Када је „глупост“ била дијагноза и доживотна казна: Мрачна историја интелектуалних сметњи

Било је време када се повраћање током трудноће није сматрало само непријатним симптомом. Поједини лекари веровали су да мучнина коју изазива трудноћа може бити најава тешког, доживотног стања код нерођеног детета – онога што се тада називало „идиотијом“.

Крајем 19. века представе о овом наводном „сиромаштву ума“ брзо су се мењале. Повраћање у трудноћи било је само једно од бројних претпостављених објашњења, а међу могућим „узроцима“ помињани су неуротични родитељи, климатски услови, начин живота и различите наследне особине. Неки лекари ишли су још даље и интелектуалне сметње посматрали као морални неуспех – доказ да су дете или његови родитељи наводно толико прекршили „природне законе“ да тело више није било достојно „моћи душе“, пише Наутилус.

Из данашње перспективе лако је такве идеје одбацити као сурове и ненаучне. Ипак, историја односа према људима са интелектуалним сметњама знатно је сложенија – и много ближа нашем времену него што бисмо желели да верујемо.

– То је невероватно отрежњујућа историја. Али прошлост треба покушати разумети у њеним сопственим оквирима. То не значи игнорисати ужасне ствари које су се догодиле, већ разумети и контекст у којем су се догодиле – каже Дејвид Рајт, историчар са Универзитета Мекгил у Канади.

Рајт је одрастао у Онтарију са сестром Сузан, која је рођена са Дауновим синдромом. Управо је искуство његове породице у великој мери определило његов каснији истраживачки рад о азилима, а потом и такозваним институцијама, у које су људи са интелектуалним сметњама деценијама слати да проведу готово читав живот.

– Моја сестра је рођена шездесетих година, а мојој мајци су саветовали да је пошаље у институцију. То се тада једноставно радило. Сматрало се да ће тако бити боље за њу, боље за породицу и боље за друштво – објашњава Рајт.

Институције које су обећавале помоћ, а постале места изолације

Рајтова мајка одбила је тај савет, као и све већи број родитеља током шездесетих и седамдесетих година. Иако су велике институције још биле уобичајене, новинари, фотографи, истраживачи и активисти почели су јавности да показују шта се заправо дешава иза њихових зидова.

Извештаји су говорили о физичком, сексуалном и психичком злостављању, о људима који су због јаких седатива ходали ходницима готово без свести, о штићеницима који су спавали голи на бетонским подовима, понекад у сопственом измету. Када је Нилс Ерик Банк-Микелсен, директор данске службе за особе са интелектуалним сметњама, 1967. посетио државну болницу Сонома у Калифорнији, био је ужаснут.

– Горе је од било које институције коју сам видео. У нашој земљи не бисмо смели ни стоку тако да третирамо – рекао је.

И поред све већег негодовања јавности, систем се није могао демонтирати преко ноћи. Последњим великим резиденцијалним институцијама у Северној Америци биле су потребне деценије да затворе врата.

– У њима су живеле хиљаде људи. Нисте могли једноставно једног дана све да их отпустите – каже Рајт.

Историчар и писац Сајмон Џарет добро памти своју прву реакцију када је осамдесетих година почео да ради као болничар у једној таквој установи. До тада је већ имао искуства у раду са људима са интелектуалним сметњама, али никада у великој затвореној институцији.

– Помислио сам: шта се, дођавола, овде дешава? Било је људи који су ту били од пете године. Неки су примљени још 1910-их или 1920-их и било је очигледно да ће ту провести читав живот. Питао сам се: како је уопште дошло до овога? – присећа се Џарет.

То питање постало је основа његове вишедеценијске каријере посвећене историји интелектуалних сметњи, посебно времену пре него што су велике институције постале правило.

Када „идиот“ није био увреда

Истражујући старе судске записнике, карикатуре, шале и друге документе у којима се говорило о „идиотима“, „полуидиотима“ и „имбецилима“, Џарет је открио нешто што се није уклапало у уобичајену представу о прошлости: људи са интелектуалним сметњама нису увек били сакривани од остатка друштва.

– Они су били део свакодневног живота и разговора. Институција пре великог покрета изградње азила у 19. веку једноставно није била опција. Брига о људима одвијала се у кући, комшилуку и заједници – објашњава он.

Посебно су занимљиви записници лондонског кривичног суда Олд Бејли из периода од 1674. до 1913. године. У њима се могу наћи бројни примери у којима су комшије, пријатељи, послодавци и чланови породице стајали у одбрану људи описаних као „идиоти“, када би они били оптужени за ситна кривична дела.

Тако је Ен Вајлдман 1762. изведена пред суд под оптужбом да је украла девет јарди црне свилене траке. Неколико људи из њеног окружења сведочило је у њену корист. Њена господарица рекла је да је Ен „веома простодушна“, али да се до тада понашала поштено, и обећала да ће је поново примити под своју заштиту ако буде ослобођена.

Слично се догодило Питеру Канифорду, оптуженом 1759. за крађу капута. Његов брат, рођак, послодавац, некадашњи цимер и двојица колега дошли су да сведоче о његовом карактеру. Описивали су га као човека „блиског идиоту“, али истовремено као вредног, мирног и, што је било најважније за суд, поштеног. И Вајлдман и Канифорд су ослобођени.

Живот људи са интелектуалним сметњама у 18. веку, наравно, није био идиличан. Није било организоване социјалне помоћи, многи су били исмевани или злостављани, а сиромаштво је било широко распрострањено. Али Џарет наглашава да је живот био тежак за огроман део становништва тог времена, а не само за људе са инвалидитетом.

Још је важније што реч „идиот“ вековима није нужно представљала увреду у данашњем смислу. Била је то правна и медицинска категорија којом се процењивало да ли је неко способан да управља имовином, ступи у брак или кривично одговара за своје поступке.

Записи Олд Бејлија показују и да су многи људи са интелектуалним сметњама радили и живели бар делимично самостално. Неки су, попут Вајлдманове и Канифорда, у сведочењима савременика описивани као корисни радници и чланови заједнице.

Од Француске револуције до идеје да друштво треба „поправити“

Негде између 18. века и краја 20. века тај однос радикално се променио. Људи са интелектуалним сметњама све чешће су посматрани као особе које треба издвојити, надзирати и контролисати.

Џарет један од корена те промене види у ширим политичким и интелектуалним потресима које је покренула Француска револуција крајем 18. века. Рушење старе друштвене хијерархије навело је и конзервативце и прогресивце да на људе који су се разликовали од друштвеног просека почну да гледају као на проблем – али из потпуно различитих разлога.

ФОТО: Shutterstock AI

Конзервативне елите биле су ужаснуте чињеницом да је сиромашни народ у Француској успео да сруши владајући поредак. Џарет каже да су припадници нижих слојева неретко представљани као „имбецилна класа“, па су политичке и економске елите постајале све подозривије према свима који су показивали наглашене знакове различитости.

Прогресивци су, с друге стране, веровали да је могуће изградити боље, рационалније и здравије друштво. У најутопијскијим визијама будућност је требало да буде ослобођена болести, патње, па чак и смрти.

– У таквој визији особа са интелектуалним сметњама постала је неко ко се не уклапа у ново друштво – каже Џарет.

Томе су допринели јачање ауторитета медицинске професије, покушаји да се научно утврде узроци интелектуалних сметњи и просветитељско уверење да се човечанство може усавршавати. Финансијски разлози такође су били важни. Многе породице, чак и оне које су желеле да брину о својим члановима, нису имале новца за приватну негу.

У том контексту институција је представљена као модерно и хумано решење – инвестиција друштва у човека.

Како је прогресивна идеја створила систем из којег се није излазило

Првобитна замисао није била да људи читав живот проведу затворени у установама. Институције су често представљане као привремена места образовања и лечења. Деца би тамо провела неколико година, научила основне вештине самосталног живота, читање и писање или неки занат, а затим се вратила у заједницу.

– То је био веома прогресиван и самозадовољан приступ. Полазило се од тврдње да су људи са интелектуалним сметњама способни за образовни и друштвени напредак, за разлику од онога што су, наводно, неуке и ненаучне претходне генерације мислиле – објашњава Рајт.

Бар у теорији, институције су биле средство друштвеног напретка.

Али резултат није био онакав каквим су га њихови заговорници замишљали. Штићеници се најчешће нису „поправљали“ према критеријумима које је систем постављао. Чак и када су деца могла да напусте институцију, неке породице нису желеле или нису могле да их приме назад. Посебно породице на ивици сиромаштва више нису имале ресурсе неопходне за њихову свакодневну негу.

Тако је у установе улазило све више деце, док их је веома мало излазило.

Рајт каже да су институције на неки начин постале „жртве сопственог успеха“. Толико су се брзо шириле да нису могле да приме све људе који су у њих упућивани. У појединим установама сами штићеници радили су на огромним имањима и производили храну неопходну за опстанак система. Што је више људи било у институцији, било је потребно више радне снаге да их издржава, а то је стварало зачарани круг.

Установе су постајале пренатрпане, новца је било све мање, а услови живота су се погоршавали.

Када су деценијама касније почеле да се затварају, Џарет је лично видео колико су предрасуде о неспособности њихових становника биле укорењене.

– Сви у болници су нам говорили да то неће успети. Говорили су: „Изаћи ће на улицу и удариће их аутомобил. Испашће кроз прозор јер никада нису живели на спрату.“ А они су се невероватно добро снашли. Практично једини проблем био је што су у почетку сви опекли уста на храну, јер нису били навикнути да добијају топао оброк – присећа се он.

Еугеника и најмрачније поглавље историје интелектуалних сметњи

Крајем 19. и почетком 20. века идеја о „побољшању човечанства“ добила је много опаснији облик. Еугеничари су почели да заступају тезу да се контролом размножавања може створити интелигентнија, продуктивнија и наводно „савршенија“ људска популација.

Људи са интелектуалним сметњама постали су једна од главних мета.

У институцијама су мушкарци и жене раздвајани како би им се онемогућило да имају децу. У појединим деловима Северне Америке почела је и принудна стерилизација штићеника – пракса која је на неким местима преживела све до седамдесетих година 20. века.

ФОТО: Компас/Илустрација

Еугенички програми нису погађали само људе са инвалидитетом. Несразмерно су били изложени сиромашни, имигранти и припадници расних мањина. Расистичке представе биле су уграђене и у неке тадашње тестове интелигенције, који су коришћени за процену такозване „слабоумности“.

Тиме је медицински језик добио и политичку функцију. Особа која је проглашена „неспособном“ могла је изгубити контролу над сопственим животом, право да одлучује где ће живети, па чак и могућност да има децу.

Еугеника је тако показала куда може да одведе идеја да друштво има право да одређује ко је „довољно вредан“ да му у потпуности припада.

Затварање институција и повратак у заједницу

Положај људи са интелектуалним сметњама током друге половине 20. века несумњиво се побољшао. Масовне институције постепено су затваране, принудна стерилизација је одбачена, а све већи нагласак стављен је на живот у породици, мањим стамбеним заједницама и интеграцију у друштво.

У Сједињеним Америчким Државама законска заштита омогућила је деци са интелектуалним и развојним сметњама приступ школовању, док су различити програми подршке омогућили већем броју одраслих да раде и живе у заједници.

Једна од прекретница била је пресуда Врховног суда САД у предмету Olmstead v. L.C. из 1999. године. Суд је тада прихватио да неоправдано смештање особа са инвалидитетом у институције може представљати дискриминацију према Закону о Американцима са инвалидитетом – ADA.

Одлука је породицама и самим особама са инвалидитетом дала важан правни аргумент у борби за подршку која би им омогућила да живе у заједници, уместо да буду издвојени од остатка друштва.

Међутим, Мери Хартли, председница организације за права особа са инвалидитетом The Arc of Greater Pittsburgh – Achieva, упозорава да права која су деценијама освајана нису нужно трајно обезбеђена.

– Било је више расправа, ако не и директних претњи, из савезних институција САД у вези са овим тешко избореним правима. Не смемо себи дозволити да се вратимо уназад. То је дубоко забрињавајуће – каже она.

Америчко Министарство правде је 18. јуна 2026. објавило правно мишљење којим се преиспитује домет пресуде Olmstead. У документу се наводи да је пресуда утврдила само да неоправдана институционализација особа са менталним инвалидитетом може представљати дискриминацију, али се доводи у питање тумачење према којем из тога произилази право да државе обезбеде одређене услуге неопходне за живот у заједници.

Само правно мишљење не мења закон. Ипак, организација The Arc упозорила је да га не треба занемарити, јер права имају много мању практичну вредност ако савезна власт одлучи да их не спроводи.

Забринутост додатно појачавају расправе о смањењу финансирања Medicaid-а, од којег зависи велики део услуга које особама са интелектуалним сметњама омогућавају живот ван институција, као и планиране промене у службама задуженим за специјално образовање.

За Хартли, која је и мајка сина са аутизмом, то није само политичко питање.

– Дубоко сам забринута за здравље и безбедност људи са инвалидитетом. Историја нам је показала да, када су људи издвојени, једна ствар на коју можете да рачунате јесте злостављање. Када нема других људи који могу да вас виде и пријаве шта се дешава, тада долази до злостављања и занемаривања – каже она.

Колико смо заиста далеко од прошлости

Историја интелектуалних сметњи зато није само прича о медицинским заблудама из 19. века, пренатрпаним институцијама или еугеници. Она показује колико се брзо идеје које су у једном тренутку представљане као прогресивне и научне могу претворити у систем изолације и контроле.

Људи који су у 18. веку описивани као „идиоти“ могли су бити радници, комшије, пријатељи и чланови локалне заједнице. Сто или сто педесет година касније, њихови наследници по дијагнози могли су као деца бити смештени у институцију из које никада више неће изаћи.

Парадокс је у томе што је институционализација у почетку била представљена као напреднија и хуманија од старог начина живота у заједници. Управо зато историја упозорава да добра намера сама по себи није довољна.

– Данас говоримо колико смо дивни зато што људе враћамо у заједницу. Али данашње прихватање је у неким погледима условљеније него раније. Морате да се уклопите, да испуните одређена очекивања да бисте били прихваћени члан заједнице – каже Џарет.

Рајт је још песимистичнији.

– Не мислим да можемо да погледамо данашње друштво и кажемо: „Погледајте колико смо далеко стигли у подршци и интеграцији.“ Не мислим да јесмо. Не мислим да је друштву у целини довољно стало. Не мислим да нам је то приоритет – закључује он.

Управо ту лежи најважнија поука ове историје. Начин на који једно друштво третира људе којима је потребна већа подршка није само питање медицине или социјалне политике. То је и питање тога кога друштво сматра пуноправним својим чланом – и шта се дешава када почне да верује да је неке људе лакше склонити него укључити.