Како начин на који мислимо о старости мења тело и мозак

Објављено: 08.09.2026. 16:00

Истраживања показују да позитиван однос према старењу може да учини да се људи осећају млађе, па чак и да живе дуже. Зато борба против ејџизма – предрасуда и дискриминације заснованих на годинама – није само питање друштвене правде, већ може имати и конкретне последице по здравље.

– Ејџизам може да промени начин на који видимо сами себе – наводи се у глобалном извештају Светске здравствене организације о ејџизму, пише Би-Би-Си.

СЗО под ејџизмом подразумева начин на који размишљамо, осећамо или поступамо према другим људима, али и према себи, искључиво на основу година. Организација упозорава да је сузбијање таквих предрасуда неопходно ако желимо праведније друштво.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Иако ејџизам може да погоди људе свих узраста, највећи део истраживања усмерен је на старије. Чак и припадници генерације Z, рођени између 1997. и 2012. године, често су изложени генерализацијама да су „лењи“, неодговорни или мање спремни за рад од старијих генерација. Ипак, негативни стереотипи најчешће погађају људе у средњем и старијем животном добу.

У Великој Британији приближно свака трећа особа доживи неки облик предрасуде или дискриминације засноване на годинама. У једној америчкој студији, чак 93 одсто од око 2.000 испитаника старости између 50 и 80 година рекло је да се сусрело са неким обликом свакодневног ејџизма. Најчешћи облик био је такозвани интернализовани ејџизам – тренутак када особа сама почне да верује у негативне стереотипе о сопственим годинама.

– Најзанимљивије је то што ће човек који данас има ејџистичке ставове једног дана и сам остарити – каже Парминдер Раина, научни директор Института за истраживање старења McMaster у Канади.

До 2030. године, према проценама СЗО, свака шеста особа на свету имаће 60 или више година.

– Ејџизам је веома лично питање, али људи га често не препознају као нешто што ће се једног дана односити и на њих – додаје Раина.

Предрасуде о старењу учимо још као деца

Негативни ставови према старењу често се усвајају веома рано. Могу потицати од родитеља, медија, окружења или начина на који памтимо и тумачимо старије људе око себе. Поједина истраживања показују да деца већ са три године могу да усвоје одређене стереотипе повезане са старошћу.

Због тога поједини истраживачи сматрају да о старењу треба говорити већ у основној школи. Боље разумевање читавог животног циклуса могло би да помогне деци не само да другачије гледају на старије, већ и да се једног дана лакше суоче са сопственим старењем.

Важну улогу има и језик. Начин на који говоримо о старењу може да обликује начин на који га доживљавамо, а самим тим и начин на који живимо.

Раина као пример наводи израз „сиви цунами“, који се понекад користи за брзо старење становништва.

– Цунами је разорна сила. Старење није разорна сила. Напротив, то је велико достигнуће модерног јавног здравља – каже он.

Живимо дуже захваљујући бољој медицини, исхрани, вакцинама, хигијени и условима живота. Ипак, дуговечност се често представља као економски или друштвени проблем, уместо као један од највећих успеха модерног доба.

Када предрасуда постане самоиспуњавајуће пророчанство

Један од најопаснијих ефеката ејџизма јесте то што старији људи могу да почну да усвајају негативне представе које друштво има о њима.

Ако човек стално слуша да су старији спори, неспособни за учење, технолошки неписмени или физички слаби, може временом и сам да поверује да више није способан за нове изазове. Тако може одустати од учења, физичке активности или социјалних контаката иако би за све то и даље био потпуно способан.

Овај механизам познат је као теорија отеловљења стереотипа. Стереотипи се најпре усвајају несвесно, затим постају део слике коју имамо о себи, а на крају могу да утичу на свакодневно понашање и здравље.

Другим речима, предрасуда може постати самоиспуњавајуће пророчанство.

Истраживања указују и на такозвану „претњу стереотипа“. Ако се људима непосредно пре неког задатка нагласи њихова старост и подсети их се на стереотип да су старији мање способни, они могу заиста да постигну лошији резултат.

– Једно објашњење је анксиозност која се тиме изазива – каже Хана Свифт, професорка социјалне и организационе психологије на Универзитету Кент у Великој Британији.

Ако човек очекује да ће бити процењиван у односу на млађу особу, стереотип може створити додатни страх и притисак, што само по себи погоршава учинак.

Један од најчешћих стереотипа јесте да су сви стари људи слаби и крхки.

– То је далеко од истине. Већина старијих људи живи у својим заједницама, самостално функционише и доприноси друштву, било кроз рад, волонтирање или на неки други начин – каже Раина.

Наравно, постоје људи са сложеним здравственим потребама, али они представљају мањи део старије популације.

Ако мислите позитивније о старењу, можете се осећати млађе

Истраживања показују да ставови о старењу могу да утичу и на такозвану субјективну старост – на то колико се старо или младо човек осећа без обзира на број година у личној карти.

Једна студија показала је да се људи који позитивније гледају на старење чешће осећају млађима него што заиста јесу. Друго, десетогодишње истраживање у САД показало је да је осећај да сте „старији него што јесте“ повезан са нижим животним задовољством.

Ејџизам и негативно самостереотипизирање повезани су и са физичким и менталним здрављем. Истраживања их доводе у везу са слабијим физичким способностима, лошијим когнитивним функционисањем, већим ризиком од депресије и анксиозности и мањом спремношћу на социјалне контакте.

То, заузврат, повећава ризик од усамљености и изолације.

– У нашим истраживањима изнова видимо да старији људи могу да тренирају. Њихово тело може да напредује, мишићи могу да јачају, могу да постану веома активни и функционални. Не постоји нека јасна граница онога што човек може да постигне само зато што је старији – каже Раина.

Позитиван однос према старењу и седам и по година дужи живот

Можда најупечатљивији резултати долазе из истраживања Беке Леви, професорке епидемиологије и психологије на Yale School of Public Health и ауторке књиге Breaking the Age Code.

Њено истраживање показало је да су људи са позитивним уверењима о старењу у просеку живели чак седам и по година дуже од оних који су имали негативнији став према сопственом старењу.

– То је веома велика разлика, а овај налаз је касније поновљен у више различитих земаља – каже Леви.

Позитивни ставови били су повезани и са бољим памћењем. Леви је установила да су људи који су позитивније гледали на старење у просеку имали ниже нивое одређених биомаркера у мозгу који се повезују са Алцхајмеровом болешћу.

Код њих је забележено и мање смањење хипокампуса, дела мозга који има важну улогу у памћењу.

То не значи да се позитивним размишљањем може спречити болест или поништити биологија старења. Али истраживања указују да уверења могу да утичу на понашање, физичку активност, стрес, друштвене контакте и друге факторе који дугорочно утичу на здравље.

Ко одређује шта је „примерено годинама“

Ејџизам је снажно повезан са друштвеним идентитетом. Различите генерације понекад „бране“ просторе за које сматрају да им припадају.

Тако се, на пример, може чути да старији људи „не треба“ да иду у ноћне клубове, да не треба да носе одређену одећу или да се баве одређеним активностима.

– Постоје норме о томе шта је „примерено годинама“, шта људи треба или не треба да носе. Када нека старија особа прекрши ту норму, може бити нападнута, било преко интернета, било директно – каже Свифт.

Џасинт Басет, оснивачица британске организације Ageism is Never in Style, покренула је кампању I Look My Age, која је 2023. постала веома популарна на друштвеним мрежама и прикупила више од 45 милиона прегледа широм света.

Њена порука је да представљање старијих људи у медијима и оглашавању мора бити разноврсније.

– Није довољно ставити један модел са седом косом и мислити да сте решили проблем. И то је само нови стереотип – каже Басет.

По њеном мишљењу, следећа фаза борбе против ејџизма мора да буде међугенерацијска укљученост свих узраста и свих гласова.

Истраживања показују да све више старијих жена користи Instagram и друге платформе како би се супротставиле истовремено и ејџизму и сексизму у модној и козметичкој индустрији.

Културе у којима старост значи поштовање

Негативан однос према старењу није универзалан. У многим културама старији људи традиционално имају веома висок друштвени статус.

Под утицајем конфучијанских вредности, у деловима Азије и даље је снажна идеја поштовања родитеља и старијих чланова породице.

У Јапану се сваког трећег понедељка у септембру обележава Keirō no Hi – Дан поштовања старијих, који је још 1966. постао државни празник.

Посебно се обележавају и одређени рођендани. Шездесети има посебан значај јер представља завршетак једног традиционалног животног календарског циклуса, док се свечано обележавају и 77, 88. и 99. рођендан.

У бројним аутохтоним заједницама старији имају важну улогу у усменом преношењу знања, обичаја и традиције. Због тога се описују као „живе библиотеке“, чувари мудрости и приповедачи.

Све то подсећа да је старење, у суштини, привилегија.

– Добили смо дар да у модерном времену живимо боље и дуже, а онда тај дар покушавамо да обезвредимо тиме што стално бринемо због старења – каже Раина.

Како се борити против сопствених предрасуда

Хана Свифт наглашава да се стереотипи морају мењати истовремено и на нивоу културе и на нивоу појединца.

Важну улогу имају узори. У једном истраживању из 2016. године, 85 одсто испитаника навело је најмање једну особу коју сматра примером успешног старења. Најчешће су то били родитељи или баке и деке.

Људи који су имали такав узор имали су мање негативних ставова према старењу од оних који нису могли да наведу ниједну особу.

Контакт између генерација такође има велики значај. Истраживања показују да међугенерацијски програми могу знатно да смање ејџистичке ставове и да при томе не захтевају велике трошкове.

Ово је посебно занимљиво у контексту такозваних плавих зона – области света у којима необично велики број људи доживи 100 или више година. Заједничка карактеристика многих таквих средина јесу јаке друштвене мреже и чешћи живот више генерација у истом домаћинству или блиској заједници.

Такви односи помажу у борби против усамљености и одржавању осећаја припадности.

– Стално говоримо да је потребно цело село да би се одгајило дете. Зашто онда не кажемо да је потребна цела заједница да би подржала старијег човека? – пита Раина.

По његовом мишљењу, заједнице морају истовремено да служе и младима и старима.

Бека Леви је у својој књизи развила такозвани ABC метод за јачање позитивних уверења о старењу.

Слово A означава awareness – свест. Први корак је да човек препозна стереотипе којима је свакодневно изложен. Леви предлаже да током једне недеље водимо дневник и бележимо све поруке о старењу које чујемо у медијима, породици, на послу или у сопственим мислима.

B се односи на blame – питање коме заправо треба приписати кривицу за одређени проблем. Људи често за проблем окриве старење, иако је прави узрок ејџизам.

Ако, на пример, лекар некоме каже да је „превише стар“ за одређену превентивну меру, то не значи да је старење само по себи проблем. Проблем може бити управо предрасуда онога ко доноси одлуку.

C означава challenge – оспоравање стереотипа.

Један од најраширенијих јесте уверење да когнитивне способности неминовно и непрекидно опадају са годинама. Међутим, истраживања показују да активно учење нових вештина може да побољша памћење и код старијих људи.

У једној студији, учесници који су се дуже време бавили сложеним новим активностима, попут прошивања тканине или дигиталне фотографије, побољшали су одређене функције памћења.

Ејџизам је, на крају, необична врста предрасуде. За разлику од многих других, он ће вероватно једног дана погодити готово сваког ко поживи довољно дуго.

А истраживања све јасније показују да борба против ејџизма није само борба за достојанство старијих. То је и борба за сопствену будућност – за више самопоуздања, више активности, боље здравље и, можда, чак и дужи живот.

ејџизам, мозак, старење, тело