Последњих година термин „нарцис“ почео је да се користи готово за свакога ко показује и најобичнију себичност. У свакодневном говору ова реч постала је поједностављена ознака за клиничку дијагнозу, нарцистички поремећај личности, који карактеришу претерано осећање сопствене важности, изражена потреба за дивљењем и тешкоће са емпатијом. Међутим, блажи облици ових особина, попут самопоуздања и амбициозности, могу бити корисни, а многи успешни људи који нормално функционишу управо су их користили како би напредовали.
И даље, међутим, много тога не знамо о томе како се људи са нарцистичким особинама односе према другима и према себи, као ни о томе како се те особине испољавају у раду мозга.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Недавно је група научника из Финске покушала да утврди како нарцизам изгледа у мозгу током сложених друштвених интеракција какве се дешавају у свакодневном животу. Свој рад назвали су пројектом „Лица нарцизма“, пише Наутилус.
На основу онлајн истраживања у којем је учествовало 1.000 људи, истраживачи су одабрали 58 особа за снимање мозга. Међу њима су били испитаници који су имали високе и ниске резултате када је реч о самопоуздању, осећању да им припада посебан третман и потреби за пажњом, особинама које се повезују са грандиозним типом нарцизма. Ниједној од изабраних особа није био дијагностикован нарцистички поремећај личности.
Како мозак реагује на туђу непријатност
Истраживања емпатије често се ослањају на једноставне тестове којима се прати како особа реагује на фотографију тужног лица или снимак некога ко осећа бол, на пример приликом убода иглом. Људски друштвени односи, међутим, много су сложенији.
Зато су научници испитаницима приказивали видео-снимке различитих друштвених ситуација које су од њих захтевале да процене и протумаче оно што виде. Док су се налазили у скенеру који је пратио проток крви кроз мозак, гледали су глумца који је причао личне приче о тренуцима када су му се други дивили, али и о ситуацијама у којима је био одбачен или омаловажен. Потом је друга особа глумцу давала намерно непријатне коментаре, сугеришући или да није заслужио дивљење које је добио или да је сам крив што је био одбачен.
Истраживачи су открили да су мозгови људи са слабо израженим нарцистичким особинама показивали већу међусобну усклађеност. Неурална активност у деловима мозга повезаним са тумачењем друштвених ситуација и когнитивном емпатијом одвијала се по сличном обрасцу.
Код људи са израженијим нарцистичким особинама та усклађеност била је мања, што указује на то да нису на исти начин делили осећање непријатности које је доживљавао глумац. Научници су резултате објавили у часопису Cerebral Cortex.
– Људи са великим бројем нарцистичких особина другачије од осталих реагују на искуство рањивости друге особе. Могуће је да се на другачији начин прилагођавају интеракцији, обраћају пажњу на друге њене аспекте или другачије тумаче оно што се дешава – рекао је аутор студије Матијас Пииспанен, истраживач Универзитета Алто у Еспоу.
ФОТО: yurakrasil/ShutterstockШта се крије иза различитих реакција
Мозгови људи са израженијим нарцистичким особинама, међутим, нису били неактивни. Њихове реакције једноставно нису биле међусобно усклађене. Научници сматрају да то може да значи да ове особе обраћају пажњу на различите детаље или другачије тумаче ситуацију, а не да им уопште није стало до онога што се дешава.
Резултати се надовезују на ранија истраживања социолога Ервинга Гофмана, који је још педесетих година прошлог века тврдио да људи имају склоност да заједнички штите слику коју једни о другима стварају у јавности. Гофман је тај процес назвао „facework“, односно настојањем да се сачува сопствени или туђи углед у друштвеној интеракцији.
Фински истраживачи претпостављају да људи са израженим нарцистичким особинама овај процес спроводе другачије, што би делимично могло да објасни зашто њихове интеракције са другим људима понекад делују мање искрено.
Научници су желели да испитају спонтане реакције учесника, па им нису давали никаква упутства о томе шта би требало да осећају.
– Учесницима није посебно речено да треба да саосећају са искуством особе која прича причу. То нам је омогућило да посматрамо како спонтано прате и обрађују сложену друштвену ситуацију док се она одвија – објаснио је Пииспанен.
Ако будућа истраживања потврде ове резултате, они указују на могућност да настојање да се „сачува образ“ има препознатљив неурални образац и да је он мање изражен код људи са снажнијим нарцистичким особинама.
