,

Да ли религија мења наш мозак?

ФОТО: ong2/Shuuterstock

Религија као саставни део свакодневног живота, код већине људи често оставља и невидљиве трагове, попут оних позитивних који утичу на здравље човека. У вези са тим, постоји и сведочанство да је од своје треће године живота, монахиња, мистичарка, песникиња и композиторка из 12. века Хилдегарда фон Бинген имала је блиставе визије светлуцавих тачака и звезда које падају, које је детаљно бележила у својим списима и приказивала на сликама. Визије су биле праћене откровењима о Светом писму и месту човечанства у космосу, која је приписивала Божјој вољи.

Познато је да је неуролог Оливер Сакс у својој књизи „Мигрена“ из 1970. године тврдио да су визије Хилдегарде фон Бинген „несумњиво“ биле мигренозне ауре, понављајући ранију хипотезу британског историчара науке Чарлса Сингера, који је у њеним делима препознао клиничке описе поремећаја вида. Немогуће је знати да ли је њихова заједничка хипотеза била тачна. Али последњих деценија постало је очигледно, захваљујући развоју науке која се понекад назива неуротеологијом, да се муке и заноси религијског искуства често огледају у начину на који наш мозак функционише и у његовој структури, пише Nautilus.

ФОТО: Zsolt Horvath/Shutterstock

Неуротеологија и утицај религијских пракси

Недавно је међународни тим научника из Европе, Азије и са Блиског истока покушао да систематски сагледа како се различите религијске праксе одражавају на мозак. Током миленијума, људи су осмишљавали бројне начине за успостављање везе са божанским: медитацију, појање, рецитовање, музичко богослужење, молитву и медијумски транс. Неке од ових пракси захтевају већу посвећену пажњу од других, а неке могу да доведу до измењених стања свести.

Тим је објединио резултате 105 студија спроведених током 28 година, од 1998. до 2026, које су обухватиле осам различитих религијских традиција и седам различитих врста снимања мозга. Њихов главни закључак био је да религијске и духовне праксе могу да произведу доследне, а у неким случајевима и трајне промене у изгледу и функционисању физичког мозга, попут промена сиве масе или повезаности између различитих региона.

ФОТО: Sergey Nivens/Shutterstock

Свака пракса разликовала се од других на значајне начине, али су се два региона најчешће појављивала у резултатима. Први је префронтални кортекс, контролни центар мозга који управља сложеним размишљањем, доношењем одлука и контролом емоција. Други је предњи цингуларни кортекс, смештен дубоко у средишњем делу мозга, који служи као веза између области мозга задужених за размишљање и оних које обрађују емоције.

Молитва, појање и промене у мозгу

На пример, чини се да посвећено појање слога „ОМ“ смирује и амигдалу, центар мозга задужен за емоционални аларм, и друге центре за емоције смештене дубоко у лимбичком систему. Будистичко појање, међутим, активирало је амигдалу и изгледа да је подешавало активност других емоционалних центара у лимбичком систему.

Слично томе, начин на који је молитва обликовала мозак у великој мери је зависио од врсте молитве која се практикује. Утврђено је да импровизована лична молитва активира области мозга кључне за међуљудско повезивање. Друга врста молитве, повезана са сахаџа јогом, усмерена на смиривање ума, опраштање и понизност, наизглед је деактивирала одређене делове мозга повезане са свешћу о спољашњем свету и менталном контролом.

Код људи који редовно практикују врсту свакодневне исламске молитве познате као салат, која укључује положаје тела, рецитовање, дисање и концентрацију, уочене су разлике у жуљевитом телу, структури која повезује две мождане хемисфере.

ФОТО: Anel Alijagic/Shutterstock

Верски транс и ведски свештеници

У међувремену, медијумски транс, мерен електроенцефалограмом, изгледао је као посебан и здрав облик свести и производио је специфичне обрасце споријих можданих таласа повезаних са уласком особе у дубоко усмерено, аутоматско стање налик стању потпуне заокупљености, односно „флоу“ стању.

Неки резултати били су контраинтуитивни. Хиндуистички ведски свештеници, који су од малих ногу били обучавани да памте и рецитују хиљаде санскритских строфа, имали су значајно већу дебљину коре великог мозга у односу на упоредиву контролну групу. Те разлике биле су локализоване у областима мозга укљученим у самодисциплину и регулацију емоција, као и у препознавање висине тона, ритма и мелодије.

Међутим, код њих нису уочене промене у хипокампусу, центру мозга за формирање нових сећања.

ФОТО: PeopleImages/Shutterstock

Религија и ментално здравље

Иако је већина учесника истраживања била здрава, мали део њих имао је проблеме са менталним здрављем, попут депресије. Аутори сматрају да резултати ових студија могу пружити увиде који би били корисни за смањивање јаза у глобалном лечењу проблема менталног здравља.

Религијске и духовне праксе још нису поуздано показале да могу да лече дијагностикована стања менталног здравља, али су, како напомињу аутори, већ свеприсутне, бесплатно доступне, културолошки прихватљиве и активно их практикује значајан део становништва.

Многе студије су такође биле мале, корелационе или су представљале анализу појединачних случајева, па су њихови резултати прелиминарни – тек полазна тачка.

ФОТО: eldar nurkovic/Shutterstock
Хришћанска верница се у цркви моли Богу за здравље и исцељење

Хилдегарда фон Бинген никада није била подвргнута снимању мозга, али монахиње које су дошле после ње јесу, а њихови мозгови, као и мозгови монаха, ведских свештеника и других религијских практиканата, показују разлике које, чини се, прате начин на који су проводили живот.

Ако се покаже да је узрочно тумачење ових резултата исправно, то би могло да значи да су људи активно обликовали начин на који њихов мозак функционише путем религијске праксе још од самих почетака човечанства.