Пре него што су астронаути могли да полете ка Месецу, требало је доказати да њихова летелица може поуздано да ради са посадом. Аполо 7 обавио је ту кључну пробу, вратио поверење после трагедије и показао да успех зависи и од услова у којима људи раде, пише НАСА у историјском одељку званичног сајта.
Ракета Сатурн IB подигла се са Флориде 11. октобра 1968. године, носећи тројицу астронаута у Земљину орбиту. Аполо 7 није имао задатак да стигне до Месеца. Његова улога била је да испита командни и сервисни модул од којих ће зависити будућа лунарна путовања.
Командант Волтер Шира, Дон Ајзли и Волтер Канингем постали су прва посада која је летела у програму Аполо. За амерички свемирски програм то је био повратак летовима са људима после готово 22 месеца паузе. Само успешно лансирање, међутим, није могло да одговори на сва питања која су оптерећивала НАСА-у.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
У јануару 1967, током испитивања на лансирној рампи, пожар је усмртио тројицу чланова посаде Апола 1. Гас Грисом, Ед Вајт и Роџер Чафи нису ни полетели. Трагедија је показала да опасност постоји и током земаљских проба и да конструкција летелице и поступци рада морају да се промене.
Аполо 7 зато је представљао проверу техничких измена, али и способности читаве организације да настави програм. У Земљиној орбити требало је испитати оно што се није могло у потпуности доказати на земљи: дуготрајан рад система, маневрисање, комуникацију и живот посаде у ограниченом простору.
Летелица измењена после трагедије
После пожара НАСА је увела бројне измене у командни модул. Нови отвор омогућавао је брже отварање према споља, а количина запаљивих материјала у кабини значајно је смањена. Промењена је и атмосфера у летелици током одбројавања, када су услови на земљи носили посебан ризик.
У кабини Апола 7 током припреме лансирања коришћена је мешавина кисеоника и азота, уместо чистог кисеоника под притиском који је постојао у ранијој проби. Током успона услови су прилагођавани орбиталном лету. То је важан пример како безбедност зависи од целокупног поступка, а не само од једног дела опреме.
Посада је у орбити испитивала системе командног и сервисног модула, од електричног напајања до управљања и одржавања услова за живот. Чак су и загрејана вода, топли оброци и кафа представљали значајно побољшање у односу на раније америчке програме. Бољи услови нису били луксуз: требало је омогућити људима да поуздано раде током вишедневне мисије.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаЗемљина орбита пружала је прилику за проверу пре слања посаде далеко од планете. Иако је и такав лет носио опасности, он је омогућавао испитивање летелице без додатних захтева путовања ка Месецу. Резултати су били основа за процену да ли програм може да пређе на следећи корак.
Мотор који је морао да ради и далеко од Земље
Посебну пажњу добио је главни мотор сервисног модула. На будућим мисијама требало је да успори летелицу за улазак у орбиту око Месеца, а затим да је усмери на повратак. Поузданост тог система била је непосредно повезана са могућношћу да се астронаути врате кући.
Током Апола 7 мотор је успешно укључен осам пута, у паљењима различитог трајања. Посада је изводила и маневре приближавања одбаченом другом степену ракете. Такве пробе проверавале су управљање и поступке који ће касније бити важни за рад са другим летелицама у орбити.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаПровера није стала на подацима са инструмената. Требало је утврдити како функционишу упутства, распоред задатака и сарадња астронаута са контролом мисије. Свемирска летелица може имати исправне системе, а да њена употреба ипак буде отежана лошом организацијом рада.
Прехлада, телевизија и пут ка Аполу 8
Око 15 сати после почетка лета Шира је пријавио прехладу, а сличне тегобе добила су и друга двојица астронаута. У бестежинском стању запушеност носа представљала је већи проблем него на земљи. Болест и оптерећен распоред допринели су напетостима између посаде и контроле мисије.
Упркос томе, Аполо 7 донео је и прве телевизијске преносе уживо из америчке летелице са посадом. Гледаоци су могли да виде унутрашњост кабине и астронауте који раде у орбити. Телевизија је приближила програм јавности, док је посада инсистирала да испитивања и безбедност имају предност над наступима.
Капсула се спустила у Атлантик 22. октобра, после готово 11 дана лета. НАСА је оценила да су испуњени сви главни циљеви, а затим је уследила анализа резултата за Аполо 8. Та мисија је у децембру 1968. одвела људе у орбиту око Месеца, пре слетања Апола 11 следеће године. У том низу Аполо 7 остаје пресудан доказ да се велики циљ остварује тек када се темељно провере његове основне претпоставке.
