Можда би Јасеновца било и да није било 27. марта, али то не знамо. Једино што знамо јесте да су српски антифашисти 27. марта трасирали пут без повратка за Јасеновац и да југословенски антифашисти касније нису ни покушали да га ослободе

Април је тужан месец српске историје. Прво је 1941. године унакажен Београд, да би недељу дана касније била проглашена Независна Држава Хрватска. Јасеновац је један од њених монструозних плодова. Његова предисторија је дугачка, и није била само хрватска.

„Српски либерали“, не само Латинкини, који су убедили себе да су постали „власници“ антифашизма у Србији, воле да говоре о позадини злочина. Упорно нам сугеришу да је позадина злочина важнија од имена извршиоца злочина.

„Ни после 22 године од атентата на првог демократског премијера Србије, Зорана Ђинђића, политичка позадина, иако очигледна, није разоткривена“, написала је (и) овог 12. марта Снежана Чонградин у „Данасу“, (не)службеном гласнику „против дома спремних“ Срба.

Волим да држим људе за њихове речи. Посебно оне који воле да кажу да су антифашисти. Овдашњи либерални антифашизам је постао, пречесто, фашистички. Штавише, у Србији данас није лако постати већи фашиста од прозападних (случајно) „српских либерала“.

Јасеновац је усташки мега злочин, много већи од убиства „Зорана“. Толико је масован да у 20. веку, обележеном масовним злочинима, није било много масовнијих. Његова позадина је (стварно) очигледна, али није разоткривена.

Истини за вољу, не бих је назвао политичком већ идеолошком. Почео сам пре пар година да говорим о њој и до сада сам, са једне стране, чуо похвале, а са друге серију дисквалификација: „смеће“, „смрад“, „фашиста“, „ревизиониста“, „зло“, „беда“, „лажни патриота“, „релативизатор“…Љиљана Смајловић убеђује моје пријатеље да је то што говорим, из њеног угла вероватно крунски, доказ да сам „лудак“.

Јасеновац је усташки мега злочин, много већи од убиства „Зорана“. Толико је масован да у 20. веку, обележеном масовним злочинима, није било много масовнијих

Незгодно је бити један од првих петлова који су кукурикнули. Људи воле да једу супу.

Имајући у виду ућуткујуће речи, кренућу изокола, путем којим сам сам ишао да бих на крају препознао оно што је очигледно – а што нисам био у стању да видим. Тај пут креће од Бурме, иде преко Палестине и Египта, и завршава се у Београду. Неки мисле да је требало да наставим до Лондона, али не улазим радо у историјске ћорсокаке. Уосталом, стране службе мало тога могу да постигну без домаћих „играча“ и корисних идиота – а не верујем да је било много дана у српској историји када их је било више него 27. марта 1941. године.

Дан уочи 85. годишњице оснивања Независне Државе Хрватске, 9. априла је у Београду отворена конференција „Страдање Срба у НДХ у периоду од 1941. до 1945. године“.

„Никад више не сме да се понови Јасеновац“, рекао је професор Милош Ковић, један од учесника.

Упада у очи да два датума дели само 14 дана. Оно што не упада у очи је да све постоји само у контексту, па и фашизам или Други светски рат. Чак и када је нешто стварно светско, то је, истовремено, пре свега и изнад свега локално. У сваком локалном контексту, оно чему смо склони да припишемо „универзалну“ дефиницију добија карактеристичан смисао, који је кључни у том контексту и неважан у неком другом, на пример западном.

У неким окружењима, локалне околности су пре Другог светског рата – што је назив под који се сместило неколико десетина, можда и неколико стотина, ратова, повезаних или испреплетаних али битно различитих – биле значајније него у другим. У те непогодне, реметилачке контексте, који руше „универзалне“ дефиниције и подривају уврежена схватања спадале су Краљевина Југославија као и колонијална Бурма, Палестина и Египат.

Веровање да је могуће разумети „фашизам“ и „антифашизам“, његово ретко преиспитивано наличје, без уважавања специфичних локалних околности у оваквим, неуобичајеним, трансформативним контекстима постало је у Краљевини Југославији савезник онога што смо касније, с разлогом од кога није лако наћи већи, назвали „никад више“.

Израел нам је недавно у области Газе показао да не постоји „никад више“ које не подразумева „нама“ – и не упућује на „још једном“ њима, било превентивно, осветничко или државотворно. Геноцид је геноцидна реч. Зато се трудим да је не користим.

Моје суочавање са нетипичним али важним, локалним чиниоцима који су утицали на прихватање фашизма или антифашизма почело је у Бурми. Одличан текст о томе је објављен 2005. године у „Азијском тајмсу“ под насловом „Издана лојалност“. Мисли се на лојалност народа Карен антифашистичкој Британији. Британци су, звучи познато, издали ратне савезнике и окренули се већинском народу, чија се „авангарда“, вођена оцем нобеловке Аунг Сан Су Ћи, сврстала уз јапанске фашисте. Тек 1945. су променили страну.

„Антифашизам“ Карена и „фашизам“ Бурманаца је могуће разумети само у контексту две сасвим рационалне антиколонијалне рачунице. Бурманци су веровали да ће се, уз помоћ Јапанаца, ослободити британског колонијалној јарма, а Карени да ће им Британци омогућити да добију своју земљу и избегну јарам Бурманаца, који им се „смешио“.

Ако бисмо ту, за нас илуминативну, ситуацију у земљи која се данас зове Мјанмар самерили са исходом на (пост)југословенском простору, видели бисмо да су Бурманци, већински народ, тамошњи „Хрвати“ – „фашисти“ који су у сваком смислу постали добитници у Другом светском рату, иако су се у њему борили на губитничкој страни.

Нацизам је прохрватска идеологија. На њу су постављени темељи – нема на Балкану чвршћих – Републике Хрватске. Хрвати су, то се данас јасно види, 1941. направили „добар“ избор

Карени, једна од мањина, тамошњи су „Срби“ – „антифашисти“ који су постали велики, историјски губитници Другог светског рата. Штавише, судбина Карена је јако слична судбини Срба у Хрватској. Током рата су цела села масакрирана, неке од стране Јапанаца нека од стране Аунг Санове „Војске независности Бурме“.

Бурманци, који Аунг Сана виде као „оца нације“, пре Другог светског рата и током њега су видели Британију и Британце на начин на који су Хрвати видели Краљевину Југославију и Србе, док су Карени на исти начин видели (очекивану) независну Бурму и Бурманце.

Ни „симпатије“ за нацистичку Немачку у Палестини и Египту није могуће разумети ако не узмемо у обзир да су тада оба простора, ефективно, била британске колоније. Први као „мандат“, од 1920. године, а други као „окупирани“, од 1882. године, где је иста (полу)колонијална суштина у Египту касније добијала другачије називе.

Како у књизи Суочавање са фашизмом у Египту пишу Израел Гершони и Џејмс Јанковски, постојала је снажна тенденција да превелики значај буде дат „повременим и углавном непродуктивним контактима Египћана са силама Осовине…да би се генерализовало схватање да је већина Египћана била идеолошки настројена према фашизму“.

Али, кажу аутори, „посматрајући глобалну борбу између две идеологије првенствено кроз антиимперијалистичку призму, неки Египћани су доживљавали напредак сила Осовине на Блиском истоку као потенцијално корисну полугу за окончање британске окупације Египта“.

Сличну политичку рачуницу су у годинама пре 27. марта 1941. године у Краљевини Југославији, уз подршку значајног дела својих заједница, извеле хрватске, албанске и муслиманске вође. Неки су били, у суштини, умерени, Владко Мачек на пример, неки крволочни, на све спремни, као Анте Павелић – што је важна разлика чији је значај избрисан 27. марта. Зато је корисно посматрати га као дан кад су и српски антифашисти, не само у Београду, „отворили врата“ будућем поглавнику. Чињеница да тога нису били свесни, штавише да о томе нису ни размишљали, део је позадине највећег српског „никад више“.

Рачуница вођа три заједнице „југословенских“ не-Срба одредила је доминантне одговоре те три заједнице на околности које је створила немачка и италијанска окупација, коју нису прижељкивали само најкрволочнији међу њима. Веровање да је било могуће разумети смисао њиховог фашизма, и импликација његовог успеха по Србе са којима су живели, без уважавање те антисрпске рачунице једна је од највећих лудорија српске историје.

Зато је (свим) Србима преко потребно суочавање са антифашизмом – ревизија, нажалост не само титоистичког, ревизионизма историје.

Оно што важи за фашизам и антифашизам, важи и за Тројни пакт. Његов смисао је могуће разумети само у контексту. А он је овде био такав да је приступање Тројном пакту био једини начин да – можда – Срби у Бановини Хрватској не оду у гробове. Ово скромно можда је оно што незапитано „историјско не“ 27. марта чини жалосним. Лудоријом историје.

Рачуница вођа три заједнице „југословенских“ не-Срба одредила је доминантне одговоре те три заједнице на околности које је створила немачка и италијанска окупација, коју нису прижељкивали само најкрволочнији међу њима

Одавно ме заокупља неколико повезаних питања: Када престаје да важи „Боље гроб него роб“? Да ли има оних који верују да би било боље да сви Срби у Хрватској заврше у гробовима него да један заврши као роб? Да ли је 27. марта ова два питања постављао себи неки београдски антифашиста? Колико је оних, суочених са Јасеновцем, који данас осећају макар нелагоду када чују „Боље рат него пакт“ и „Боље гроб него роб“?

Нажалост, бојим се да је превише српских антифашиста које треба стално подсећати да су скоро сви Срби рођени у Хрватској данас или у гробовима или у Србији. Нису постали робови, ако неко у томе може да нађе утеху. Јасеновац је само усташки злочин. Самим тим и хрватски. Али, позадина му је антифашистичка. Самим тим и српска.

Поражавајуће је очито – да није било 27. марта не би било Јасеновца. Та веза је директна, узрочно-последична. Можда би Јасеновца било и да није било 27. марта, али то не знамо. Једино што знамо јесте да су српски антифашисти 27. марта трасирали пут без повратка за Јасеновац, и да југословенски антифашисти касније нису ни покушали да га ослободе.

Антифашизам представља идеолошку позадину Јасеновца. То је данас терет сваког српског антифашистичког човека – укључујући, наравно, и мене и Снежану Чонградин и Љиљану Смајловић. Свако ко одбија да се суочи са тим теретом овде није савезник „никад више“.

Нацизам је прохрватска идеологија. На њу су постављени темељи – нема на Балкану чвршћих – Републике Хрватске. Хрвати су, то се данас јасно види, 1941. направили „добар“ избор. У балканској стварности, и будућностима које она чини могућим, пошто је, идеали овде лако испаравају, само то постало битно, корист за Хрвате је неупоредиво већа од цене коју су платили. Ако су уопште платили помена вредну цену чињенице да су, не демократски већ суштински, 1941. изабрали фашизам. Пола века касније су, уједињени и са осмехом на лицу, убрали плодове тог свог избора – који је био забашурен титоизмом.

Антифашизам је марта 1941. био антисрпска идеологија – и Јасеновац је део његове цене. Оставићу вам да у текстовима Снежане Чонградин, Дубравке Стојановић и Растислава Динића потражите одговор на питање да ли је антисрпска и његова данас доминантна, „либерална“, Латинкина инкарнација. Очигледан је.