Када су Лари Пејџ и Сергеј Брин крајем деведесетих покренули Google, њихова идеја била је да уведу ред у све већи хаос интернета. Двадесет осам година касније, Google није променио само начин на који тражимо информације – променио је и начин на који памтимо, учимо и размишљамо.
У време вештачке интелигенције поставља се ново питање: ако више не морамо чак ни да тражимо информацију, већ нам машина одмах даје одговор, шта ће човек уопште морати да зна?
Google Inc. званично је настао 1998. године, након што је Енди Бехтолшајм, један од оснивача компаније Sun Microsystems, Ларију Пејџу и Сергеју Брину дао чек на 100.000 долара за њихов пројекат. Убрзо су се преселили из студентског окружења у гаражу у Менло Парку, која је припадала Сузан Војчицки, касније дугогодишњој директорки YouTube-а.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
У основи њихове идеје налазио се проблем који је постајао све већи: интернет је садржао огромну количину информација, али је било све теже пронаћи оно што је заиста важно.
Пејџ и Брин развијали су систем који није само тражио појављивање одређених речи на интернет страницама већ је процењивао и њихов значај на основу веза које су водиле ка њима. Тако је настао темељ претраживача који ће у наредним годинама постати готово синоним за тражење информација на интернету.
Од претраживача до глагола
Успех Google-а није био само технолошки. Компанија је успела да створи један од најпрепознатљивијих начина коришћења интернета: празна бела страница, логотип и једно поље у које корисник уписује шта жели да зна.
Претрага је постепено постала толико уобичајена да је име компаније ушло у свакодневни говор као глагол. Када нешто не знамо, више не кажемо нужно да ћемо то потражити у енциклопедији или проверити у књизи. Једноставно ћемо „гуглати“.
ФОТО: PixabayИза те наизглед мале језичке промене крије се много дубља промена.
Вековима је знање било повезано са памћењем. Образован човек био је онај који је располагао великом количином информација и могао да их повеже и употреби. Интернет, а посебно Google, почео је да мења тај однос.
Google и наше памћење
Почетком друге деценије 21. века психолози су почели да истражују феномен који је популарно назван „Google ефекат“.
Идеја је једноставна: када знамо да нека информација може лако поново да се пронађе, мање смо склони да памтимо саму информацију. Уместо ње памтимо где можемо да је пронађемо.
То не значи нужно да је човек постао мање интелигентан. Људи су одувек користили спољашња средства за чување знања – од глинених таблица и библиотека до бележница и енциклопедија. Разлика је у размерама.
ФОТО: REUTERS/Carlos Barria/File PhotoНикада раније готово целокупно доступно људско знање није било удаљено неколико покрета прстом.
Када више није важно шта знамо, већ где да тражимо
Google је тако утицао и на образовање. Ученику који је пре неколико деценија желео да сазна нешто о Римском царству биле су потребне књиге, енциклопедије или библиотека. Данас за неколико секунди може да добије хиљаде резултата. Проблем више није недостатак информација. Проблем је њихов вишак.
Због тога се променила и вештина која нам је потребна. Уместо једноставног проналажења информације, све је важније проценити да ли је она тачна, ко је њен извор, шта је изостављено и да ли постоји поузданије објашњење.
ФОТО: Shutterstock/Mawaddah FGoogle је, парадоксално, истовремено омогућио приступ огромној количини знања и учинио дезинформације доступнијим него икада.
Од Google Search-а до вештачке интелигенције
Следећа промена могла би да буде још дубља.
Класични претраживач кориснику нуди листу извора. Човек затим бира страницу, чита је и покушава да дође до одговора.
Генеративна вештачка интелигенција окреће тај модел наглавачке. Корисник поставља питање, а систем му одмах формулише одговор.
То значи да се постепено губи чак и онај корак у којем смо морали да бирамо између различитих извора.
ФОТО: Shutterstock/krungchingpixsИ сам Google данас у своје производе све дубље интегрише AI технологију, док је развој вештачке интелигенције постао једна од централних области компаније.
Да ли интернет постаје наше спољашње памћење?
Човечанство је одувек пребацивало део памћења на технологију. Писмо нам је омогућило да не памтимо читаве приче. Штампа је омогућила масовно складиштење знања. Фотографија је преузела део визуелног памћења.
Google је тај процес довео на нови ниво.
Више не морамо да памтимо број телефона, пут до одређеног места, датум неког догађаја, рецепт, превод речи или име глумца из филма који смо гледали пре двадесет година. Телефон и интернет памте уместо нас.
Али то отвара једно важно питање: шта се дешава када информације престанемо да чувамо у сопственој глави?
ФОТО: Компас/ИлустрацијаЗнање није само збир чињеница. Да бисмо разумели нову информацију, морамо већ да имамо нешто са чим можемо да је повежемо. Човек који нема основно знање о некој области теже може да процени да ли је резултат претраге тачан или потпуно бесмислен.
Следећа револуција је већ почела
Када је Google настајао 1998. године, мало ко је могао да претпостави да ће једно једноставно поље за претрагу толико променити свакодневни живот.
Google је у међувремену прерастао претраживач и развио читав екосистем производа, од Gmail-а и Android-а до YouTube-а и различитих AI система. Његова првобитна мисија – организовање светских информација и њихово чињење доступним и корисним – остала је у средишту идентитета компаније.
Али питање више није само како да пронађемо информацију.
После скоро три деценије живота са Google-ом, све важније постаје питање шта радимо са информацијом када је добијемо.
У ери вештачке интелигенције можда ћемо све ређе морати да памтимо чињенице и све ређе сами претраживати интернет. Али управо зато способност да разумемо, упоредимо и критички проценимо оно што нам машина понуди могла би да постане важнија него икада.
