Како је „видовити“ коњ Паметни Ханс променио начин на који се бавимо науком

Паметни Ханс, коњ за којег се почетком 20. века веровало да уме да рачуна, чита мисли и одговара на сложена питања, постао је један од најнеобичнијих случајева у историји психологије. Иако се испоставило да није имао натприродне способности, управо је истраживање његовог понашања открило колико несвесно понашање истраживача може да утиче на резултате експеримента – и оставило трајан траг у савременој науци, пише The Conversation.

Данас идеја да пас или коњ могу телепатски да читају мисли власника звучи као занимљива прича са маргине науке. Пре нешто више од једног века, међутим, могућност телепатије, видовитости и других „психичких феномена“ озбиљно су разматрали неки од најугледнијих научника и филозофа свог времена.

Међу њима је био и Џ. Џ. Томсон, добитник Нобелове награде за физику 1906. године, који је учествовао у експериментима са медијумима. Британски филозоф Чарли Данбар Брод присуствовао је спиритистичким сеансама и размишљао о могућности прекогниције – способности да се унапред сазнају будући догађаји.

То нису били безначајни шарлатани са периферије академског света. Неки од њих оставили су дубок траг у филозофији и науци 20. века. Поједине идеје о природи времена о којима филозофи расправљају и данас, укључујући такозвану теорију растућег блока, повезане су управо са Бродом. Према тој теорији, прошлост и садашњост постоје, док будућност још није настала.

Када су научници почели да траже телепатију код животиња

Највећи део истраживања такозваних психичких способности био је усмерен на људе. Ипак, неки истраживачи отишли су корак даље и почели да се питају да ли телепатију, видовитост или необичне интелектуалне способности могу да имају и животиње.

Један од њих био је филозоф Фридрих Канинг Скот Шилер, који је највећи део каријере провео на Универзитету у Оксфорду и био активни члан Society for Psychical Research.

ФОТО: The History Collection / Alamy / Profimedia

Шилер је био и један од значајних представника прагматизма – филозофског приступа према којем се вредност и истинитост неке идеје могу процењивати и на основу њених практичних последица.

У тексту о „психичким истраживањима“ за Encyclopaedia Britannica чак је писао о „коњима математичарима“ – животињама за које се тврдило да могу да решавају математичке задатке и одговоре показују ударањем копита.

Али коњи нису били једини кандидати за животињске геније.

Ролф, „пас мислилац“ који је наводно исповедао веру

Шилер је 1914. године писао и о Ролфу, познатом као „пас мислилац из Манхајма“.

Према тадашњим тврдњама, Ролф је шапом могао да даје одговоре на математичке задатке. Уз помоћ посебног система у којем су одређени бројеви представљали слова и слогове, наводно је био способан чак и да „саставља“ читаве реченице.

Шилер је забележио и необичну тврдњу да је Ролф једном приликом пред свештеником наводно исповедио своју католичку веру.

Приче о Ролфу подстакле су појаву и других „паса који мисле“, али су истовремено створиле проблем за истраживаче паранормалних појава.

Једни су веровали да животиње поседују скривене интелектуалне способности које људи тек почињу да откривају. Други су сматрали да објашњење треба тражити у телепатији.

Руски научник Владимир Бехтерев, који ће касније дати значајан допринос истраживању мозга и памћења, сматрао је да власник пса може телепатски да му преноси информације.

Шилеру таква објашњења нису била довољна. Сматрао је да треба питати какве практичне последице наводна способност има. Ако је Ролф заиста одличан математичар, зашто математику не користи и у свакодневном животу? А ако је заиста свестан католик – зашто не иде у цркву?

Коњи који рачунају и предвиђају будућност

Интересовање за необичне способности животиња није било ограничено на Европу.

Џозеф Бенкс Рајн и његова супруга Луиза, који се сматрају оснивачима модерне парапсихологије, 1929. године објавили су рад о кобили по имену Lady Wonder.

Тврдило се да ова животиња може да предвиђа догађаје, решава математичке проблеме и одређује време, показујући њушком слова и бројеве на посебним блоковима.

ФОТО: The History Collection / Alamy / Profimedia

Рајнови су касније на Универзитету Дјук основали лабораторију за парапсихологију и настојали да испитивање наводних натприродних способности претворе у систематичније експерименте са великим бројем покушаја и испитаника.

Иако је парапсихологија остала веома спорна област, та настојања су посредно допринела развоју строжих метода експерименталног тестирања и употреби статистике.

Ипак, најпознатија животиња из читаве те приче био је коњ Паметни Ханс.

Паметни Ханс је заиста давао тачне одговоре

Почетком 20. века Паметни Ханс привлачио је огромну пажњу у Немачкој. Публика се окупљала како би гледала коња који је, како се чинило, умео да сабира, одузима, множи и решава различите задатке. Одговоре је давао ударањем копита одређени број пута.

Случај је заинтересовао и озбиљне научнике. Међу њима је био Карл Штумпф, један од пионира модерне психологије.

Кључно истраживање, међутим, спровео је Штумпфов сарадник Оскар Пфунгст.

Он је пажљиво мењао услове у којима је коњ испитиван и приметио нешто пресудно: Ханс је углавном давао тачан одговор само ако је особа која му је постављала питање и сама знала решење – и ако је коњ могао да је види.

То је практично искључило могућност да животиња заиста разуме математику. Али Ханс није ни варао. Он је радио нешто много занимљивије.

Како је настао „ефекат Паметног Ханса“

Пфунгст је закључио да коњ посматра изузетно ситне и несвесне покрете људи око себе.

Када би Ханс почео да удара копитом, особа која је знала одговор несвесно би мењала држање тела, израз лица или напетост мишића како се коњ приближавао тачном броју.

Када би дошао до правог одговора, наступила би још једна готово неприметна промена – и Ханс би престао да удара копитом.

Власник није намерно давао знакове. Највероватније није ни знао да их даје. Управо је у томе био значај открића.

ФОТО: Central Historic Books / Alamy / Profimedia

Тако је настао термин „ефекат Паметног Ханса“, којим се описује ситуација у којој истраживач својим очекивањима, понашањем или несвесним сигналима утиче на испитаника и самим тим на резултат експеримента.

Проблем се не односи само на животиње. Може да се појави у психологији, медицини, образовању и другим областима у којима истраживач има директан контакт са особом или предметом испитивања.

Због тога савремена наука користи методе попут слепих и двоструко слепих студија, у којима испитаници, истраживачи или обе групе немају информације које би могле несвесно да утичу на резултат.

Од „телепатских“ животиња до бољих научних експеримената

Објашњење Паметног Ханса учинило је натприродну хипотезу непотребном. Није била потребна телепатија – довољни су били изузетно добра способност животиње да посматра човека и недовољно контролисан експеримент.

То је био део ширег процеса у којем су психичка истраживања постепено губила место на универзитетима, док је психологија развијала методе којима су многа наводно натприродна искуства могла да буду објашњена природним механизмима. Ипак, истраживања која данас могу да делују чудно нису била потпуно бескорисна.

Једно од њихових важних наслеђа био је развој рандомизације у експериментима.

Рандомизација значи да се редослед задатака, распоређивање испитаника у групе или избор услова одређују случајно, уместо да о томе одлучују истраживач или учесник. Данас је то један од основних принципа доброг експерименталног дизајна.

Истраживачи телепатије схватили су да чак и када особа зна који се одговор очекује, њени најситнији несвесни сигнали могу да промене исход испитивања. Случајни распоред и строжа контрола услова били су начин да се тај утицај смањи.

Зашто су велики научници уопште веровали да је телепатија могућа

Из данашње перспективе може да делује необично што су озбиљни научници разматрали телепатију код коња и паса. Али крај 19. и почетак 20. века били су доба готово невероватних научних открића.

Телефон је омогућио човеку да разговара са неким ко се налази на другом крају света. Радио је преносио сигнале кроз простор без жица. Рендгенски зраци први пут су омогућили да се без операције види унутрашњост људског тела.

Граница између онога што је деловало могуће и немогуће нагло се померала.

У таквом свету питање да ли мозак можда може да преноси информације на још неоткривен начин није нужно звучало толико фантастично као данас.

Паметни Ханс на крају није доказао да животиње умеју да читају мисли или решавају једначине. Учинио је нешто много значајније – показао је научницима колико лако и сами могу несвесно да створе резултат који очекују.

Управо зато је прича о „видовитом“ коњу постала део историје научног метода: не као доказ постојања натприродних способности, већ као упозорење да добар експеримент мора бити осмишљен тако да заштити резултат чак и од несвесног утицаја самог истраживача.