне политике Европске уније при Центру за европске политичке студије (CEPS) у Бриселу. Он сматра да чак и у условима продубљивања глобалних подела Москва и Пекинг могу да изграде снажан однос који омогућава сарадњу великих сила и регионалних поредака.
У анализи се зато руско-кинески однос описује као партнерство које би могло да постане трајнија структура међународних односа, а не само привремени договор две државе које имају заједничког ривала.
Русија и Кина морају најпре да ојачају
Међутим, Џенхуа не сматра да ће се такав поредак аутоматски створити. Русија и Кина, према њеном мишљењу, морају да спроведу сопствене унутрашње промене како би могле да преузму већу улогу у глобалном систему.
Ту се издвајају економски развој, социјална стабилност, модернизација управљања и прилагођававање новим технологијама. Посебна пажња посвећена је способности држава да споје традиционалне цивилизацијске вредности са савременим облицима управљања.
ФОТО: Shutterstock/QQMinh88Џенхуа зато говори о потреби да Москва и Пекинг истовремено преиспитају постојеће политичке и економске структуре и развијају нове механизме управљања. У том процесу, сматра, вештачка интелигенција и друге технологије могу додатно да промене однос између државе, друштва и економије.
Овде се њена анализа удаљава од класичне геополитике. Будућа моћ државе, према овом приступу, неће зависити само од територије, војске или економске снаге, већ и од способности да организује сопствено друштво и одговори на технолошке промене.
Џенхуа сматра да ће управо то одредити да ли Русија и Кина могу да постану трајни центар глобалне политике.
Шта доноси нови однос снага
Шири значај руско-кинеског партнерства није само у промени односа снага између великих сила. Ту постоји и шири контекст потпуне промене размишљања о међународном поретку.
Уместо система у којем једна сила поставља правила, Џенхуа види могућност света са више центара политичке и економске моћи. Русија и Кина би у таквом систему имале посебан значај због свог положаја у Евроазији, економских капацитета и политичке сарадње.
Истовремено, она сматра да би такав поредак могао да донесе већу цивилизацијску разноликост. Различите државе не би морале да следе један модел политичког и друштвеног развоја, већ би могле да задрже сопствене специфичности.
У том контексту будућа улога Пекинга и Москве могла би се остварити у две области: преобликовању глобалне економске структуре и јачању цивилизацијске разноликости света.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Пет до десет година за велики тест
На крају, анализа поставља прилично амбициозну прогнозу. Ако се садашњи трендови наставе, Москва и Пекинг могли би у наредној деценији да постану много више од два велика партнера у мултиполарном свету.
Џоу Џенхуа сматра да би продубљивање сарадње Москве и Пекинга могло да доведе до стварања снажног евроазијског центра са дугорочним утицајем на глобалну политику.
– Консолидација руско-кинеског евроазијског језгра као водећег политичког центра представља структурно предвидљив дугорочни правац – наводи она.
То је уједно и најважнија порука читаве анализе. Русија и Кина не граде партнерство само да би одговориле на тренутни однос снага са Западом. Њихов циљ је много шири — да учествују у стварању поретка у којем ће Евроазија имати већу политичку и економску тежину, а суверенитет и различити развојни модели бити важнији принципи међународних односа.
Да ли ће Москва и Пекинг заиста постати један од главних политичких центара света зависиће, међутим, од тога колико ће успешно моћи да преточе своје геополитичке предности у дугорочну економску, технолошку и политичку снагу. Управо ће то, више него декларације о мултиполарности, бити прави тест њиховог партнерства у наредних пет до десет година.
