Зашто је смејање на сопствени рачун добро и када може да постане проблем

Објављено: 02.09.2026. 13:00

Смејање на сопствени рачун може да помогне да се лакше носимо са непријатностима, неуспесима и свакодневним стресом, али научници упозоравају да није свака врста самоироније подједнако здрава.

Нова истраживања показују да је пресудно да ли се шалимо на свој рачун из самопоуздања и разиграности или из несигурности, самопрезира и потребе да нас други прихвате, пише Би-Би-Си.

Психолози су још током деведесетих година покушавали да открију зашто нека деца постају изопштена из вршњачких група. Уочили су два прилично различита обрасца: једна група одбачене деце била је агресивна и склона малтретирању других, док су друга деца била повучена, покорна и несигурна. Ипак, обе групе имале су нешто заједничко – тешко су подносиле шалу на сопствени рачун.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Агресивна деца су на задиркивање реаговала бесом или насиљем, док су повучена била повређена и још више се изоловала. И једни и други шалу су лако доживљавали као увреду и нису могли да поверују да је задиркивање можда добронамерно. Деца која су била социјално сигурнија, напротив, чешће су само одмахнула руком или им је шала била смешна.

Способност да се смејемо себи, дакле, може да има последице већ од најранијег узраста. Истраживања генерално показују да су ведрији поглед на живот и смисао за хумор повезани са бољим менталним здрављем, квалитетнијим односима и већим животним задовољством. Али питање да ли је добро баш смејати се сопственим слабостима дуго је било предмет расправе.

Да ли човек уопште може искрено да се смеје себи

Платон није био уверен да је то могуће. Старогрчки филозоф сматрао је да хумор у великој мери настаје из осећаја надмоћи над другима, нарочито над људима који погрешно верују да су лепши, паметнији или способнији него што заиста јесу.

Више од хиљаду година касније слично је размишљао и енглески филозоф Томас Хобс. Он је прихватао могућност да се човек понекад смеје и самом себи, али углавном када се осврне на неку стару глупост и схвати колико је у међувремену постао искуснији и мудрији.

Касније су филозофи почели да прихватају да хумор није увек заснован на подсмеху или осећају надмоћи. У 18. веку постала је утицајна такозвана теорија несклада, према којој нас често засмејава неочекивано кршење неког правила, очекивања или друштвене норме.

Ипак, све до релативно скоро чак је и у психологији остало отворено питање да ли људи заиста могу искрено да се смеју себи. Већи део истраживања хумора током последњих педесетак година ослањао се на упитнике, па би испитаницима једноставно било постављено питање да ли умеју да се смеју на сопствени рачун, а научници су морали да прихвате њихов одговор.

Проблем је што људи не морају увек тачно да процене сопствено понашање. Зато су европски научници 2011. године одлучили да способност смејања себи тестирају експериментално: испитанике су потајно снимали у лабораторији, а приликом следеће посете показали су им намерно изобличене фотографије њихових лица, налик одразу у забавном огледалу.

Резултат је био прилично јасан. Око 80 одсто учесника бар се насмешило када је видело сопствену карикатуралну фотографију, док се око 40 одсто гласно смејало.

– Данас можемо прилично сигурно да кажемо да људи заиста могу да се смеју себи и да је са тим повезано доста користи – објашњава Соња Хајнц, предавач психологије на Универзитету у Плимуту, која проучава хумор.

Гелотофоби – људи који се плаше да им се други смеју

Амерички истраживач хумора Пол Мекги сматрао је да је смејање себи једна од најтежих врста хумора коју човек може да савлада. У његовом програму од седам корака, намењеном људима који пате од, како је то називао, „терминалне озбиљности“, способност да се човек смеје на сопствени рачун била је претпоследњи и један од најтежих корака.

Мекги је сматрао да је способност смејања себи нека врста капије ка другим облицима хумора. Ако неко себе схвата сувише озбиљно, онда му је, како објашњава Хајнц, генерално тешко да се препусти хумору.

Неким људима је то, међутим, далеко теже него другима. Постоји чак и термин гелотофобија – изражен страх од тога да ће вам се други смејати. Гелотофоб може да седи у кафићу, чује групу људи како се смеје за суседним столом и одмах помисли да је он предмет подсмеха.

– Та особа може да приђе и пита: „Зашто ми се смејете?“ – објашњава Рене Пројер, професор психологије на Универзитету Мартин Лутер у Хале-Витенбергу. За гелотофоба чак и нечији осмех може да делује као доказ да га друга особа сматра смешним или безвредним.

Не постоји један узрок гелотофобије, али истраживања указују да веома строго и кажњавајуће родитељство може да повећа ризик. Други могући фактор је трауматично искуство из детињства, нарочито дуготрајно задиркивање или исмевање у школи.

Истраживања указују и на културолошке разлике. Гелотофобија је нешто заступљенија у источноазијским него у западним друштвима, што се понекад повезује са колективистичким културама у којима се мање подстиче издвајање појединца и коришћење хумора као начина суочавања са проблемима.

Смејање на сопствени рачун није увек самопонижавање

Психолози су 2003. године направили веома утицајан Упитник стилова хумора, којим су људски хумор поделили у четири основне категорије: афилијативни, самоподржавајући, агресивни и самопонижавајући хумор. Та подела била је важна јер је први пут јасно указала да хумор може да буде и користан и штетан.

Самоподржавајући хумор подразумева способност човека да у сопственим проблемима и апсурдима живота пронађе нешто смешно. Таква особа ће, када се осећа лоше, покушати да пронађе комичну страну ситуације како би се лакше носила с њом, па су истраживачи тај тип хумора сматрали адаптивним и психолошки корисним.

С друге стране, самопонижавајући хумор дуго је сматран проблематичним. Такав човек може, на пример, да покушава да придобије друге тако што ће непрестано правити шале на рачун сопствених слабости, грешака и мана, па су научници претпостављали да такво понашање указује на несигурност, потребу за прихватањем и ниско самопоштовање.

Али новија истраживања показују да ствар није тако једноставна. Када је Соња Хајнц почела да се бави овом темом, изненадило ју је колико негативно психологија гледа на шале на сопствени рачун.

– И сама то непрестано радим. Не схватам себе превише озбиљно – каже она.

Према дотадашњој литератури, људи са таквим стилом хумора наводно су имали већи ризик од анксиозности, депресије, па чак и суицидалних мисли. Хајнц је зато окупила људе који често користе самопонижавајући хумор и упоредила их са људима који имају другачије стилове хумора.

Ако су претходне претпоставке биле исправне, очекивало би се да ти људи имају озбиљне психолошке проблеме. То се, међутим, није догодило. Напротив, у њеном истраживању шале на сопствени рачун биле су повезане са вишим самопоштовањем и бољим међуљудским односима.

Испитаници су објашњавали да им управо самоиронија помаже да се изборе са сопственим несигурностима и лакше повежу са другим људима. То указује да исти тип шале може да има различито значење у зависности од тога зашто га неко користи.

Проблем настаје када је то једини хумор који користимо

Сличан закључак произашао је и из истраживања деце. Професорка психологије образовања Клер Фокс са Универзитета у Бристолу открила је 2014. године да деца која су жртве вршњачког насиља чешће користе самопонижавајући хумор, а што је малтретирање дуже трајало, тај образац је постајао израженији.

Међутим, њено следеће истраживање показало је важну разлику. Најлошије су пролазила деца која су користила готово искључиво самопонижавајуће шале, јер су имала најниже самопоштовање и временом су постајала усамљенија.

Али постојала је и друга група деце која су се веома често шалила на сопствени рачун, понекад чак и више од прве групе, али нису имала исте негативне последице. Разлика је била у томе што су та деца користила и све остале облике хумора.

– То нам је показало да је сасвим у реду користити самопонижавајући хумор, све док га комбинујете и са другим стиловима – каже Фокс.

То, наравно, не значи да шала на сопствени рачун никада није проблем. Ако се неко непрестано шали о себи из горчине, стида или мржње према себи, онда хумор може да буде само начин да се прикрије дубља несигурност.

Проблем би делом могао да буде и у начину на који су старија истраживања мерила овај тип хумора. Питања у познатом Упитнику стилова хумора већ садрже негативну оцену, са формулацијама попут „радим то превише“ или „више него што би требало“, па Хајнц сматра да би управо такве формулације могле делимично да објасне зашто је самопонижавајући хумор тако често био повезан са лошијим психолошким исходима.

Због тога научници данас покушавају јасније да раздвоје нездраво самопонижавање од здраве самоироније. Све је више доказа да није пресудан само садржај шале, већ и емоционално место из којег она долази.

Када је смејање на сопствени рачун заиста корисно

Добри комичари обично знају једно правило: најбоље је шалити се на рачун неке своје мане тек када сте је у извесној мери прихватили. Ако шала долази из очигледне нелагодности, публика то осети и може да се осећа непријатно.

– Мора да постоји осећај сигурности и разумевање да шала није нешто што треба схватити дословно – каже Хајнц. Важна је и мера, јер се разлика између здраве самоироније и самопонижавања често налази управо у томе колико далеко идемо.

Ипак, истраживања све јасније указују да способност смејања себи може да има психолошке и друштвене користи. Када направимо грешку, можемо се наљутити, постидети или данима размишљати о томе, али можемо и да видимо смешну страну ситуације и тако изаберемо позитивнију емоционалну реакцију.

Хумор нам омогућава да направимо психолошки корак уназад и догађај посматрамо са веће дистанце. Управо та дистанца може да нам помогне да непријатност не доживимо као катастрофу, већ као нешто пролазно и људско.

– Када нешто крене по злу, можемо да се одмакнемо од тога, сагледамо ситуацију објективније и приметимо њену лакшу страну – објашњава Хајнц.

Истраживања повезују такав приступ са већим животним задовољством, бољим механизмима суочавања са тешкоћама и већим општим благостањем. Смејање на сопствени рачун може да буде корисно и у друштву, нарочито када смо међу људима које још не познајемо добро и не знамо шта ће они сматрати смешним или увредљивим.

Уместо да ризикујемо шалом на туђи рачун, можемо да се нашалимо на свој. То може да буде нарочито корисно када постоји разлика у положају или моћи, јер једно истраживање показује да студенти позитивније доживљавају предаваче који су спремни да се повремено нашале на сопствени рачун.

Људи који се насмеју сопственој мањој грешци, под условом да та грешка није повредила неког другог, могу другима чак да делују истовремено и топлије и компетентније. Таква шала шаље поруку да је особа свесна својих мана, али да је оне не угрожавају.

Може ли се научити како да се човек смеје себи

А шта ако сте један од оних људи који све схватају веома озбиљно? Пол Мекги је предлагао да људи постепено почну да се суочавају са својим „зонама без смеха“ – стварима у вези са собом које их нервирају или због којих се стиде.

То може бити висина, тежина, ћелавост, неспретност или нека друга особина. Први корак је признати другима нешто што вам се код себе не допада, почевши од мањих и безопаснијих ствари, а после тога можете постепено да почнете да правите шале.

Ако вас, на пример, мода нимало не занима, можете да се нашалите како опет носите исте фармерке или како сте читаву гардеробу купили на Temu. Тек касније, ако желите, можете да се приближите стварима због којих сте заиста несигурни.

Ако вам директно исмевање сопствених слабости делује превише непријатно, постоји и блажи пут – покушајте једноставно да постанете разигранији. Пројер је у једном истраживању испитивао да ли је могуће повећати разиграност код одраслих једноставним вежбама током једне недеље.

Један од задатака био је да сваке вечери одвоје десет минута и запишу три најразигранија или најзабавнија тренутка тог дана – нешто што су сами помислили, приметили на путу до посла или доживели у разговору. Већина учесника после тога је себе доживљавала као разиграније чак и три месеца касније, а истовремено су пријављивали мање депресивних осећања и већи ниво среће.

Смејање на сопствени рачун, дакле, није нужно знак ниског самопоштовања нити покушај да се придобије туђа наклоност. Кључна разлика је у томе одакле шала долази и да ли нам помаже да прихватимо сопствене мане или нас додатно понижава.

Ако се смејемо себи зато што смо прихватили сопствене недостатке и способни смо да живот сагледамо са мало дистанце, хумор може да постане начин да лакше поднесемо грешке, стрес и непријатности и да се боље повежемо са другима. Ако, међутим, сваку шалу градимо на сопственом понижавању и користимо је као начин да сакријемо дубоку несигурност, ефекат може да буде сасвим другачији.

Можда зато најбоље питање није да ли треба да се смејемо себи, већ – да ли то радимо зато што себе прихватамо или зато што себе не волимо.

психологија, смејање, Смејање на сопствени рачун