Погоршање памћења почиње раније него што мислимо: Прве промене јављају се већ у средњим годинама

Погоршање памћења обично повезујемо са старошћу, али ново истраживање показује да промене у начину на који мозак чува и призива успомене могу да почну знатно раније.

Научници са Универзитета Бингамтон открили су да се већ код људи средњих година јављају карактеристичне грешке у памћењу – особа зна да јој је нешто познато, али све теже може тачно да се сети где је то видела или са чим је било повезано, пише Наутилус.

Научна истраживања памћења деценијама су углавном била усмерена на две групе – младе људе и старије особе. Студенти су лако доступни истраживачима, док је памћење старијих особа посебно занимљиво због когнитивног старења и ризика од деменције.

Људи средњих година, међутим, често остају између те две групе и далеко ређе су предмет истраживања.

Нова студија објављена у часопису Cerebral Cortex указује да је управо тај период живота веома важан за разумевање начина на који се памћење мења током старења.

Како су научници тестирали памћење

Психолози са Универзитета Бингамтон окупили су одрасле учеснике старости од 18 до 74 године и испитивали их док су се налазили у уређају за магнетну резонанцу.

Задатак је био осмишљен тако да испита асоцијативно памћење – способност мозга да повеже различите делове једног искуства.

Испитаницима су показиване фотографије лица заједно са различитим предметима или призорима. Од њих је затражено да замисле особу са фотографије како користи приказани предмет или се налази у приказаном окружењу.

Таква ментална слика требало је да олакша стварање везе између лица и другог елемента.

ФОТО: Shutterstock/fizkes

После паузе од пет минута поново су им показана лица, али је овога пута требало да се сете који је предмет или призор био повезан са сваком особом.

Истовремено су истраживачи помоћу функционалне магнетне резонанце пратили активност хипокампуса – дела мозга који има једну од кључних улога у формирању и призивању успомена.

Погоршање памћења не значи нужно потпуно заборављање

Резултати су показали занимљиву разлику између млађих и средовечних учесника.

Људи средњих година чешће су препознавали да су одређену слику већ видели, али су је повезивали са погрешним предметом или призором.

Другим речима, сећање није било потпуно изгубљено. Проблем је био у прецизности везе између различитих делова успомене.

То је ситуација позната готово свима: нечије лице делује познато, али не можемо да се сетимо одакле познајемо ту особу. Или знамо да смо одређену информацију негде прочитали, али не можемо да се сетимо где.

ФОТО: Shutterstock/New Africa

– Проблем настаје зато што током теста све слике делују познато. Људи знају да су их већ видели, али морају да се сете конкретне везе, а управо ту са годинама почињу да се јављају грешке – објаснио је један од аутора студије Ијан Мекдона.

Хипокампус ради, али сећање ипак може бити погрешно

Истраживачи су у почетку претпоставили да ће грешке код средовечних испитаника бити повезане са слабијом активношћу хипокампуса.

Испоставило се да је ситуација сложенија.

Када су млађи учесници правили грешке, њихов мозак често није успевао довољно снажно да поново активира образац који је био присутан када је успомена први пут настала.

Код средовечних учесника, међутим, хипокампус је могао снажно да се активира – а да одговор ипак буде погрешан.

Још необичније, снажније поновно активирање одређених образаца код средовечних учесника понекад је било повезано са већом вероватноћом грешке.

– Што више поново активирају хипокампус на начин који одговара тренутку када је успомена створена, већа је вероватноћа да ће направити овакву грешку у памћењу – навео је Мекдона.

То је супротно ономе што би се интуитивно очекивало. Снажније активирање можданог механизма повезаног са сећањем не мора увек да значи и тачније памћење.

Мозак можда све теже раздваја сличне успомене

Научници још не знају због чега долази до овог парадокса.

Једно од важних питања јесте да ли са годинама успомене постају мање прецизне, па мозак успешно препознаје општу категорију догађаја, али све теже издваја конкретан детаљ који је потребан.

ФОТО: Shutterstock/Jo Panuwat D

Хипокампус је изузетно важан управо за повезивање различитих делова искуства – ко је био присутан, шта се догодило, где и када.

Ако те везе постану мање специфичне, особа може да има снажан осећај познатости, али да истовремено погрешно споји делове различитих успомена.

То не значи да је свака заборавност у средњим годинама знак болести. Истраживање се бави нормалним променама памћења током одраслог доба, а не постављањем дијагнозе код појединаца.

Средње године могле би да буду преломна тачка

Налази су важни јер показују да погоршање памћења није процес који изненада почиње тек у позним годинама.

Различите области мозга и различите когнитивне способности могу да се мењају различитом брзином, а неке промене могу да почну много пре него што постану очигледне у свакодневном животу.

– Још немамо добро научно разумевање онога што се дешава у средњем животном добу, јер мозак током тог периода не пропада равномерно. Неке области мењају се брже од других – објаснио је Мекдона.

Зато ће један од наредних задатака истраживача бити да утврде где се налазе те „преломне тачке“ и у ком животном добу различити механизми памћења почињу да се мењају.

Погоршање памћења, према новим налазима, зато не треба посматрати само као питање старости. Средње године могле би да буду кључан период у којем почињу суптилне промене – не нужно тако што заборављамо све више, већ тако што мозак постепено постаје мање прецизан у повезивању онога чега се сећамо.