Бебе можда показују прве знаке сложених емоција, попут постиђености, стида и поноса, много пре него што науче да говоре. Нови преглед истраживања указује да се неки од тих образаца могу уочити већ у првим месецима живота, али научници наглашавају да посматрање понашања није доказ онога што дете заиста осећа.
Представе о унутрашњем свету најмлађих већ су се значајно мењале. Још осамдесетих година прошлог века многи стручњаци потцењивали су способност новорођенчади да осете бол. Рад објављен 1987. године у часопису New England Journal of Medicine указао је на снажне, потенцијално смртоносне стресне реакције код беба оперисаних без анестезије.
Данас истраживачи постављају другачија питања: када се развија свест, колико бебе разумеју друштвене ситуације и да ли њихов емоционални живот обухвата више него што су одрасли раније претпостављали. У средишту нових расправа су и осећања која повезујемо са представом о себи и туђом пажњом.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Развојни психолози Милица Николић и Роберт Хепах у прегледном раду, објављеном у септембру 2026. године у часопису Philosophical Transactions B, разматрају налазе о раном испољавању тих емоција. Њихову пажњу привлаче ситни покрети, усмеравање погледа и промене држања тела код беба и мале деце.
У разговору са Кристен Френч за часопис Nautilus, Николићева објашњава зашто су такви знаци важни, какву улогу има језик и где су границе садашњег знања. Њено тумачење отвара могућност ранијег емоционалног развоја, али оставља отвореним питање да ли су искуства беба заиста истоветна осећањима одраслих.
Шта су емоције повезане са свешћу о себи
Стид, кривица, понос, постиђеност и стидљивост припадају групи емоција које се у психологији повезују са свешћу о себи. Јављају се када себе доживљавамо као некога кога други посматрају, процењују или коме поклањају пажњу.
– Када говоримо о тим емоцијама, обично мислимо на осећања повезана са сопственим ја, када о себи размишљамо као о предмету туђе пажње и постајемо нарочито свесни себе – објашњава Николићева.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаПрема теорији основних емоција, поједине реакције су широко распрострањене и деле их људи и друге животиње. Сложеније друштвене емоције, међутим, повезују се са способностима које се традиционално сматрају захтевнијим и каснијим достигнућима у развоју детета.
Међу њима је разумевање да нас други људи могу посматрати. За нека осећања, попут стида и кривице, важни су и усвајање друштвених правила, разликовање доброг и лошег поступка и схватање да наше понашање може некоме да нанесе патњу.
Управо због тих захтева дуго се претпостављало да се такве емоције јављају тек када дете овлада сложенијим размишљањем. Ако њихове ране изразе можемо уочити пре тог узраста, поставља се питање да ли смо потценили способност мале деце да разумеју односе са другима.
Поглед и држање тела као трагови
Истраживачи не посматрају само лице. Код емоција повезаних са свешћу о себи значајни су и положај главе, усмеравање погледа, држање рамена и комбинација различитих покрета.
Особа која осећа стид може да спусти поглед и повије рамена. Неко ко је постиђен или коме је непријатно због пажње може да се осмехне, а затим скрене поглед. Такве комбинације пружају истраживачима трагове о могућем емоционалном стању.
Ипак, између осећања и телесног израза не постоји једноставна веза. Људи не показују увек исту емоцију на исти начин, а појединачан покрет није довољан да се поуздано одреди шта неко доживљава.
ФОТО: Компас/Илустрација– Није сваки пут када нам је непријатно присутан тај типичан начин изражавања. Али истраживања показују да више стида или постиђености може бити праћено одређеним комбинацијама израза лица и тела – каже Николићева.
Према налазима које описује, понашање налик постиђености уочено је већ у првим месецима живота, када су бебе у центру пажње, на пример када добијају много похвала. Њихове реакције могу да подсећају на реакције одрасле особе која је направила ситну грешку и постала свесна туђих погледа.
Сличност, међутим, не значи да беба разуме ситуацију на исти начин. Научници могу да опишу оно што виде, али не могу непосредно да провере какво унутрашње искуство прати тај израз.
Шта бебе разумеју пре него што проговоре
Највећа тешкоћа у проучавању најмлађих јесте то што не могу речима да опишу своја осећања. Чак и када почну да говоре, мала деца још не могу увек поуздано да известе о ономе што су доживела.
– Налазимо да код мале деце постоје такви изрази емоција. Да ли их она заиста осећају, не можемо да кажемо, јер још не говоре. Закључке изводимо на основу понашања које можемо да посматрамо – наглашава Николићева.
Зато истраживачи користе и методе које не захтевају вербални одговор. Прате где дете усмерава пажњу, колико дуго посматра одређени призор или колико му је времена потребно да обави неки задатак.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаТакви поступци, према њеним речима, могу да открију способности које остају непримећене када се знање процењује искључиво питањима и одговорима. Налази указују да веома мала деца из друштвених ситуација понекад разумеју више него што се раније мислило.
То се односи на ране облике разумевања туђе перспективе: да друга особа може нешто да види, да може да пати или да има представу која није тачна. Ове способности традиционално су повезиване са каснијим развојним узрастом.
Такви налази чине могућност раних сложених емоција уверљивијом, али не решавају све недоумице. Остаје потребно разликовати способност детета да реагује на друштвену ситуацију од доказа да осећа стид, кривицу или понос у пуном значењу тих речи.
Да ли морамо да знамо реч да бисмо нешто осетили
Расправа о бебиним осећањима повезана је и са теоријом конструисаних емоција, чија је позната заступница неуронаучница и психолошкиња Лиса Фелдман Барет. У том приступу језик и појмовно знање имају важну улогу у обликовању емоционалног искуства.
Питање је да ли дете мора да разуме појам стида или постиђености пре него што може да доживи нешто што одрасли тако називају. Николићева сматра да њихови налази ту теорију ни не потврђују ни не побијају у целини, али отварају простор за преиспитивање улоге језика.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаМала деца испољавају одређене емоционалне обрасце пре него што овладају речима којима би их описала. За употребу назива попут стида и постиђености потребан је развијенији речник, а поједина истраживања указују да разумевање тих појмова почиње тек око четврте или пете године.
– Могуће је да језик и појмовно разумевање емоције нису неопходни да би се она доживела и испољила. Али не тврдимо да језик није важан – објашњава Николићева.
Учење назива осећања, разумевање ситуација у којима се она јављају и разговор о њима могу да промене начин на који их деца доживљавају. Могу да утичу и на њихово изражавање и учесталост.
Разлика је, дакле, између тврдње да језик обликује емоције и тврдње да без језика оне уопште не могу да постоје. Аутори прегледа остављају могућност да се први облици неких сложених осећања јављају пре него што дете уме да их именује.
Култура и питање осећања код животиња
Већина истраживања обухваћених прегледом потиче из западних средина. Николићева каже да јој нису познати радови који би код беба непосредно испитивали културне разлике у испољавању емоција повезаних са свешћу о себи.
Истраживања нешто старије деце, међутим, указују и на сличности и на разлике. Изрази могу да буду слични у различитим културама, док се њихова јачина разликује. У појединим истраживањима из азијских земаља, на пример, забележени су мање интензивни изрази лица.
Култура може да утиче и на значење осећања, на то како га други процењују, колико се сматра пожељним и у којим ситуацијама се јавља. Зато се резултати из једне средине не могу без даљег испитивања сматрати потпуном сликом раног емоционалног развоја.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаОтворено је и питање да ли животиње могу да искусе нешто налик овим емоцијама. Дуго се претпостављало да су оне искључиво људске, али све више сазнања о друштвеним способностима животиња подстиче нова питања.
Николићева наглашава да претпоставке о таквим осећањима код животиња још немају одговарајућу емпиријску потврду. Као могући правац истраживања издваја посматрање реакција сличних онима које код људи повезујемо са свешћу о себи и туђој пажњи.
Емоције имају сврху, али њихово регулисање може да закаже
За истраживаче, емоција је реакција на догађај који је лично значајан. Окидач може да буде нешто што се дешава у окружењу, али и мисао или унутрашња представа.
Емоционална реакција обухвата више компоненти: субјективни осећај, видљиво понашање и физиолошке промене. Знојење, убрзан рад срца или топлота у образима при црвењењу могу да прате оно што човек осећа.
Николићева наглашава да емоције имају корисну, прилагодљиву улогу. Оне нас обавештавају да је нешто важно за нас и усмеравају наше реакције. Проблем може да настане када постану сувише снажне, честе или тешке за регулисање.
ФОТО: Компас/Илустрација– Емоције саме по себи нису нефункционалне. Оно што може да закаже јесте систем њиховог регулисања – објашњава она.
Како одрастамо, учимо да управљамо тим реакцијама. Ако је нека ситуација нарочито значајна и улози су велики, осећања могу да постану веома интензивна, а тешкоћа настаје када не успевамо да их регулишемо.
Истраживања раног развоја зато не постављају само питање када се одређена емоција први пут појављује. Она покушавају да објасне како се осећања, њихово изражавање и разумевање постепено развијају, много пре него што дете може да исприча шта му се дешава.
