Понуђене су бројне дефиниције Четвртог света, али чини ми се да је најбоља једна од најкраћих, коју је пре десетак година сугерисала мексичка економисткиња Марија Оња: „У Четвртом свету ниси сиромашан, већ живиш сиромаштво“
Проблем да разумемо велики део света – у коме живимо у једном од његових најбогатијих, климом и „географијом“ благословених делова, још мало па савршених за људску егзистенцију – везан је за чињеницу да су нам неке ружне стварности, и животи људи који их настањују, не само незамисливе већ су нам њихове одреднице постале неизрециве. Нису преживеле у језику којим говоримо. Зато их је најлакше описати помоћу парадокса и суперлатива.
Безмало милијарду људи, углавном у Подсахарској Африци, Јужној и Југоисточној Азији, животари неживотне животе, обележене нама незамисливом оскудицом. Таквих простора има и на западној хемисфери, цео Хаити и велики делови неколико латиноамеричких држава, углавном на Андској висоравни и неким тешко приступачним просторима.
Захваљујући Мануелу Кастелсу, шпанском социологу чија је трилогија о „информационом добу“ поређена са Марксовим Капиталом, крајем деведесетих смо државе заглављене у постојаној, понижавајућој, „убиственој“ беди почели да зовемо Четврти свет. У њима је напретка толико мало да највећи број људи не може да очекује бољи живот. Истим стандардом животаре и милиони људи у земљама у развоју, које спадају Трећи свет.
ФОТО: IMAGO/Joerg Boethling via Reuters ConnectЉуди који живе своје сиромаштво
Понуђене су бројне дефиниције Четвртог света, али чини ми се да је најбоља једна од најкраћих, коју је пре десетак година сугерисала мексичка економисткиња Марија Оња: „У Четвртом свету ниси сиромашан, већ живиш сиромаштво“. Додала је, позивајући се на податке УН-а из 2016. године, да је „836 милиона људи изузетно сиромашно, болесно од сиромаштва, гладно од сиромаштва, неједнако од сиромаштва и ућуткано сиромаштвом“.
То нама непојмљиво, убиствено сиромаштво, јако мало је на Балкану остало оних који га се сећају, углавном из Другог светског рата, обележено је емоцијама од којих је тешко наћи јаче, „патњом у уму, телу и срцу“, и корисно је посматрати га као, често непрекидно, некада мало мање некада мало веће, злостављање без препознатљивог злостављача.
Али, чак и када су околности у којим бива живљено битно различите, „доживљај“ постојаног екстремног сиромаштва је свуда јако сличан. Редовно је праћен осећајем да је човек невидљив, жив али неуважен, на неки начин непостојећи. Он је оснажен чињеницом да се, све чешће, људи свуда, изнад свега другог, остварују као потрошачи. Главни погонски мотор тих неживотних живота су ситне радости и нада у будућност, која јако ретко долази људима којима су окружени, али мора се веровати да бољи живот увек може да дође.
Организација „Помоћ свима у невољи: Четврти свет“, основана у Француској, посвећена је, у сарадњи са истраживачима са Универзитета Оксфорд, „откривању“ и обелодањивању „искустава екстремног сиромаштва“, која су нам добрим делом незамислива. Ова организација полази од схватања да се, за нас невидљива, „у дубини земаља у развоју – које и даље називају Трећи свет – налази једна кључала маса човечанства коју називамо Четвртим светом. Једно од сваких шест људских бића настањује ово скривено место“.
Из мојих искустава, једна од главних одлика Четвртог света није експлоатација, понижавајуће мала зарада за тежак рад, уосталом у таквим условима широм Трећег света настаје скоро све оно, „јако јефтино“, што купујемо у шопинг моловима, већ немогућност да се нађе било какав посао; да се радом заради за иоле пристојан, релативно сит живот.
Безмало милијарду људи, углавном у Подсахарској Африци, Јужној и Југоисточној Азији, животари неживотне животе, обележене нама незамисливом оскудицом
Многе „димензије“ живота у Четвртом свету су немерљиве, и не могу се изразити бројевима. Једна танзанијски учитељ је описао своје, поражавајуће честе, сусрете са таквом бедом. Дешавало се и да „шесторо или седморо деце падне од глади током једног часа физичког васпитања јер су отишла на спавање без да једу и нису доручковала пре школе“.
Четврти свет је простор у коме напори изнад свега бивају усмерени на физичко преживљавање. Реч је о животима људи чије је животно искуство обликовано заробљеношћу у „замршену мрежу системског, дугорочног сиромаштва, које их оставља да живе у сталном страху од губитка основних потрепштина, стана, хране, посла“. Оно што додаје со на ову болну животну рану јесте чињеница да их често они чији су животи бољи, и даље јако лоши али животни, „на различите начине игноришу, занемарују и злостављају“.
Људи који живе стандардом Четвртог света има у свим земљама. Иако је њихов број статистички занемарљив, има их и у САД, углавном у „индијанским резерватима“. Речима једног од њих: „Ко си, дефинисано је оним што имаш. Када немаш много, ниси много“.
ФОТО: ZUMA Press Wire via Reuters ConnectЕкономски развој без људског развоја
Крајем деведесетих, за индијске економисте је било шокантно сазнање да је, иако се Индија економски развијала брже од суседног Бангладеш и била је много богатија, квалитет живота, посматран кроз призму „људског развоја“, што укључује здравље беба и мајки, доступност и квалитет хране и хигијенске услове, по многим кључним мерилима је био испод нивоа у, гледано економским параметрима, много сиромашнијем Бангладешу.
Убрзавање глобализацијских процеса је искључивало не само целе државе већ и велики део становника земаља, као што је Индија, које је „укључивало“, и које су, гледано макроекономски, биле велики „добитници у глобализацији“. Толико је снажна веза између наглог убрзања глобализацијских процес и појаве Четвртог света да неки аутори кажу да се појам Четврти свет „односи на особе, групе и места која су заостала у процесу глобализације и резултирајућих промена“. Они обично истичу урбану димензију апсолутне беде, огромне сламове, „картонска насеља“ на ободу све брже растућих незападних метропола.
Од помоћи је и схватање које каже да Четврти свет чине заједнице и људи који су „друштвено искључени из глобалног друштва“. То, углавном, нису целе државе, јер, колико год да је некима земљама мали, расте број припадника средње класе. Али, иако се капитализам данас надвија над целим светом, један од мојих главних утисака на најсиромашнијим и најизолованијим просторима, на пример у Буркини Фасо, јесте да су они једва окрзнути капитализмом. Нити су потрошачи, нити их је исплативо опорезивати, а потребе које нису у стању сами да задовоље су јако мале: со, пластична „бижутерија“, пластичне канте и „попијене“ флаше воде, бачене конзерве које могу да замене чашу…
У селима анимиста у долини реке Омо на југу Етиопије, требало ми је пар дана да то схватим, кључеви служе искључиво као украси на огрлици. Ниједна од жена који их је носила око врата, често по неколико, нигде није имала браву, катанац – нешта што захтева кључ. Доносе их муслимански трговци, који се сваког пијачног дана, а то је сваки пети дан, појаве на пијацама. На пијачни да бива отворена сеоска „апотека“, и стигне медицински техничар. Да би купили неки лек сељаци прво нешто морају да продају, обично кокошку, по правилу неухрањену колико и људи који ће је појести. Дете које се разболи дан после пијачног дана, нема велике шансе да преживи. Чак и превоз иде само пијачним данима.
Једна од главних одлика Четвртог света није експлоатација, понижавајуће мала зарада за тежак рад, већ немогућност да се нађе било какав посао, да се радом заради за иоле пристојан, релативно сит живот
ФОТО: KHIN MAUNG WIN/AFP/ProfimediaОд земаља без развоја до „деразвоја“
Кастелс је размишљао о чињеници да је после краја Хладног рата дошло до „распада“ Трећег света. Логика хладноратовског ривалства, поред деструктивног мешања, охрабривала је суперсиле, које су оличавале два света, Први, западни, капиталистички, и Други, источни, социјалистички, да на различите начине помажу своје савезнике, углавном само привидно „несврстане“, подразвијене односно неразвијене земље Трећег света, што је појам који се јавља у Француској 1952. године у контексту анализе међународних односа.
Појам Трећи свет је од почетка био непрецизан, али је постао популаран и добио је значење „сиромашни свет“. Падом Берлинског зида, Други свет је нестао, делом се стопио са Првим, делом отклизао у Трећи, и појмови који су преживели, Први и Трећи свет, убрзо су изгубили своје геополитичке и идеолошке конотације – и постали су искључиво развојне одреднице.
Добили смо богати Први свет, коме се Србија прикључила почетком двехиљадитих, по завршетку деценије трагедија, санкција и ратова, насупрот Трећег, о коме се све мање размишљало као о неразвијеном и подразвијеном већ као о „земљама у развоју“.
Али, ни то није бенигни, „невин“ појам пошто сугерише постојање хијерархије између људских заједница, и уоквирава „развијена“ западна друштва као идеална, без проблема, иако су они неретко већи и деструктивнији од оних у сиромашним незападним земљама. Такође, тај појам скреће пажњу са различитости и „одржава стереотипе о људима који долазе из такозваног света у развоју као заосталим, лењим, незналицама, неодговорним“.
Изнад свега, „земље у развоју“ су, по много основа, друштвено развијеније од западних. У њима постоји солидарност и повезаност између људи каква је у „развијеним“ земљама практично нестала. Иако није заживео, политички најкоректнији назив за земље Трећег и Четвртог света је „већински свет“, што је перспектива која креће од закључка Светске банке да 80 % становника света живи са мање од 10 долара дневно, што је око 1000 динара.
Почетни оптимизам, ширење веровања у могућност „хватања корака“, стапања Првог и Трећег света на нивоу Првог, био је неодвојив од, тада доминантног, ушећереног погледа на глобализацију, која је почетком деведесетих хватала замах, и, чинило се, свима обећавала глобални узлет. Водећи академски и политички ауторитети су веровали да ће глобализација бити налик плими – која ће на исти ниво развоја довести најмање, скромне „чамчиће“, јако сиромашне земље, и највеће и најраскошније, велике западне „бродове“.
Али, убрзо је постало јасно да не само да у неким земљама већ и у великим деловима света нема људског развоја, чак и онда када је економски развој био експлозиван. Није било помена вредне „развојне дивиденде“ глобализације, приватизације, „структуралног прилагођавања“, демократизације, транзиције и повезаних фетишизованих процеса.
Неке земље су ишле „уназад“, па се појавио неологизам „деразвој“ – пошто је „заостајање“ било нешто што је, сем као релативно краткотрајна криза, сматрано немогућим, колико год да је било очито. Ипак, оно што је кључно, животи огромне већине људи у једном броју земаља, углавном тропских, остали су заглављени на нама незамисливом нивоу апсолутне беде, чију суштину можемо изразити помоћу парадокса – неживотни животи.
ФОТО: Pascal Deloche / Godong / imago stock&people / Profi mediaОно што је збуњивало стручњаке, склоне да у западној садашњости виде слику будућности „осталих“, није било „одрживе“ разлике између земаља које су демократске и оних које су тоталитарне. На пример Мали, дуго времена једна од најсветлијих демократских „прича“ у Подсахарској Африци, почео је да тоне дубље од многих диктатура у којима није било никаквих политичких слобода. Мали је једна од земаља која илуструје једну од ствари које смо, нажалост, склони да игноришемо: Демократија има смисла, и, можда, може бити одржива, само ако доноси опипљиву „демократску дивиденду“ – бољи живот за живота.
Непримереном оптимизму када се говори о Четвртом свету доприноси чињеница да је Европа у недавној прошлости искусила глад од које су умире и бескрајно пати. Најпознатија је „Велика глад“ у Ирској половином деветнаестог века. Милион људи су умрли, двоструко више је отишло у емиграцију, због касне пламењаче, назване „куга кромпира“. Генерације Ираца су осећале њене последице. У двадесетом веку, глад је владала у Совјетском савезу 1922. године, у Грчкој током Другог светског рата, а у Холандији током „зиме глади“ 1944. године. Увек су највише, као и данас у области Газе и у два Судана, страдала деца.
Два развојна пола и нешто између
Кастелс је, анализирајући турбоглобализацију и свет који обликује, први схватио да развојне неуспехе које она условљава или цементира не треба посматрати као привремено, пролазно стање које свуда може бити промењено и превазиђено. Разлике између земаља Трећег света су постале толико велике и дубоко укорењене, а судбине њихових становника толико различите, да је Кастелс закључио да је потребно да говоримо о Четвртом свет, што је појам који је раније имао другачије значење, данас углавном заборављено.
Добили смо „поларизовани свет“, не толико у развојном колико животном смислу, са земљама Трећег света, од којих су се неке упале у „клопку средњег развоја“, негде између.
Но, у њима велики део растуће средње класе живи животе који нису далеко од стандарда Првог света, што су земље са, у жаргону Програма Уједињених нација за развој (УНДП), „јако високим људским развојем“, у које спада и Србија. Остатак становништва многих земаља Трећег света, на пример у Бангладешу, Индонезији и Индији, живи стандардом Четвртог света, чију „срж“ чине државе са „ниским људским развојем“, или непријатно близу њега.
Појам Глобални југ се све више користи као синоним за земље Трећег и Четвртог света, иако је придев „глобални“ ту непотребан. Масовна екстремна, хронична беда и даље „станује“ само на југу, за разлику од богатства, који више не станује само на северу, па је корисно размишљати о Глобалном северу. Насељенички колонијализам је прво „растегао“ богати север на сиромашни југ планете. Аустралија и Нови Зеланд су један разлог зашто говоримо о Глобалном северу. Глобализација је касније обезбедила други, омогућивши сиромашним земљама југа, прво Сингапуру, Хонг Конгу и Јужној Кореји, да се „упишу“ у богати север.
Политички коректнији синоними за Четврти свет су „најмање развијене земље“ и „земље са ниским људским развојем“, што је појам који се ослања на рангирање држава према Индексу људског развоја, који УНДП објављује сваке године за око 190 држава и територија. Он не узима у обзир само варљиве економске параметре, и представља најбоље расположиво мерило животности људских живота, и начин да она буде рангирана.
У Први свет, који је постао глобалан и више није лоциран само на северу, спадају 74 државе. Међу 20 најбогатијих и „најживотнијих“ данас су и четири азијске земље. Исланд је на првом месту, Србија на 62. Украјина, Северна Македонија и Молдавија су једине (неспорно) европске земље у којима се живи стандардом Трећег света, где, иначе, спадају у неке од најбогатијих. У Европи, благословеној Голфском струјом, њеном највишом „вредношћу“ и „мајком“ свих других „европских вредности“, нема ниједне земље Четвртог света, док статистички занемарљив број људи, мање од 1 %, живи стандардом Четвртог света.
ФОТО: Sergi Reboredo/Zuma Press/ProfimediaУ такозваној Европској унији, најгоре се живи у Румунији и Бугарској, само мало боље него у Србији, иако, као земље чланице, већ скоро две деценије од ЕУ добијају битно више новца него што дају у њене фондове. Штавише, Бугарска је, према индексу људског развоја, до пре неколико година била испод Србије. Бугарска није била изложена природним катастрофама, ратовима и санкцијама, али је деведесетих пала толико ниско да су коришћени појмови „деразвој“ и „трећесветизација“. Њено „потонуће у редове Трећег света“ је било без преседана у европском делу „покојног“ Другог света.
Нажалост, елите у Србији су склоне да самеравају Србију са земљама као што су Данска и Немачка, а не са географски, културално и историјски блиским државама. То је генератор самопрезира који је у Србији метастазирао последњих година. Он обично креће од илузија о „само овде“, „нема нигде“ и „ово је страшно“.
Где је Четврти свет?
Када говоримо о Четвртом свету, у коме није мало оних којима је стално стварно страшно, треба истаћи да на неколико важних нивоа постоји директна, узрочно-последична веза између нестанка социјалистичког Другог света и појаве Четвртог. Великим делом су га обликовали, растегнути на глобалну раван и много деструктивнији, исти они процеси који су водили одумирању „државе благостања“ и смањивању радничких права на Западу.
Иако могу бити примењени различити критеријуми, ниједан није сасвим поуздан, може се рећи да у Четврти свет спада педесетак најсиромашнијих земаља света. Што сте ближе дну животности тешко је повући јасну границу, много теже него када се говори о државама у којима се живи мање или више добро. Ипак, нема сумње да је Јужни Судан, најмлађа држава света, настала 2011. године – земља у којој се данас најгоре живи. Спојен са климом, која је велики „непријатељ“ живота у обиљу, сукоб припадника две највеће заједнице, Нуера и Динки, учинио је да око осам милиона људи буде стално на ивици гладовања.
Био сам у многим јако сиромашним земљама – и у онима које су испод „црте“ апсолутне беде и у онима које су мало изнад – и мислим да у Четврти свет несумњиво спадају 34 државе, од којих је УНДП 26 сврстао у категорију „земаља са ниским људским развојем“. И следећих 15 је највероватније његов део. Критеријуми који је усвојио један други огранак Уједињених нација, задужен за „најмање развијене земље“, кажу да их је 44.
Од 34 које видим као неспорно четвртосветске био сам у 11, у некима неколико пута, и прошао сам их „уздуж и попреко“. Три од њих спадају у најлепша места која сам видео: Мали, Етиопија и Сирија, у међувремену „унакажена“ грађанским ратом који су потпалиле илузије припадника високо образоване средње класе да не може горе. Сирија је тако постала земља Четвртог света, али, као једина медитеранска, има много веће шансе да се извуче од свих других. Остала је неслободна колико и времену када је владала породица Асад, само су животна угроженост и бруталност која је производи промениле стране.
Могао сам да уживам у Малију и Етиопији зато што сам – а то је нешто што не можете да бирате, нити да научите – био у стању да се носим са, нама непојмљивим, „шоком беде“. То не значи да сам увек успевао да сакријем сузе које сусрет са таквом бедом уме да вам натера на очи. Неки од најсиромашнијих делова Каира, од којих можете имати разлог да се нађете само у једном, даљем од два „града мртвих“, где људи живе између гробова, најближа су места где можете да наслутите шта вас чека у многим земљама јужно од Сахаре – и проверите да ли можете да се носите са стварношћу те апсолутне, убиствене беде.
Данас само шест држава Четвртог света нису у Африци јужно од Сахаре. Три од тих шест су „на дну“ због последица дуготрајних унутрашњих оружаних сукоба, који су се претворили у „стање ни рата ни мира“, док је једна, Пакистан, ту завршила због серије природних катастрофа. Зато се може рећи да, када говоримо о Четвртом свету, углавном говоримо о Африци коју су некада звали „црна“ и „тропска“. У њу не спадају земље арапског севера огромног континента и велики део Јужне Африке, благословен умереном климом налик „европској“. У тим деловима Африке се живи битно боље, што не значи да се живи добро.
Папуу Нову Гвинеју, меланезијску државу, доживео сам као најдепресивнију од земаља Четвртог света које сам обишао. Постоји нешто што екстремну људску деградацију чини још тежом за поднети када је смештена у раскошно зеленило и бујну природу.
У подједнако зеленој Демократској Републици Конго, у којој се живи још горе него на западној половини острва Нова Гвинеја, постоји „противотров“ који се заједно са морем људи свакога јутра слива у Киншасу. Нисам питао, али сумњам да би многи од њих, често заразно радосних у свој својој животној оскудици, на питања зашто и шта очекују могли да одговоре нечим смисленијим од „нешто“ или „неко чудо“. Колико год да је мало вероватно, чудо је највише могуће у Киншаси, највећем граду у коме се говори француским језиком.
Невидљивост апсолутне беде
Иако је свеприсутна, сусрет са њом је не толико неизбежан колико свакодневан у земљама Четвртог света, екстремна беда има бројне скривене димензије. Мобилне телефоне, неретко „паметне“, мада увек половне, имају чак и најсиромашнији људи у великим подсахарским градовима и насиљима на њиховим ободима, па то уме да завара. Ти људи у више спрженом него сушном Сахелу станују са великим породицама у кућама од блата и ћерпића. Јужније, где киша пада често и дуго, неке су од лима а неке од блокова.
Дете које се разболи дан после пијачног дана, нема велике шансе да преживи. Чак и превоз иде само пијачним данима
Многе сам посетио и видео поражавајуће услове у којима животаре. Са изгладнелом децом надувених стомака. Са рупом у земљи испред кућерка, често налик колиби, изнад које се кува на ћумуру. Без било каквог тоалета и воде, коју доносе са чесме која је, по правилу, јако далеко. Што сте сиромашнији то је даља. Свако дете, у зависности од старости, има своју кантицу у којој доноси воду. Што је дете веће и кантица је већа. Ипак, није било мало оних који нису желели да их посетим и видим колико лоше живе.
Једна од ствари која ми је на свим тим путовањима по Четвртом свету била фасцинантна је мера радости која се сместила у животе у сиромаштву – у којима се чека чудо. С једне стране неживотне, суспендоване, с друге много животније од европских. Било је међу тим људима оних који, као и неки од мојих пријатеља у Србији, нису разумели зашто сам стигао у те земље из којих, више од свега другога, желе да оду – и да се више никада не врате.
Шива Најпол, изданак породице Индуса са Тринидада, генијалних путописаца, нашао је у Африци „сенку Сунца“. Има ту још лепших и луђих ствари, али само уколико сте у стању да видите оно што се сакрило испод копрене дехуманизујуће беде. Нажалост, многи нису.
Успостављен је својеврсни зачарани круг. Оличава га чињеница да је „потрошачка моћ“ јако сиромашних људи занемарљива и зато фармацеутске компаније немају интерес да развија лекове за „болести сиромашних људи“, који углавном живе у тропском појасу. И када не воде у смрт, то су болести које њихове мукотрпне животе чине још ружнијим и болнијим.
Реч је о људима који су, ван ратова и климатских катастрофа, искусили периоде гладовања, а неретко познају умирање од глади из животних искустава и судбина људи са којима су живели. Изрази као што су „умирем од глади“ и „све је могуће“ тамо немају фигуративно значење, које је овде на фону нашег културног обрасца који нас наводи да стално претерујемо и кукамо.
ФОТО: Tommy Trenchard/Alamy/ProfimediaГладовање и гладовање – једно принудно друго добровољно
„Повремено гладовање“ је у земљама Првог света све популарнији „тип временски ограничене дијете“, где људи праве паузе од 16 сати између оброка. У великом делу Трећег и целом Четвртом свету, гладовање је ружна сенка која многе прати од детињства.
Зато су у тим земљама успешни и богати људи често дебели. Чак се ни од глумаца и поп звезда не очекује да воде рачуна о килажи. Не верујем да је могуће наћи филмове са више дебелих глумаца од „ноливудских“ – нигеријских нискобуџетних продукција које су у неким од најсиромашнијих афричких држава гледаније од холивудских. Уосталом, животна` аспирација, идеал коме тежи публика, није мршавост већ ситост. Што упадљивија то боље.
Ми смо глад почели да схватамо као супротност ситости и тешко појмимо да она може бити дуготрајна и масовна, што на српском језику бива описано као „озбиљна глад“. Гладовање је нешто што везујемо за дијету, пост или ванредне околности, налик ратним. И када се сусретну са таквом стварношћу, људима са привилегованих простора, у које спада и Балкан, тешко је појмљиво да је реч о проблему за који нема решења – који је толико велики и погађа толико велики број људи да није могуће урадити ништа трансформативно. Само ситне и крупније гестове солидарности, који су племенити али представљају кап у мору.
У Четвртом свету највећа несрећа није рад за мало, већ то што нико нема интерес да те уопште запосли
Једноставно, гледано из Буркине Фасо, Јужног Судана или са југа Етиопије нема разлике између Србије и Швајцарске. То су неке од земаља, много их је у Сахелу, огромној, јако дугачкој области одмах испод Сахаре, простире се од Атлантика до Индијског океана, у којој киша пада ретко и мало, и где се на пијацама продају искоришћене, празне пластичне воде. Доживео сам да сиромашна деца надувених стомака, једног од знакова озбиљне хроничне глади и болести које је прате, ходају за мном, или у тишини чекају са стране, да „завршим“ пластичну флашу воде па само пруже руку и, у Буркини Фасо, кажу „бидон“.
Мало јужније, на просторима где падавине често чине да воде буде превише, проблем су огромне количине ђубрета које нико не односи. Чак и у релативно просперитетном Абиџану, вододерине су прекривене гомилом отпада, углавном пластичног. Тако је то са ђубретом у Четвртом свету. Не ваља када га нема, не ваља када га има превише.
Не знам да ли је екстремна, убиствена беда гора као урбана или рурална. Један од разлога зашто чак ни „картонска насеља“ на ободу српских градова, ни опустела, забачена села са, све чешће, само пар старих, испијених људи, није их мало на југу и истоку Србије, не могу да вас припреме за шок беде – који вас чека у земљама јужно од Сахаре, на Хаитију и Новој Гвинеји, у деловима Бурме, Лаоса и Непала – тиче се чињенице да, практично, нема отпада који би могао да буде искоришћен за преживљавање или као „секундарна сировина“.
Када нешто постаје отпад, битно је различит тренутак у Првом и Четвртом свету. Пиво јужно од Сахаре није храњиво, оно је храна – често једина коју ће мушкарац „појести“ током дана. У градовима се продаје у флашама од ¾ литре, у селима као топло, од проса, „сервирано“ у искоришћеним конзервама парадајза. Мало је места у Африци која имају потребну климу, и довољно воде, да би могао да се гаји.
Деца често нису знала шта да раде са бомбоном или лизалицом коју сам им дао. Саветовали су ме да, између осталог, у села у Тогоу понесем шампон у кесицима и делим људима. Неки би одмах отишли да оперу косу. На једној од упечатљивијих фотографија из Јужног Судана је слика нагог дечака надутог стомака, са телом налик „живом костуру“, који језиком стимулише краву како би дала више млека.
„Бескорисна Африка“ и њени „бескорисни“ људи
Четврти свет нуди лекције који су корисне нама који не живимо у њему. Мада, оне доприносе да спалимо неке од својих најслађих илузија, што многи људи не желе. То је, чини ми се, један од разлога зашто многи верују да нас се тај далеки свет не тиче; да ми, хронично сити бели Европљани, с њим немамо никакве везе.
Једна од тих лекција се тиче илузија о томе како изгледа бунт хронично гладних, понижених људи, који су на ивици очаја. Када се у Четвртом свету они побуне, а то се често деси на дан независности, или онда када се нека од војних јединица побуни зато што није (пристојно) плаћена, све се, по правилу, своди на пар дана пљачкашке редистрибуције – током које све радње, многи хотели и куће богатих, углавном ограђене виским зидовима са срчом и бодљикавом жицом на врху, буду испражњени од свега што има неку вредност. И онда, када више нема ничега што се може однети, ствари се врате у гладну „нормалу“.
Јужни Судан, најгладнија држава света, одлично илуструје проклетство „диверзитета“. Са изузетком Сомалије, где су дубоке поделе клановске, најсиромашније земље света су екстремно „измешане“ подсахарске државе. Уз климу и арбитрарне границе које су постале непромењиве, успостављене крајем 19. века на Берлинској конференцији без учешћа Африканаца, верска, језичка и етничка („племенска“) измешаност, без много преседана у другим деловима света, упадљива је одлика контекста у најсиромашнијим земаља – не само у Подсахарској Африци. И најсиромашније азијске земље, као што су Лаос и Бурма, по правилу имају огроман, „подсахарски“ степен етничке и језичке сложености.
Чак и нама, балканизованим Балканцима, појмљива етничка исцепканост је у Четвртом свету обично упарена са „монокултурним“ економијама – ослоњеним на само један експлоатацију само једног природног ресурса.
Лукративне сировине, нафта, злато, дијаманти, бакар, каковац или колтан, које су важне за економије најсиромашнијих земаља, неретко им доносе 70 % прихода, по правилу су концентрисани на јаком малим просторима – неретко тачкицама на картама ових земаља, које смањује Меркаторова пројекција земљине површине, која нам се урезала у свест. Французи су те мајушне просторе назвали „корисна Африка“. Нажалост, то не значи да су људе који живе на тим просторима, и близу њих, сматрали „корисним“.
Економски раст без људског развоја ствара друштва у којима бројке расту, а животи остају заглављени
Сиромаштво је толико велико да се људе на огромним пространствима „бескорисне Африке“ не исплати опорезивати. На великим деловима огромног потконтинента, не само ван највећих градова, није могуће развити механизам прикупљање пореза чији би трошкови били мањи од очекиваних прихода – и зато су те људе и њихови данашњи, „црначки“ владари склони да виде као „бескорисне“. Зато се у овим земљама каже и да је држава „предатор који „престаје“ да постоји на десетка километара да центра главног града – да би се поново „појавио“ тамо где, обично дебељушкасти, војници или полицајци, који месецима или нису примили плату или је она смешна, могу од путника да истресу мито.
У Буркини Фасо реч за корупцију је „јести“. У Кенији се реч „јести“ користи у смислу „владати“ – што значи и бити у прилици да узимаш мито. Као и у многим другим подсахарским земљама, ни у Кенији није рационално очекивати било какву „демократску дивиденду“. Зато у њима демократија стално једе саму себе.
Ни најбоља владавина у овим земљама са много различитих народа, често „племена“ која говоре различите језике, великој већини људи не може за живота да донесе помена вредан раст мизерног животног стандарда. Не чуди да су многи закључили да је једина нада да се „моји“, моје племе, докопају власти, и да тако дође „наш ред да једемо“. То у земљама у којима је политика игра са животним улогом и нултим збиром, значи „њихов ред да гладују“.
Животи недостојни људских бића
У Моптију, у Малију, упознао сам човека који је са собом у ранцу, умотану у згужване листове новина, носио сијалицу – једину вредност у кућици од ћерпића која није имала ни врата ни прозоре, али у коју је стигла струја. У Обали Слоноваче, где је струја коначно разведена у највећем делу земље, прва ствар која се купује, после сијалица, јесте малена „Тотал“ сателитска антена и телевизор. Мислим да га нема ни свака десета кућа. Фрижидер и шпорет још нису стекли статус мисаоне именице. Луксуз су половне „фирмиране“ патике.
Чак и у релативно просперитетној Обали Слоноваче, велика већина аутобуса, комбија и линијских „таксија“ креће када се напуни. Време је јефтино, често ми се чинило безвредно. Нафта је оно што је скупо. Карта се плаћа на крају, ако превозно средство, коме је то други или трећи „живот“, успе да вас довезе тамо где сте кренули. Његов први „живот“ је био у Европи, Јапану или Кореји, а други обично негде у арапском свету. У многим градовима није могуће купити нове гуме. Избор се, када се баш мора, своди на старе или још старије.
У комбију у Обали Слоноваче моје већ јако прљаве панталоне су се испрљале од много прљавијих панталона човека који је седео поред мене. У многим земљама јужно од Сахаре, по изношености или прљавости мајица са ликом председничког кандидата, многи немају чиме да их оперу, могао сам да видим када је била последња изборна кампања.
Масовна екстремна, хронична беда и даље „станује“ само на југу, за разлику од богатства, који више не станује само на северу, па је корисно размишљати о Глобалном северу
Немогуће је направити школу у којој ће неко дете ићи на часове, ако поред ње не постоји обданишта које ради. Мало старија деца чувају млађу браћа и сестре, која су, до друге године, на леђима јаке, завезана платном, уз мајку без обзира шта ради – а, пречесто, стално мора да ради нешто што није лако ни без бебе на леђима.
У Подсахарској Африци безмало четвртина деце има „успорени раст и развој“. У, наизглед, јако просперитетном Најробију, у чијим сламовима царује царује апсолутна беда али она обећава више од свих других градова Источне Африке, може се препознати једна важна последице чињенице да генерације деце одрастају без довољно хране.
Наиме, иако народ Луо, коме је припадао и отац Барака Обама, чини само око 10 % становништва, непропорционално су заступљени међу универзитетским професорима. На питање зашто, пријатељ Кенијац ми је одговорио: „Они једу рибу“. Пошто живе око језера Викторија, највећег у Африци, иако ретко сити, они ипак уносе храну која има битно више састојака потребних током одрастања. У Кенији је многим људима географија судбина.
Ми нисмо Четврти свет; ни Трећи
Преко 800 милиона људи у земљама Трећег и Четвртог света живи у екстремном сиромаштву, што данас, по критеријумима Светске банке, значи да живе са мање од 300 динара дневно. Шанса да тај број почне да се смањује пре 2030. је занемарљиво мала. При томе, буџетска издвајања за најосновније потребе, као што су образовање и здравствена заштита, у тим земљама су битно мања негу развијеним, у које, подсећам, спада и Србија.
Нажалост, овде ћете на друштвеним мрежама редовно наћи тврдње које кажу „Ми смо четврти свет“, а има и оних који не знају да (већ) постоји појам „Четврти свет“, па пишу или да би морао да буде „измишљен“ за нас или „Србија је земља трећег света“. Један твитераш је написао: „Ми смо четврти свет док, с друге стране, Хрватска добија безвизни режим од 90 дана за УСА а за Канаду имају одавно у трајању од 12 месеци. Земљо Индонезијо!“
Захваљујући чињенице да је острво Бали њен део, Индонезија редовно бива схваћена као „рајско место“. Али, то је земља Трећег света у којој постоје огромни „џепови“ у којима се живи стандардом Четвртог. Неколико британских телевизија, укључујући Би-би-си, покушало је да са британским учесницима снима ријалитије у сламовима у околини Џакарте. Неки су снимани у насељима поред депонија смећа, а у некима су Британци морали да раде на преради или производњи робе коју могу да купе у британским радњама.
Ниједан од ових ријалитија није заживео. Углавном нису стигли ни да друге сезоне. Учесницима је најтеже било да схвате да неко уопште „жели“ да ради толико дуго, у толико лошим условима, за толико мало новца. Како Индонежани већ на крају првог радног дана не дају отказ? Али, алтернатива је незапосленост и хронична глад којом је обележена.
Једна од лекција коју ћете научити ако доживите земље Четвртог свет, Индонезија није једна од њих, јесте да постоји једна ствар која је гора и од најгоре експлоатације. А то је да нико нема никакав интерес да вас експлоатише. Ти људи, из угла капитала, не постоје.
Не чуди да је Подсахарска Африка, где је тих огромних „бескорисних“, „неупотребљивих“ простора и људи највише, постала гробље левичарских илузија. Упарена са чињеницом, која је много мање релевантна него што изгледа, да је прошло више од шест деценија од када су подсахарске земље добиле независност, кумовала је стереотипу који је, као и многи други, поражавајуће тачан: „Која је разлика између туристе и расисте? Две недеље.“ Иза расизма се, по правилу, крије схватање које каже „сами су криви“, „имали су времена“.
ФОТО: ZUMA Press Wire via Reuters ConnectДајте човеку козу
Проблем је толико велики да се у животима многих сиромашних људи ништо значајно не може променити ако их „научите да лове рибу“. Оно што је делотворно углавном спада под „дајте човеку рибу“ – новац, козу или нешто слично, опипљиво. Свеједно је да ли даје појединац који може да помогне или богата држава. Нажалост, ни то није без ризика. Давање помоћи је у неким земљама прерасло у антиразвојну „зависност од помоћи“.
У Четвртом свету сиромаштво није стање које се превазилази, већ окружење у коме се рађа, живи и умире
Велика Британија је последња у низу јако богатих западних земаља које су недавно најавиле даље смањивање помоћи – и преусмеравање новца у „одбрану“. Колонијална сила у којој сунце никада није залазило, и која је кумовала многим несрећама у земљама Трећег и Четвртог света, објавила је да ће смањити помоћ са 0,5 на 0,3 % БДП-а. При томе, Судан је једина земља Четвртог света која ће од Британаца добити значајан износ.
Проблем Четвртог света је све више и више афрички проблем. Процењује се да је негде 2018. године Нигерија престигла Индију, и постала земља са највише људи који живе у апсолутној беди. Огромна разлика у броју становника чини да они чине мање од 5 % становника Индије, и више од 40 % становника Нигерије. Очекује се да ће за мање од пет година осам од десет апсолутно сиромашних људи живети у Подсахарској Африци.
Изгледи нису сјајни, између осталог и зато што ниједна афричка земља није успела да оствари „економски узлет“ какав је забележен у бројним далекоисточним државама Азије и блискоисточним краљевинама. Штавише, разлике су све веће и веће. Гана је, на пример, 1957. године, када је постала прва подсахарска држава која је стекла независност, била богатија од Тајланда. Данас је Тајланд три пута просперитетнији од Гане.
Економски раст често није „инклузиван“, не стиже довољно, некада уопште, до најсиромашнијих слојева, али без економског раста, по правилу, нема људског развоја – ни животнијих живота. Пошто је реч о земљама са маленом средњом класом, путовање по њима је јако скупо и споро, а карте из Европе до подсахарских дестинација спадају у најскупље. То су само неки од разлога зашто ће Подсахарска Африка, срж Четвртог света, остати далеко од наших очију; истовремено спознатљива и недокучива.
О њој није лако говорити и писати и бојим се да ће у свести многих људи, не само у Србији, остати спој баука и једине егзотике коју, чак ни они који то могу, не желе да доживе. А тамо доле, јужно од Сахаре, то је можда највећи од свих парадокса којима је обележена афричка стварност, упоредо са неживотним животима станује животност каква је у Европи углавном ишчилела; изгубила се негде у убрзању, неомеђеним аспирацијама и страсти за поседовањем. То је један од разлога зашто једва чекам да јој се поново вратим.
