Злочиначка акција „Олуја”: Највећи егзодус Срба после Другог светског рата уз подршку Запада

На данашњи дан пре 31 годину, у зору 4. августа 1995, почела је злочиначка акција „Олуја“ – агресија Хрватске на Републику Српску Крајину. Напад је био резултат координисане акције Хрватске, уз садејство Армије БиХ (муслиманских снага), формација Хрвата из БиХ, односно ХВО, сагласност Вашингтона и подршку НАТО-а.

Оно што је званична хрватска историографија представила као „ослободилачку акцију“, за стотине хиљада Срба било је почетак егзодуса, страдања и губитка домова, па се може рећи да је овим злочином само настављена геноцидна идеја још из времена Независне Државе Хрватске (НДХ).

Злочиначка акција „Олуја“ на територији бивше Републике Српске Крајине није била само војни маневар – била је систематско протеривање цивилног становништва, праћено убиствима, пљачком и уништавањем имовине.

Три деценије касније, последице се и даље осећају – у празним селима, у сећањима на избегличке колоне које су се протезале километрима и у неизлеченим ранама које политичке елите често радије прећуткују.

Како је злочиначка акција „Олуја“ припремана

Злочиначка акција „Олуја“ није била спонтани одговор на ратне околности. Она је припремана месецима унапред, уз подршку међународних фактора који су у том тренутку одлучили да подрже хрватске снаге. У ноћи између 3. и 4. августа 1995. године, хрватска војска и полиција, уз учешће јединица из Босне и Херцеговине, кренуле су у координисани напад на територију Републике Српске Крајине. Главни циљеви били су Книн, као и шира подручја северне Далмације, Лике, Кордуна и Баније.

Злочин је изведен брзо, за мање од четири дана. Колоне избеглица кренуле су према Босни и Србији. Према подацима које су касније прикупљале међународне организације и српске институције, око 200.000 до 250.000 Срба напустило је своје домове у року од неколико дана. Многи су оставили све што су имали – покретну и непокретну имовину и стоку, али и своје наслеђе, успомене, породичне гробове… Пут према избеглиштву био је дуг, исцрпљујући и опасан. Колоне су ракетиране, пљачкане, а поједини цивилни конвоји су нападани.

БРОЈКЕ КОЈЕ ПОКАЗУЈУ РАЗМЕРЕ „ОЛУЈЕ”
     
     Број жртава и прогнаних у злочиначкој акцији „Олуја” годинама се наводи различито, у зависности од извора, методологије и политичког угла из којег се догађај посматра. Најчешће се говори о око 200.000 до 250.000 протераних Срба из Републике Српске Крајине, што „Олују” чини једним од највећих етничких чишћења у Европи после Другог светског рата. Подаци о четврт милиона протераних људи из Хрватске помињу се и на сајту Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице (UNHCR).
     Документационо–информациони центар „Веритас” годинама прикупља имена погинулих и несталих и у својим подацима наводи да је у „Олуји” и непосредно после ње убијено или нестало 1.903 Срба, од којих је 1.247 цивила, 675 униформисаних лица, 564 жене и 1.339 мушкараца. До сада је сахрањено 1.283, а међу несталима се још води 620 лица. Међу страдалима је 10 особа млађих од 18 година, 896 лица од 18 до 60 година, 926 старијих од 60 година, док се за 27 страдалих не зна старост.
     Са друге стране, Хрватски хелскиншки одбор, уз бесрамно поигравање са историјом и чињеницама (отприлике онако како се то у хрватском друштву ради са жртвама страдалим у усташким логорима у НДХ), у свом извештају из 2001. године евидентира 677 жртава током и непосредно после „Олује”.
     Разлике у бројкама ипак не мењају суштину: реч је о масовном егзодусу, великом броју убијених и несталих, уништеној имовини и демографском прелому после којег се већина Срба из Крајине никада није вратила у своје домове.

Злочиначка акција „Олуја“ није се сводила само на војне сукобе, она је имала јасан демографски и политички циљ, а то је да се са одређеног простора уклони српско становништво које је тамо живело вековима. Села су паљена, куће миниране, а имовина уништавана или присвајана.

Цивилне жртве и нестали

Један од најтежих аспеката злочиначке акције „Олуја“ јесте судбина цивила. Док су се војне јединице повлачиле или предавале, старци, жене и деца остајали су у својим кућама или покушавали да се придруже колонама. Многи од њих нису успели да се спасу. Према подацима које су годинама прикупљале организације избеглица и породица несталих, стотине цивила убијено је током и непосредно после операције. Тела су касније пронађена у масовним и појединачним гробницама, у бунарима, у шумама.

УЛОГА АМЕРИКАНАЦА
     
     Компанија Military Professional Resources Inc. (MPRI) са седиштем у Александрији, Вирџинија (САД) у којој су биле ангажоване стотине пензионисаних америчких генерала, припремала је операцију. Њихови припадници радили су и за Хрватску војску и за муслимане, припаднике 5. Корпуса Армије БиХ. 
     Годинама потом, Питер Галбрајт, тадашњи амбасадор САД у Хрватској, признао је да је сигнализирао сагласност властима у Загребу за агресију на РСК, и то уочи састанка у Женеви који је требало да доведе до коначног мировног решења.

Посебно су страдала старија лица која нису могла или нису хтела да напусте своје домове. У многим селима Лике и Кордуна пронађена су тела стараца убијених у сопственим кућама или двориштима. Поједини случајеви документовани су касније кроз сведочења преживелих и форензичка истраживања. Иако су неки од ових злочина процесуирани, највећи број починилаца остао је некажњен. Породице и данас траже посмртне остатке својих најближих, а многа имена несталих још увек чекају да буду расветљена.

Злочиначка акција „Олуја“ тиме није била само „војна победа“ проусташког режима. Она је оставила иза себе празан простор – географски и људски. Села која су вековима била насељена Србима остала су пуста. Цркве су оштећене или уништене, гробља запуштена. Демографска слика читавих области промењена је драматично. Оно што се догодило у августу 1995. није било пуко „успостављање уставног поретка“, како се често формулше у у хрватској јавности, већ насилно уклањање једног народа са простора на којем је живео.

ФОТО: Slobodan MILJOJKOVIC/AFP/Profimedia

ПЕТРОВАЧКА ЦЕСТА – ЗЛОЧИН НАД ИЗБЕГЛИЧКОМ КОЛОНОМ
     
     Један од најпотреснијих симбола страдања Срба у „Олуји” јесте злочин на Петровачкој цести. Дана 7. августа 1995. године, код села Кленовац, на територији Републике Српске, нападнута је избегличка колона Срба који су се повлачили из правца јужне Лике и северне Далмације. Људи су се кретали тракторима, аутомобилима и камионима, носећи оно мало ствари што су успели да понесу из кућа које су напустили пред хрватском војском. Уместо безбедног пролаза, колона је погођена из ваздуха. Ракетирање је усмртило десеторо људи, међу њима четворо деце и једну двадесетогодишњу девојку.
     Управо та чињеница да мета није била војна формација, већ колона избеглица, чини Петровачку цесту једним од најтежих и најболнијих места сећања на „Олују”. За породице страдалих, али и за читав српски народ, овај злочин остао је доказ да колоне нису само „одлазиле”, већ су и на путу према спасу биле изложене смрти.

Међународни контекст и судски епилог

Злочиначка акција „Олуја“ одвијала се у специфичном међународном окружењу. Рат у Босни и Херцеговини био је у пуном јеку, а западњачки „миротворци“ тражили су начине да заобиђу међународно право, дозволе незаконите промене граница на тлу Европе и, следствено томе, казне Србију и Србе, који су некако покушавали да укажу на недоследности у понашању великих сила и њихових послушника.

То је био прст у око осионим западњацима, па су многи злочини против Срба – у том контексту и „Олуја“ – добили прећутну, а у неким случајевима и отворену подршку. Касније је постало јасно да су одређене западне службе и политички кругови имали увид у припреме операције и да нису реаговали како би спречили цивилне жртве и масовни егзодус.

На међународном суду у Хагу вођен је поступак против хрватских генерала Анта Готовине, Младена Маркача и Ивана Чермака. Првостепеном пресудом Готовина и Маркач осуђени су због учешћа у удруженом злочиначком подухвату усмереном на протеривање српског становништва.

ФОТО: BAS CZERWINSKI/AFP/Profimedia

Међутим, жалбено веће их је 2012. године ослободило. Та одлука изазвала је дубоко разочарање међу Србима из Крајине и у Србији. За све морална и правдољубиве људе, она је потврдила утисак да правда није равномерно примењена и да су злочини почињени током и после „Олује“ остали без адекватне правне санкције.

Без обзира на судски епилог, чињенице о протеривању, убиствима цивила и уништавању имовине нису нестале. Оне живе у сведочењима избеглица, у документима, у фотографијама спаљених кућа и у празним селима која и данас стоје као неми сведоци. Злочиначка акција „Олуја“ остаје, у очима оног дела света који је наклоњен правди и поштовању међународног права – што је практично читав свет осим западњачке цивилизације – симбол некажњеног злочина и селективног приступа појму прогона и геноцида малог, али у том тренутку финансијски најмоћнијег дела међународне заједнице.

Сећање, повратак и политичке последице

Три деценије после злочиначке акције „Олуја“, питање повратка Срба у Крајину остаје отворено. Иако су формално постојали програми повратка, стварност је другачија. Многи који су покушали да се врате суочили су се са административним препрекама, непријатељским атмосфером, уништеном имовином и недостатком основних услова за живот. Број оних који су трајно остали у својим предратним домовима далеко је мањи од броја оних који су отишли.

У Србији, сећање на „Олују“ постало је део годишњих комеморација. Сваког августа, колоне људи, црквени обреди и политичке изјаве подсећају на страдање и протеривање.

Злочиначка акција „Олуја“ зато није само војни догађај из 1995. године. Она је постала симбол. Симбол некажњености, симбол селективног памћења и симбол тога како један народ може готово преко ноћи да буде уклоњен са простора на којем је вековима живео.

Данас, када се говори о регионалном помирењу и стабилности, злочиначка акција „Олуја“ и даље стоји као опомена. Она подсећа да војне победе не бришу људску патњу и да је идеја убијања, протеривања и покатоличавања цивилног становништва дубоко укорењена и у модерној Хрватској, која здушно негује традиције усташке НДХ.

КАДА ХРВАТСКИ АДВОКАТ КАЖЕ ДА ЗЛОЧИН НИЈЕ ИСТРАЖЕН
     
     Посебну тежину у причи о Петровачкој цести имају изјаве Анта Нобила, једног од најпознатијих хрватских адвоката. Важно је управо то што Нобило не долази из Србије, нити говори из српске националне перспективе, већ као хрватски правник који је годинама коментарисао најосетљивије ратне и политичке процесе у региону. 
     Говорећи о оптужници против хрватских пилота, он је оценио да Србија има правни основ да покрене поступак по принципу универзалне јурисдикције, јер и Хрватска у свом законодавству познаје исти принцип. Нобило је посебно нагласио да Београд има „страшан аргумент”: злочин на Петровачкој цести није истражен 27 година. Према његовој оцени, није одговорно целу ствар сводити на политичку оптужницу, јер је реч о кривичноправном поступку за догађај који се несумњиво догодио. Касније је додао и да хрватска војска мора имати документацију о томе који су пилоти пуцали, али да се то „крије као змија ноге”.
     Управо зато Нобилове речи имају посебну тежину: оне показују да питање Петровачке цесте није српска пропаганда, већ злочин који ни хрватска јавност не може озбиљно да избрише.