Слобода се не испољава само на јавним трговима, већ се чува унутар човека

У периодима политичких тензија, неслагање се често представља као нелојалност, а критика као саботажа. Што је један систем централизованији и што је његова реторика набијенија, то је склонији да одступање доживљава као претњу. У таквим околностима, отворена побуна често није мудар избор, а неретко је и узалудна. Поставља се, дакле, питање не само како се супротставити власти, већ и како сачувати унутрашњу слободу када је отворени сукоб или оставља дубоке последице по самог човека. Немачки писац Ернст Јингер (1895–1998) нуди провокативан одговор кроз две сродне фигуре – „Шумског побуњеника“ и „Анарха“, пише Филозофи нау (Philosophy Now).

Иако Јингер остаје контроверзан мислилац, будући да је његово стваралаштво обликовано током превирања у Немачкој у 20. веку и да је у одређеним периодима био повезиван са немачким националистичким и милитаристичким струјањима пре нацистичке ере, његова каснија политичка размишљања удаљавају се од масовне мобилизације и окрећу проблему унутрашње суверености. Без обзира на то какав став неко има о његовој биографији, концептуална разлика коју је направио између побуне и унутрашње независности и даље заслужује пажњу.

Шумски побуњеник, како га Јингер описује у свом есеју „Пролаз кроз шуму“ из 1951. године, није револуционар у модерном смислу те речи. Пре је реч о фигури повлачења. Историјски гледано, одметник који се повукао у шуму био је избачен из грађанске заједнице, али је парадоксално тиме постао слободнији. Шума тако постаје симбол аутономије, простор у којем човек више није у потпуности подређен држави. Јингер ову метафору проширује изван географије: „Шума“ не мора бити стварна дивљина, већ може бити било која област у коју се појединац повлачи како би сачувао независност свог интелектуалног, духовног или моралног расуђивања.

Суптилнија је фигура Анарха. За разлику од анархисте, који настоји да разори политички поредак, Анарх делује унутар постојећих политичких структура. Испуњава своје спољашње обавезе. Учествује. Али систему не даје унутрашњу оданост. Одбија да прихвати институционалне наративе, било идеолошке, бирократске или културне, прихвати као сопствена уверења. Његова сувереност је унутрашња. Анарх се повинује када је то неопходно, али не прихвата као сопствене идеје за које сматра да су лажне.

ФОТО: Magnus Merck

Шумски побуњеник представља једну могућност – повлачење. Анарх представља другу – присуство без предаје. Обојица се опиру потпуном утапању појединца у систем.

Анархова разлика између спољашње послушности и унутрашњег неслагања значајна је у времену када је велики део политичке енергије усмерен на спектакл. Савремени активизам често полази од претпоставке да морална јасноћа мора бити јавна, видљива и конфронтирајућа. Разоткривање постаје главна стратегија, а осуда главно оружје.

Овакав приступ несумњиво има снагу. Отворени отпор је на пресудан начин обликовао историју. Али он носи и одређене последице. Постоји опасност да се морални идентитет веже за непрекидно супротстављање. Такође се полази од претпоставке да је сукоб најаутентичнији облик исказивања моралне озбиљности. Јингеров Анарх нуди другачији став. Он поставља питање да ли слободу најпре треба обезбедити унутар себе, пре него што се она покаже споља.

Анархово одбијање је тихо. Он прихвата да испуни оно што се од њега захтева, али не пристаје да институционалне ставове и вредности прихвати као сопствене. Јер системи, било политички, корпоративни или културни, често не траже само учешће већ и уверење. Суптилнији облик доминације у савременим друштвима није принуда, већ очекивање да човек мора да верује, да понавља и да то чини са одушевљењем. Анарх ускраћује ту унутрашњу сагласност.

Критичари би могли да приговоре да се пуко унутрашње опирање своди на пасивност. Није ли то повлачење од одговорности? Али такво тумачење погрешно схвата домет Јингерове тврдње. Анарх није равнодушан према правди. Он, напротив, препознаје да морални интегритет може бити поткопан реактивношћу исто колико и конформизмом. Човек који допушта да свака институционална провокација одређује његово емоционално стање није суверен, већ реагује на спољне подстицаје. Јингеров модел, напротив, инсистира на томе да је унутрашња постојаност предуслов за смислено деловање. Осим тога, не дозвољава свако друштво отворено неслагање без високе цене. У бирократским или другим високо умреженим институцијама, неслагање често не доводи до институционалне реформе, већ до личне маргинализације или искључивања, док структура остаје нетакнута.

Унутрашња сувереност има последице које превазилазе личну психологију. Политичка власт се у крајњој линији ослања на пристанак. Другим речима, закони се могу спроводити спољном принудом, али легитимитет зависи од нечег мање опипљивог. Када грађани задрже дисциплиновану способност да процењују власт, а да при том не упадну ни у рефлексну покорност ни у рефлексну побуну, постају тежи за манипулисање са било које стране политичке расправе. Њима се не може лако управљати паником, нити их је лако умирити реториком. Анарх у том смислу није непријатељ поретка, већ стабилишуће присуство унутар њега.

Значај оваквог става постаје јасан у срединама у којима се оптужбе за нелојалност олако користе. Историја нуди бројне примере древних и модерних режима у којима је критика представљана као издаја, а неслагање као субверзија. У таквим условима, отворено супротстављање може бити искоришћено за потврђивање наратива режима, јер се противници представљају као непријатељи поретка. Тиха независност Анарха ускраћује систему такав спектакл. Он не потврђује ту представу, али ни не прихвата категорије које му систем намеће.

Јингеров језик понекад може бити строг или милитантан. Али испод те стилске строгости крије се практичан увид о томе да је слобода која зависи од повољних околности сувише крхка, док слобода која се негује изнутра може опстати чак и када су спољашње околности непријатељске. Шумски побуњеник може да се повуче када је то неопходно. Анарх може да остане. У оба случаја суштински чин представља очување савести.

Дубље питање, дакле, није да ли се треба супротставити или повући, већ да ли човек поседује унутрашњи простор који нико не може да му одузме. Ако институција, послодавац, странка или покрет могу да полажу право не само на наш рад већ и на нашу интелектуалну оданост, онда је аутономија већ ослабљена. Ако, међутим, појединци задрже способност да самостално процењују и да се изнутра не слажу, чак и док учествују у јавном животу, они задржавају и суштински облик слободе. Та слобода се временом може и испољити.

Снага тихе побуне није у спектаклу. Она је у истрајности. Системи се уздижу и падају. Реторика се заоштрава и потом нестаје. Појединац који је развио унутрашњу сувереност може да надживи буку. У времену које тежи непрестаном сукобу, Јингеров Анарх подсећа нас да слобода није само нешто што се испољава на јавним трговима већ и нешто што се чува унутар човека.