Трагови ванземаљских цивилизација можда се крију у шаци лунарне прашине

Већина нашег искуства са потрагом за ванземаљском интелигенцијом (SETI) била је усмерена на хватање радио-сигнала које су ванземаљске врсте слале, било намерно или ненамерно. То ствара огроман проблем „синхроницитета“ – шта ако сада нема ванземаљских цивилизација које емитују радио-сигнале, али их је било пре милијарду година?

Млечни пут је стар око 13 милијарди година – надати се да постојимо у исто време кад и ванземаљска цивилизација која активно шаље поруке представља прилично велику наду. Али, према новом раду Луиса Џ. Пиноа, сарадника Института SETI, и његових коаутора, који је доступан у препринту на arXiv-у и послат часопису International Journal of Astrobiology, могли бисмо да покушамо да пронађемо ванземаљске цивилизације на потпуно другачији начин – трагајући за доказима о њима у лунарној прашини, пише Јуниврз Тудеј (Universe Today)

Та идеја није толико луда колико можда звучи. Да будемо јасни, то не значи да су ванземаљци некада живели на Месецу. Ни било где другде у Сунчевом систему, кад смо већ код тога. Али Месец је заиста веома добар сакупљач отпада. Идеја предложена у раду је да, уместо да тражимо једноставне радио-таласе, треба да тражимо физичке артефакте који су могли бити створени само од стране интелигентних ванземаљаца, а Месец је одлично место за њихово тражење.

Најпре треба објаснити шта се у овом случају заправо подразумева под „артефактима“. Рад разматра две различите врсте честица. Једна је Архиповљева честица, названа по украјинском астроному Алексеју Архипову, који је први изнео ову идеју деведесетих година; то су ситни комади ненамерно насталог индустријског отпада. Ако ванземаљска цивилизација одлучи да изгради Дајсонов рој (систем великог броја независних објеката који круже око звезде и прикупљају њену енергију), неки његови делови ће неизбежно временом бити уништени.

Фрагменти настали тим уништењем могли би да буду избачени из звезданог система у којем се та мегаструктура налазила, а на крају би могли да стигну до нашег Сунчевог система. То није толико невероватно колико звучи, будући да Сунце обиђе цео Млечни пут једном у око 230 милиона година — а сам Млечни пут је стар око 13 милијарди година. Дакле, наш Сунчев систем је већ више пута прошао кроз велики део галаксије.

Друга врста таквих честица позната је као Брејсвелова честица, названа по физичару Роналду Брејсвелу. Оне се намерно шаљу у друге звездане системе — у суштини, делују као „паметна прашина“. И врло је могуће да су у неком тренутку током последњих 13 милијарди година завршиле на Месецу.

Потрага за траговима ванземаљских цивилизација

Али зашто Месец? Земља је много већа мета, зар не? Месец има неколико предности у погледу очувања које Земља нема. Као прво, нема атмосферу, тако да честице не испаре пре него што уопште ударе у површину. Као друго, нема тектонику плоча ни циклус воде, тако да честице које ударе у површину не бивају одмах заробљене испод планине или однете у океан. И као треће, на њему се дешава „impact gardening“, при чему комадићи микрометеороида ударају у површину и мешају горњи слој тла. То омогућава да микроскопски комадићи технологије буду затрпани испод неколико метара реголита, штитећи их од космичких зрака који би их иначе могли уништити.

Само путовање до Месеца је, међутим, опасно. Док ови технолошки материјали путују кроз свемир, изложени су космичком зрачењу и честицама прашине које великом брзином пролазе кроз међузвездани простор. Међутим, у раду се наводи да зрна направљена од „ватросталних материјала“, као што су напредна керамика, графен или суперлегуре титанијума и волфрама, могу да издрже тај удар од 100 милиона до милијарду година.

Чак и ако преживе путовање, ове честице и даље морају да преживе улазак у сам Сунчев систем. Како би их захватала Сунчева гравитација, убрзавале би, достижући релативну брзину од 42 км/с када стигну на 1 АЈ — просечну удаљеност Земље од Сунца. Међутим, свака честица која удари у површину Месеца брзином већом од 5 км/с сигурно би испарила, па би честице морале унапред да успоре.

Зашто би Месец могао да сачува доказе

Према раду, притисак Сунчевог зрачења могао би да буде довољан да то учини за зрна одређене величине и густине. Уместо да наставе да убрзавају ка Сунцу, честице се успоравају до брзине при којој ће, када на крају ударе у површину Месеца, и даље бити препознатљиве.

Међутим, о томе какав би облик ти „препознатљиви“ комади имали и даље се расправља. То би могла бити зрна напредних материјала величине микрометра, или би потенцијално чак могла да буду заробљена у аглутиниматима, ситним стакластим капљицама материјала које настају током тренутног топљења изазваног ударима који се дешавају током „impact gardening“ процеса.

Без обзира на њихов облик, проналажење ових технолошких материјала учинило би тражење игле у пласту сена лаким. Аутори наводе да би претрага једног кубног метра лунарног реголита, што одговара 1,5 тона земље, захтевала претраживање више од билион зрна величине микрометра. Не постоји начин да се то ефикасно уради ручним поступком.

Вештачка интелигенција у потрази за „иглом у пласту сена“

Решење које су смислили научници јесте употреба вештачке интелигенције. Провлачење реголита кроз електронски микроскоп високе резолуције могло би да шаље снимке директно моделу компјутерског вида, укључујући један под називом YOLO-ET, који је истраживачки тим користио у претходним радовима. Све неправилне честице могле би аутоматски да буду означене за детаљније испитивање, што би могло да укључи одређено време у постројењу за фокусирани јонски сноп (FIB) или излагање нано-CT скенерима.

Чак и ако ови експерименти не дају ништа — или „нулту вредност“, како научници воле да кажу — то и даље пружа драгоцене статистичке информације. Прорачуни показују да би, ако не пронађемо никакав траг технологије у једном кубном метру лунарног тла, то искључило сценарије у којима су звезде сличне Сунцу у Млечном путу распршиле више од 0,1 масе Земље вештачке прашине током целокупне историје галаксије. То можда звучи као много, али када говоримо о потенцијалним цивилизацијама Кардашевљевог типа II, 10 одсто Земљине масе представља само делић онога са чим оне располажу.

Такође, нулти резултат у једном кубном метру реголита значио би да ниједна цивилизација није намерно слала сонде брзином у количини већој од 0,4кг на милијарду година. То можда не звучи као пуно, али је бар почетна тачка за постављање одређених ограничења на могуће постојање напредних ванземаљских цивилизација.

С обзиром на огроман значај који би проналажење чак и једне такве цивилизације имало, није вероватно да ћемо ускоро престати да тражимо. А како Месец све више постаје средишња тачка наших напора у истраживању свемира, можда ће неко одвојити време да покуша да просеје буквално тону земље у потрази за доказом који би могао да одговори на једно од најдуготрајнијих питања човечанства — да ли смо сами?