Учење пред испитни рок тражи више времена, али неке устаљене методе могу више да одмогну него да помогну. Истраживања показују да је учење ефикасније када се пасивне навике замене активним стратегијама.
Једна од најчешћих метода коју ученици и студенти користе јесте поновно читање уџбеника, бележака и материјала са предавања. Истраживање из 2018. године, које је објединило резултате пет ранијих анкета спроведених међу студентима и одраслима у САД, показало је да 78 одсто испитаника поново чита белешке као део припреме за учење, пише The Conversation.
Више од половине испитаника рекло је да приликом таквог учења подвлачи или означава важне делове текста.
1. Поновно читање није увек најбољи начин за учење
Ипак, друга истраживања указују на то да су користи од поновног читања ограничене. Разлог је у томе што је реч о пасивном облику учења. Када поново читамо нешто што смо већ прочитали, то обично не доприноси значајно знању које смо стекли током првог читања.
ФОТО: PeopleImages/ShutterstockТо не значи да поновно читање треба потпуно избацити. Проблем настаје када оно заузме готово све време предвиђено за припрему испита.
Градиво је боље распоредити него учити у једном даху
Ако студент жели да поново прочита одређени материјал, боље је да то учини у више наврата, распоређених током неколико дана, него да све поновљено читање обави у једној дугој сесији.
Овакво распоређивање омогућава да се информације више пута активирају у различитим временским интервалима. Истовремено, поновно читање треба комбиновати са активним методама које захтевају да студент самостално користи оно што је научио.
2. Самопоуздање није гаранција доброг резултата
Друга распрострањена заблуда јесте уверење да ће добар осећај познавања градива аутоматски довести до доброг резултата на испиту.
Када процењујемо колико добро разумемо неку тему, често се ослањамо на то колико нам је материјал лак за разумевање или колико нам делује познато. Студент може да стекне утисак да одлично познаје одређену област јер му је текст испред очију и зато што га је више пута прочитао.
ФОТО: oneinchpunch/ShutterstockМеђутим, високо самопоуздање не мора да буде повезано са стварним знањем. Током испита, посебно оног који се ради под временским притиском, ситуација је другачија. Белешке, уџбеник или електронски уређај више нису при руци, а одговоре је потребно пронаћи у сопственом памћењу.
Припрему треба претворити у симулацију испита
Један од начина да се избегне претерано самопоуздање јесте да се током припреме направи окружење слично оном које ће постојати на испиту.
То може да подразумева решавање пробних тестова и питања сличних онима која се очекују на испиту, без гледања у белешке или коришћења телефона и других уређаја.
Овакав приступ даје реалнију слику о томе колико је градиво заиста усвојено. Истовремено показује које области захтевају додатну пажњу.
ФОТО: fizkes/ShutterstockСпособност да тачно проценимо шта знамо, а шта још нисмо савладали, омогућава нам да боље распоредимо време. Уместо да поново учимо оно што већ добро знамо, можемо да се усредсредимо на делове у којима постоје празнине.
3. Није довољно само запамтити информације
Трећи мит односи се на сам циљ учења. Многи ученици и студенти сматрају да је суштина у томе да што више информација унесу у своју меморију.
Али то је само половина процеса.
Једнако је важно да можемо да извучемо информацију из памћења онда када нам је потребна. Управо то се од нас тражи на испиту или другом облику провере знања.
ФОТО: Trzykropy/ShutterstockЗбог тога су корисне технике активног присећања. Оне могу да укључују решавање пробних тестова, коришћење картица са питањима и одговорима, одговарање на питања на крају поглавља, али и једноставно заустављање током читања како бисмо покушали да се сетимо најважнијих идеја које смо управо прочитали.
На овај начин памћење постаје део самог процеса учења, а не само нешто што се проверава на крају.
Питање „зашто“ и самообјашњавање продубљују знање
Постоје и друге стратегије које могу да помогну. Једна од њих је да себи током читања редовно постављамо питање: „Зашто?“
Циљ је да се нове информације повежу са оним што већ знамо.
На пример, студент који чита текст из историје о Другом светском рату може да наиђе на чињеницу да је Немачка напала Пољску. Уместо да само запамти ту информацију, може да се запита: „Зашто је ова чињеница тачна?“ или „Зашто ово има смисла?“
Такво питање активира раније знање. Студент може да се сети, на пример, да је Немачка после Првог светског рата изгубила део територија. Повезивањем новог и старог знања ствара се шира мрежа информација, па нова чињеница касније може лакше да се призове.
ФОТО: Drazen Zigic/ShutterstockСамообјашњавање је још једна корисна техника. То значи да особа објашњава градиво самој себи као да га објашњава некоме ко о тој теми ништа не зна.
Ако учи о систему крвотока, на пример, може да објасни улогу сваког његовог дела, његову функцију и начин на који је повезан са осталим деловима система.
Самообјашњавање истовремено може да открије празнине у знању. Ако не можемо да објаснимо неки концепт сопственим речима, то може бити знак да га још нисмо довољно добро разумели.
Ове стратегије помажу да се нове информације повежу са претходним знањем и да се створи дубље разумевање. Такво знање је обично и лакше призвати када нам је потребно.
ФОТО: Midnight Studio/ShutterstockУчење, дакле, није само питање броја сати проведених над књигом. Важније је како учимо. Поновно читање може бити корисно, али не би требало да буде једина техника. Осећај познавања градива није довољан доказ да смо спремни за испит, а памћење информација има праву вредност тек када можемо да их употребимо.
Пробни тестови, активно присећање, постављање питања „зашто“ и самообјашњавање захтевају више напора од пасивног читања, али управо тај напор може да допринесе квалитетнијем и трајнијем знању.
Иако су ове стратегије представљене у контексту припреме за испите, њихова примена није ограничена на ученике и студенте. Оне могу бити корисне свима који у било ком животном добу желе да усвоје нове информације, разумеју сложене теме и дугорочно задрже оно што су научили.
