Ејџизам скраћује живот? Став према старењу утиче на то како и колико дуго живимо

Објављено: 12.10.2026. 15:00

Позитиван став према старењу може да помогне људима да се осећају млађе, очувају самопоуздање и, према појединим истраживањима, живе дуже. Начин на који друштво посматра старост, али и уверења која појединци развијају током живота, могу да утичу на физичко здравље, памћење, ментално стање и односе са другим људима. Зато је преиспитивање предрасуда о годинама важно не само за старије већ и за све који ће једног дана и сами припадати тој старосној групи.

Старење је природан део живота, али се у савременом друштву често представља као период слабљења, губитка способности и повлачења из активног живота. Таква слика није само нетачна већ може да има и конкретне последице: људи почињу да сумњају у сопствене могућности, избегавају нова искуства и прихватају ограничења која им други намећу, пише Би-би-си.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Светска здравствена организација упозорава да предрасуде засноване на годинама могу да промене начин на који посматрамо себе и друге. Борба против оваквих ставова зато је важна за стварање равноправнијег друштва, али и за очување квалитета живота у познијим годинама.

Старење није проблем, већ његов доживљај

Предрасуде о старости могу да погоде људе у различитим животним добима. Млађим генерацијама, на пример, често се приписују лењост, неодговорност или недостатак радних навика. Ипак, највећи део истраживања о дискриминацији на основу година усмерен је на старије особе, које се неретко суочавају са потцењивањем, искључивањем и претпоставкама да више нису способне да уче, раде или доприносе заједници.

Подаци показују колико је ова појава распрострањена. У Великој Британији приближно свака трећа особа доживљава предрасуде или дискриминацију због старости. У америчком истраживању, у којем је учествовало 2.000 људи старости од 50 до 80 година, чак 93 одсто испитаника навело је да се сусрело са неким обликом свакодневне дискриминације повезане са годинама.

Међу најчешћим облицима издвојило се усвајање негативних уверења о сопственој старости, али и изложеност порукама које старије представљају као мање способне, споре или незаинтересоване за промене.

Према проценама Светске здравствене организације, до 2030. године свака шеста особа на свету имаће најмање 60 година. Старење становништва зато не би требало посматрати као претњу, већ као једну од великих демографских промена која захтева прилагођавање здравствених система, радног окружења и међугенерацијских односа.

Раина наглашава да је старење у значајној мери резултат напретка јавног здравља, бољих услова живота и развоја медицине. Због тога сматра да је погрешно користити изразе попут „сивог цунамија“, којима се све већи број старијих људи представља као друштвена опасност.

Цунами је разорна сила, док је продужење животног века једно од великих достигнућа савременог друштва. Проблем није у томе што људи живе дуже, већ у томе да ли им је омогућено да и у познијим годинама живе достојанствено, активно и повезано са својом заједницом.

Негативни ставови према старењу често се усвајају још у детињству. Деца већ у раном узрасту могу да развију стереотипе на основу онога што чују од родитеља, виде у медијима или примете у свакодневном окружењу. Истраживања указују да се одређена уверења о старости могу јавити већ око треће године.

Зато поједини истраживачи сматрају да би о старењу требало говорити од најранијег узраста. Када деца разумеју да је старост природна фаза живота, већа је вероватноћа да ће касније показивати поштовање према старијима и имати реалнија очекивања од сопственог старења.

Како предрасуде постају самоуиспуњавајуће пророчанство

Начин на који друштво говори о старости може да утиче на то како се људи осећају, шта очекују од себе и које одлуке доносе. Ако се старијим особама непрестано поручује да су мање способне за учење или да више не могу да усвајају нове вештине, оне могу временом да прихвате такву представу као чињеницу.

У психологији се овај процес описује теоријом интернализације стереотипа. Људи несвесно усвајају негативне представе које постоје у њиховом окружењу, а затим оне почињу да утичу на њихово понашање, самопоуздање и здравље.

Тако старија особа која верује да је престара за учење страног језика или коришћење нових технологија може да одустане од тих активности иако има довољно способности да их савлада. Избегавање изазова временом смањује број прилика за учење и напредовање, чиме се ствара утисак да су почетна уверења била исправна.

Сличан механизам описује и појам „претње стереотипом“. Истраживања показују да људи могу да постигну лошије резултате када су пре одређеног задатка подсетили на негативне стереотипе који се односе на њихову старосну групу.

Хана Свифт, стручњак за социјалну и организациону психологију са Универзитета у Кенту у Великој Британији, објашњава да очекивање осуде може да изазове анксиозност. Ако особа верује да ће је други процењивати као мање способну због година, та забринутост може да јој отежа обављање задатка.

Један од најраспрострањенијих стереотипа јесте да су сви старији људи слаби, крхки и зависни од туђе помоћи. Иако неки заиста имају озбиљне здравствене проблеме и сложене потребе, многи живе самостално, одржавају друштвене односе и активно учествују у животу својих заједница.

Старији људи волонтирају, помажу члановима породице, преносе знање и искуство, баве се спортом, путују и уче нове вештине. Њихове могућности не могу се проценити само на основу броја година.

Питање је и ко одређује границе прихватљивог понашања у одређеном животном добу. Ако неко тврди да је особа престара за студирање, промену професије, плес или одређени начин облачења, таква оцена често више говори о друштвеним очекивањима него о стварним способностима појединца.

Позитиван став према старењу може да продужи живот

Истраживања указују да начин на који људи доживљавају сопствене године може да буде повезан са њиховим здрављем и задовољством животом. Особе које имају позитивније ставове према старењу често се осећају млађе од свог стварног узраста, док негативна уверења могу да појачају осећај ограничености и незадовољства.

Једно америчко десетогодишње истраживање показало је да је осећај да је човек старији него што заиста јесте повезан са нижим нивоом животног задовољства. С друге стране, позитиван доживљај старења може да подстакне људе да остану активни, наставе да уче и одржавају контакте са другима.

Значајне резултате у овој области добила је Бека Леви, професорка епидемиологије и психологије на Школи јавног здравља Универзитета Јејл и ауторка књиге „Разбијање кода старости“. У једном истраживању утврдила је да су особе са позитивнијим уверењима о старењу у просеку живеле седам и по година дуже од оних које су имале негативније ставове.

Та разлика је значајна, а слични резултати забележени су и у истраживањима спроведеним у другим земљама. Ипак, ове налазе не треба тумачити као доказ да позитивно размишљање само по себи гарантује дужи живот. На животни век утичу многи фактори, укључујући генетику, здравствену заштиту, животне навике, материјалне услове и друштвену подршку.

Истраживања Беке Леви указала су и на везу између позитивних уверења о старењу и бољих резултата на тестовима памћења. Код ових особа забележени су и повољнији показатељи повезани са Алцхајмеровом болешћу, као и мање смањење запремине хипокампуса, дела мозга који има важну улогу у памћењу.

Ови резултати указују да уверења о старости нису само питање расположења или личног става. Она могу да утичу на то колико се људи ангажују, како реагују на тешкоће и да ли настављају да се баве активностима које подржавају њихово физичко и ментално здравље.

Старење и старосна дискриминација такође су повезани са смањењем физичке активности, отежаним когнитивним функционисањем, симптомима депресије и анксиозности. Када су људи искључени из друштвеног живота или им се ускраћују прилике за учешће, већи је ризик од усамљености и социјалне изолације.

Раина, међутим, истиче да људи могу да напредују и у познијим годинама. Физичка снага може да се побољша вежбањем, а тело и мишићи могу да се прилагоде тренингу и у старијем добу. Ни учење не мора да престане са одласком у пензију.

Старосне норме мењају начин на који старимо

Старосне предрасуде не огледају се само у здравству или на радном месту. Оне утичу и на то како се облачимо, где излазимо, како изгледамо и које активности сматрамо прикладним за одређене године.

Хана Свифт указује на примере у којима се старијим људима замера што посећују ноћне клубове или носе одећу која се уобичајено повезује са млађим генерацијама. Такве реакције могу да се појаве у свакодневним разговорима, али и на друштвеним мрежама, где су негативни коментари често посебно оштри.

Према њеним речима, потребно је променити културне вредности и очекивања о томе шта људи различитих година смеју или треба да раде. Старост не би требало да буде разлог да се некоме намећу правила која немају везе са његовим жељама, способностима или здравственим стањем.

Џасинт Басет, једна од оснивача британске организације „Ејџизам никада није у моди“, бави се подизањем свести о старосној дискриминацији у компанијама, модној индустрији и непрофитном сектору. Једна од њених кампања, „Изгледам у складу са својим годинама“, привукла је 2023. године више од 45 милиона прегледа на друштвеним мрежама.

Кампања је покренула питање заступљености старијих особа у медијима и рекламама. Басет упозорава да није довољно повремено ангажовати једну манекенку са седом косом и представити је као симбол старења. Тако се, уместо стварне разноликости, може створити нови стереотип о томе како старија особа треба да изгледа.

Циљ би требало да буде укључивање људи различитих година, искустава и животних околности. Старији не чине једну хомогену групу: разликују се по здрављу, интересовањима, стилу живота, материјалном положају и плановима за будућност.

Поједине старије жене користе друштвене мреже како би оспориле стереотипе који повезују старост са губитком привлачности или друштвене релевантности. Њихов садржај отвара простор за другачију представу о годинама и истовремено указује на повезаност старосне и родне дискриминације.

Шта можемо да научимо од друштва које поштује старије

Однос према старењу разликује се од културе до културе. У појединим азијским заједницама, под утицајем конфуцијанских вредности, посебно место заузима поштовање старијих и брига о родитељима и другим члановима породице.

У Јапану се сваког трећег понедељка у септембру обележава Дан поштовања старијих, који је званични празник од 1966. године. Постоје и посебни обичаји којима се обележавају важни рођендани, укључујући 60, 77, 88. и 99. годину живота.

У многим староседелачким заједницама старешине имају важну улогу у очувању традиције, преношењу знања и усменом памћењу историје. Описују се као „живе библиотеке“, чувари мудрости и приповедачи који повезују генерације.

Такви примери подсећају да старост може да се посматра као извор искуства и знања, а не само као период у којем човек губи одређене способности. Поштовање старијих не значи занемаривање њихових здравствених потреба, већ признавање њиховог достојанства, самосталности и доприноса заједници.

Важну улогу имају и међугенерацијски односи. Истраживања показују да контакт између младих и старијих може да смањи предрасуде, нарочито када се генерације повезују кроз заједничке активности, учење или решавање конкретних проблема.

Једно истраживање из 2016. године показало је да је 85 одсто испитаника навело да има бар један пример успешног старења на који се угледа. Најчешће су то били чланови породице, попут родитеља и бака и дека. Особе које су имале такав узор у просеку су испољавале мање негативне ставове према старости.

Примери из такозваних плавих зона, подручја у којима људи често доживљавају дубоку старост, такође указују на значај блиских односа и друштвене повезаности. У тим срединама често постоје снажне породичне и комшијске мреже, као и контакти између различитих генерација. Они могу да допринесу осећају припадности и ублаже усамљеност.

Парминдер Раина, стручњак за епидемиологију старења и геронауку, подсећа да се често говори о томе да је за одгајање детета потребна цела заједница, али да би исто начело требало применити и на бригу о старијим људима. Заједнице треба да буду организоване тако да подржавају и младе и старије, уместо да их раздвајају.

Мали кораци који помажу у борби против предрасуда

Борба против старосних предрасуда не зависи само од институција, медија и великих друштвених промена. Она почиње и од начина на који свакодневно размишљамо, говоримо о годинама и тумачимо искуства људи око себе.

Бека Леви, предложила је метод који назива АБЦ, а који помаже људима да препознају и преиспитају сопствена уверења о старењу.

Први корак је подизање свести. Леви саветује да се током једне недеље бележе поруке и ставови о старости на које наилазимо у разговорима, медијима, на послу и у породици. Тако можемо да приметимо колико су предрасуде присутне у свакодневици и колико често их прихватамо без размишљања.

Други корак је утврђивање стварног узрока проблема. Понекад људи све тешкоће приписују старењу, иако су оне последица дискриминације или недовољне подршке. Ако лекар одбије да старијој особи понуди одређену превентивну здравствену меру уз образложење да је „престара да би имала користи“, неопходно је испитати да ли је таква одлука медицински оправдана или је заснована на предрасуди.

Трећи корак је преиспитивање стереотипа. Уверење да људи у старијем добу више не могу да уче нове ствари, на пример, може се проверити кроз конкретно искуство. Истраживања показују да учење нових вештина, попут дигиталне фотографије или ручног рада, може да допринесе побољшању памћења код старијих одраслих.

Слично томе, редовна физичка активност, неговање пријатељстава, учешће у друштвеном животу и стицање нових знања могу да помогну људима да задрже осећај сврхе и независности. То не значи да треба занемарити стварна ограничења која могу пратити старење, већ да она не треба унапред претпостављати само на основу година.

Позитиван однос према старењу не подразумева обавезу да се човек увек осећа младо, нити порицање физичких промена. Реч је о томе да године саме по себи не треба да буду мерило нечије вредности, способности или права да учествује у животу заједнице.

Старосна дискриминација једна је од ретких врста предрасуда са којима ће се многи људи вероватно сусрести у неком тренутку живота. Зато њено сузбијање није питање које се тиче искључиво старијих генерација.

Друштво које поштује старење ствара више простора за учење, рад, дружење и достојанствен живот у сваком животном добу. А појединци који преиспитују сопствене ставове могу да допринесу промени културе у којој се старост не посматра као крај могућности, већ као наставак живота са новим искуствима и изазовима.

геронтологија, позитиван став према старењу, предрасуде, психологија, социјални живот старијих