Америчко виђење зачараног круга: Зашто рат САД и Ирана не може да се заврши

Анализа објављена на платформи The Conversation доноси једно од америчких виђења рата између САД и Ирана, указујући на позиције Вашингтона и Техерана и разлоге због којих се сукоб већ месецима врти у зачараном кругу притисака, преговора и војних удара.

Иран је последњих дана поново затражио од администрације Доналда Трампа укидање санкција, одмрзавање иранске имовине и окончање војне блокаде, у замену за отварање Ормуског мореуза. Реч је, како се оцењује, практично о истим условима који су две стране прихватиле у јунском меморандуму о разумевању, указује The Conversation у својој анализи.

Амерички председник Доналд Трамп на понуду Техерана одговорио је новим захтевом, поручивши да Иран треба да плати одштету због смрти америчких војника и иранских цивила током последњих пет деценија.

Истовремено, Трамп поново тврди да САД имају „потпуну контролу“ над Ормуским мореузом, док Техеран инсистира да ће пловни пут остати затворен све док Вашингтон не испуни његове услове.

Уместо приближавања решењу, две стране тако поново размењују захтеве и претње. Аутори анализе оцењују да због таквог понављања истог обрасца постаје све извесније да би Вашингтон и Техеран поново могли да посегну за војном силом како би приморали другу страну на уступке.

Како се наводи, управо такав образац обележава сукоб од његовог почетка 28. фебруара.

Поставља се, међутим, питање може ли се тај круг прекинути и шта би било потребно да се то догоди.

ФОТО: Shutterstock/tuan12

Понављање истог обрасца указује на недостатак излазне стратегије

Према анализи The Conversation-а, реакције Доналда Трампа у тренуцима када се нађе под притиском следе прилично препознатљив образац. Амерички председник је до сада најмање седам пута претио масовним разарањем иранске транспортне и енергетске инфраструктуре, па чак и уништењем онога што је називао „цивилизацијом“.

После таквих претњи, међутим, уследио би заокрет. Војни удари били би одложени или отказани, а Трамп би потом говорио о приближавању САД и Ирана договору.

Иранска страна је, с друге стране, такође мењала приступ. Техеран је у појединим тренуцима директно улазио у дипломатске контакте и преговоре, док је у другим приликама одбијао разговоре или их у потпуности искључивао.

Слична колебања виђена су и када је реч о Ормуском мореузу. Трамп је 13. априла најавио поморску блокаду иранских лука, а 4. маја додатно појачао притисак покретањем операције „Пројекат слобода“, чији је циљ био да обезбеди пратњу бродовима кроз мореуз. Операција је, међутим, обустављена само два дана касније.

САД су формално укинуле блокаду након што су две стране 18. јуна постигле договор о окончању рата. Када се тај договор неколико недеља касније распао, блокада је поново уведена.

Од тада су се обе стране поново вратиле употреби силе. САД су гађале иранске циљеве, док је Иран изводио нападе на земље у региону и бродове у Ормуском мореузу. Према подацима наведеним у анализи, од 1. марта до 10. августа забележена су најмање 84 инцидента у којима су бродови у мореузу претрпели одређени вид штете.

Истовремено, Трамп, како се оцењује, жели да повуче САД из рата, док Иран не може неограничено да издржи економски и војни притисак.

Зашто онда, упркос томе, исти образац наставља да се понавља без видљивог напретка ка трајном решењу?

ФОТО: TANJUG/AP Photo/Francisco Seco

Вашингтон не жели да прихвати стратешки пораз

Аутори анализе издвајају две могућности за прекид овог круга, али оцењују да ниједна није добра за САД.

Прва би подразумевала прихватање стратешког пораза, укидање америчке блокаде и повлачење војних снага и средстава из региона, чиме би Иран фактички добио контролу над Ормуским мореузом.

Трампова администрација је, како се наводи, у јуну деловала спремно на такав исход, када је потписан меморандум о разумевању. Ипак, убрзо након постизања договора, Вашингтон је почео да подстиче бродове да користе пловне коридоре у близини Омана, ван контроле Ирана.

Техеран је на то реаговао негативно, инсистирајући да му је меморандумом дата контрола над пловидбом кроз мореуз. Иранске снаге су 7. јула напале бродове који су користили јужни, „омански“ правац.

САД су одговориле ваздушним ударима и сукоб је поново ушао у исти круг. Аутори анализе закључују да је тиме постало јасно да Вашингтон, упркос договору из јуна, није спреман да прихвати исход који би Ирану препустио стратешку контролу над Ормуским мореузом.

Друга могућност била би знатно озбиљнија војна ескалација, укључујући слање америчких копнених снага у Иран.

Такав потез би, према анализи, могао да прекине садашњи циклус међусобних удара и примора Техеран на уступке. Али цена би могла да буде висока. Поред великих војних трошкова, Вашингтон би се суочио и са озбиљним политичким ризиком у САД и ширем региону, што би, у изборној години, могло да буде посебно неповољно за Трампа и његову Републиканску странку.

ФОТО: TANJUG/AP Photo/Vahid Salemi

Ирану је приоритет опстанак режима, а не мир

На иранској страни, како се оцењује у анализи, постоји стално балансирање између покушаја да се постигне договор са САД и ублажи економски притисак и очувања главног адута Техерана – потпуне контроле над Ормуским мореузом.

За ирански режим овај сукоб има егзистенцијални карактер. Управо зато, према тумачењу аутора, Техеран толико инсистира на контроли мореуза и спреман је да прихвати дуготрајан рат.

Такав приступ додатно је дошао до изражаја након што је нови врховни вођа Ирана, Моџтаба Хамнеи, недавно на шест кључних безбедносних и одбрамбених функција поставио представнике тврде струје који су чврсто одани режиму. Како се наводи у анализи, кадровске промене остављају утисак припреме земље за дуготрајан сукоб.

Међу новим именовањима је и Мохсен Резаи, познат по својим чврстим ставовима, који је постављен за секретара Врховног савета за националну безбедност, централног тела иранског безбедносног система.

Резаи је током дугог иранско-ирачког рата био командант Корпуса исламске револуционарне гарде (ИРГЦ), а у априлу је изјавио да би поздравио копнену инвазију САД, уз тврдњу да би Иран могао да зароби „хиљаде талаца“ и за сваког од њих тражи милијарду долара.

Трамп, како се наводи, очекује да ће ирански режим под сталним економским и војним притиском на крају попустити. Међутим, аутори анализе оцењују да би ефекат могао бити супротан и да притисак за сада додатно учвршћује отпор Техерана.

За режим који је под великим притиском и који нема пуну подршку сопственог становништва, усмеравање пажње на спољног непријатеља и припрема за дуготрајан рат могли би, према овој анализи, да буду један од најефикаснијих начина за очување јединства режима и његовог опстанка.

Тај круг би могао да буде прекинут тек када једна од страна буде политички и војно исцрпљена до те мере да јој окончање рата постане важније од свих других циљева. Ипак, како се закључује у анализи, та тачка би могла да буде удаљена још месецима, па чак и годинама.