Америка више није господар Блиског истока: Нови савези мењају регионални поредак

Споразум о заједничкој одбрани који су 7. августа у Меки потписали Саудијска Арабија, Турска и Пакистан показује да се безбедносни поредак на Блиском истоку мења и да Сједињене Америчке Државе више немају улогу неприкосновеног гаранта регионалне безбедности.

Три земље нису објавиле званичан текст споразума, али према доступним информацијама договориле су клаузулу налик члану 5 Северноатлантског уговора, према којој би се напад на једну потписницу сматрао нападом на све три.

Таква безбедносна гаранција има велики значај. Она подразумева да би Саудијска Арабија и Турска биле обавезне да помогну Пакистану у случају рата у Јужној Азији, док би, по свему судећи, саудијске и пакистанске снаге могле да се укључе у сукоб уколико би Израел и Турска ушли у директан војни обрачун у Сирији или источном Медитерану.

Обавезе произашле из споразума нашле су се на првом тесту само 48 сати после церемоније потписивања, када је Ансар Алах, односно Хути, извео напад на рафинерију Сауди Арамка у југозападном граду Џизану. Иако су Хути од 13. јула готово непрекидно нападали Саудијску Арабију, саудијски лидери овога пута нису затражили помоћ од нових савезника.

Могуће је да саудијске власти претњу Хута не сматрају довољно озбиљном. Ипак, вероватније је да су процениле како турски и пакистански лидери, упркос смело најављеном новом безбедносном пакту, нису спремни да заиста уђу у сукоб на Арапском полуострву.

Међутим, амерички аналитичар Стивен А. Кук оцењује да то не умањује значај споразума у Меки, јер његова суштина није у безбедносним гаранцијама. Према његовој анализи, споразум је пре свега одраз промене регионалног поретка на Блиском истоку, у којем Сједињене Државе постепено губе улогу коју су деценијама имале.

ФОТО: Francesco Sgura/Shutterstock

Поредак који је пола века почивао на америчком вођству

Корени те промене сежу у историју регионалног поретка који су Сједињене Државе деценијама градиле и предводиле. Од седамдесетих година прошлог века у њега су били укључени Бахреин, Египат, Јордан, Мароко, Катар, Саудијска Арабија, Турска, Уједињени Арапски Емирати и, de facto, Израел. И друге земље, попут Омана и Кувајта, имале су своје специфичне улоге у тој регионалној архитектури.

Такви односи омогућили су Вашингтону да релативно лакше и уз мање трошкове остварује своје кључне интересе на Блиском истоку. То је подразумевало спречавање претњи или евентуалном прекиду слободног протока нафте, допринос безбедности Израела и спречавање било које земље или групе земаља да угрозе америчку доминацију у региону.

Сједињене Државе су углавном биле успешне у остваривању тих циљева, чак и уз неке значајне неуспехе, попут арапског нафтног ембарга 1973. године и Иранске револуције 1979. године, којом је свргнут ауторитарни режим шаха Резе Пахлавија наклоњен САД-у, наводи Стивен А. Кук.

ФОТО: Seree Tansrisawat/Shutterstock

Такав поредак је током деценија пролазио кроз озбиљне кризе, али су његови темељи углавном остајали нетакнути. После краткотрајног поремећаја на глобалном тржишту нафте и дубоке рецесије која је уследила седамдесетих година, нафта више није ефикасно коришћена као оружје. Израел је углавном био безбедан, док су Сједињене Државе задржале улогу главног гаранта регионалне безбедности. Без помоћи америчких партнера у региону, такав исход било би много теже постићи, а захтевао би и знатно више ресурса.

Врхунац таквог регионалног поретка вероватно је достигнут пре око 35 година, закључује Кук, када су Сједињене Државе окупиле коалицију за одбрану Саудијске Арабије и обнову суверенитета Кувајта после ирачке инвазије и окупације те земље.

ФОТО: US Air Force Photo/Alamy/Profimedia

Од грешака у региону до идеје о америчком повлачењу

У новије време, међутим, тај поредак је све више био под притиском, а низ потеза и одлука Вашингтона додатно је доводио у питање његову одрживост.

Међу тим лошим потезима су били америчка инвазија на Ирак 2003. године, подршка Вашингтона демонстрантима током такозваног Арапског пролећа, неспремност Сједињених Држава да предузму значајнију акцију за рушење режима сиријског председника Башара ел Асада, као и млако, у најбољем случају, америчко подржавање саудијске интервенције у грађанском рату у Јемену., истиче Стивен Кук.

Додатни ударац поверењу Саудијске Арабије представљала је одлука председника Доналда Трампа да 2019. године не пружи директну војну помоћ Ријаду после иранског напада на нафтна постројења у тој земљи. Притисак на регионални поредак додатно је појачан израелском војном кампањом у Појасу Газе после напада 7. октобра 2023. године.

После неуспешних ратова у Авганистану и Ираку, у Вашингтону је све озбиљније почело да се говори о повлачењу и смањењу америчког ангажмана на Блиском истоку. За лидере земаља региона то није била само унутрашња америчка политичка дебата. Пажљиво су пратили сваки сигнал који је указивао на то да би Сједињене Државе могле да се повуку из улоге коју су деценијама имале.

ФОТО: FabrikaSimf/Shutterstock

Амерички аналитичар Стивен А. Кук издваја две идеје које су додатно подстакле размишљања о смањењу америчког ангажмана на Блиском истоку.

Најпре се у америчком политичком естаблишменту учврстило уверење да Блиски исток више није од пресудног значаја. Са тим је дошло и уверење да обезбеђивање енергетских ресурса из региона убрзано постаје ствар прошлости. Значајан раст домаће производње нафте и гаса у САД неке је навео на закључак да би Америка, пошто више не зависи од блискоисточних енергената, могла да се повуче из региона.

Друга идеја била је још једноставнија. Са преласком на алтернативне изворе енергије, сматрало се, више неће бити потребно штитити нафтна поља на Блиском истоку.

Кук, међутим, сматра да су оба аргумента почивала на погрешним претпоставкама. Први је занемаривао чињеницу да су енергетска тржишта глобална и да би претња снабдевању у једном делу света и даље утицала на америчке потрошаче. Други је, пак, у великој мери потцењивао сложеност декарбонизације енергетског система и друштва у целини.

Амерички заокрети оставили савезнике у неизвесности

Додатни проблем током друге деценије овог века била је непредвидивост Сједињених Држава, и то на два повезана начина. Први је произлазио из све израженије политичке поларизације у Америци, која је доводила до великих и наглих промена у политици према региону.

Један од најупечатљивијих примера био је однос према Ирану. Председник Барак Обама је 2015. године са Техераном договорио Заједнички свеобухватни план акције, познат као нуклеарни споразум са Ираном. Његов наследник Доналд Трамп повукао је САД из тог споразума три године касније, након што је у почетку разматрао могућност повратка у његов оквир.

Слично се дешавало и са америчким односом према демократији на Блиском истоку. Вашингтон је једно време промовисао демократизацију региона, затим од ње одустао, па је поново подржао после Арапског пролећа, да би је на крају поново напустио. Уследио је приступ који је више наглашавао вредности, али је и он напуштен када је председник Џозеф Бајден схватио да му је 2021. потребна помоћ Египта у Гази, а 2022. флексибилност Саудијске Арабије када је реч о производњи нафте.

Регионални лидери некада су могли да рачунају на континуитет америчке спољне политике. Током последњих неколико деценија, међутим, били су принуђени да се прилагођавају политици која се често сводила на правило „све само не оно што је радио претходни председник“, без обзира на то да ли је такав приступ био мудар, истиче Кук.

Трампов стил дипломатије, који се ослања на инстинкт и остављање свих опција отвореним, додатно је повећао непредвидивост америчке политике.

Тако су се Сједињене Државе током актуелног сукоба са Ираном смењивале између употребе силе, претњи силом и преговора. Амерички партнери у региону често нису имали никакво упозорење о томе шта ће Вашингтон следеће учинити, а цену тих промена плаћали су и кроз спремност Ирана да, као одговор на америчке потезе, нападне управо њих.

Трампова очигледна импулсивност сада је навела део регионалних лидера да се запитају да ли ће бити остављени сами да се суоче са Ираном који је у међувремену ојачао.

ФОТО: noamgalai/Shutterstock

Аврамовски споразуми накратко вратили наду у стари поредак

Ипак, било је тренутака када се чинило да би стари поредак под вођством Сједињених Држава могао да буде ојачан и додатно развијен. Аврамовски споразуми, којима су 2020. године нормализовани односи Израела са Бахреином, Мароком и Уједињеним Арапским Емиратима, наговестили су могући пут напред.

Ти споразуми довели су до формирања неформалне групе четири земље, Сједињених Држава, Индије, Израела и Уједињни Арапски Емирати, што је потом подстакло идеју о Економском коридору Индија–Блиски исток–Европа, познатом као ИМЕК. Истовремено се разматрала и нормализација односа између Израела и Саудијске Арабије, до које није дошло.

Све је то отварало могућност да се институционализује велики део онога што су Сједињене Државе током претходне четири деценије подстицале своје регионалне партнере да граде. Међутим, напад Хамаса на Израел, тензије Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата око Израела, Судана и Јемена, као и рат Сједињених Држава и Израела против Ирана, додатно су поделили регион.

ФОТО: Guven Yilmaz/AFP/Profimedia

Споразум у Меки наговештава нову поделу Блиског истока

Данас је, међутим, слика знатно другачија. Саудијска Арабија, која је очигледно постала забринута због поузданости Сједињених Држава, све више тражи друге могућности за јачање сопствене безбедности и утицаја. Једна од њих је управо споразум у Меки.

Није пресудно то што Турска и Пакистан немају војну снагу која би могла да се мери са америчком. Саудијска Арабија и њени нови безбедносни партнери траже нови регионални поредак у којем ће они, а не Вашингтон, имати већу улогу у обликовању Блиског истока, оцењује амерички аналитичар.

За Пакистан и Турску, које су и саме амерички партнери, али истовремено све више негодују због начина на који Сједињене Државе користе своју моћ у деловима света који су им важни, споразум у Меки представља прилику да повећају сопствени утицај у Заливу, на рачун својих ривала, Индије и Израела.

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган има и идеолошки мотив да подржи овај нови безбедносни пакт, с обзиром на дугогодишњу тежњу турских исламиста ка стварању својеврсног „муслиманског НАТО-а“.

Саудијска Арабија и Турска отишле су и корак даље, предложивши промену трасе железничке везе која је део поменутог ИМЕК-а. Уместо да иде из Јордана ка Израелу, а затим преко Кипра и Грчке настави ка Европи, роба би заобишла Израел и из Саудијске Арабије ишла преко Јордана на север, кроз Сирију и даље до Турске, одакле би била транспортована ка европским тржиштима.

Регионални поредак ослоњен на Сједињене Државе сада би могао да се претвори у Блиски исток са два блока. На једној страни биле би земље које остају привржене Аврамовским споразумима, а на другој оне које се окупљају око њихове алтернативе, споразума у Меки.

Раније су регионална ривалства и спорови били ограничавани чињеницом да су лидери давали предност односима са Сједињеним Државама. Управо је Вашингтон био веза која је држала тај регионални поредак на окупу.

Сада, међутим, Пакистанци, Саудијци и Турци напредују са визијом која се непосредно надмеће са Аврамовским споразумима. Због тога више није извесно да ће америчка улога бити довољна да регионалне поделе остану под контролом.

То је велика промена и тешко је преувеличати њен значај. Стивен А. Кук у својој анализи на крају закључује да после пет деценија, више није могуће говорити о поретку на Блиском истоку који предводе Сједињене Државе.