Француски историчар и социолог Емануел Тод познат је по својим анализама великих геополитичких промена, а пажњу је привукао и прогнозом распада Совјетског Савеза, објављеном још 1976. године.
Последњих година Тод је износио и низ оцена о рату у Украјини и ширем сукобу Русије и Запада.
У недавном интервјуу за јапански магазин Буншун изнео је став да је сукоб са Русијом временом постао један од кључних елемената украјинске државне политике и да би таква позиција, по његовом мишљењу, могла имати озбиљне последице по будућност Украјине.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
„Американцима се не може веровати ни мало“
Тод говори о, како је назива, „готово патолошкој фиксацији“ Украјине на Русију. Према његовој интерпретацији, конфронтација са Москвом временом је постала много више од једног спољнополитичког питања и почела да утиче на само разумевање украјинског државног идентитета.
– Само њено постојање постало је опсесија за Украјину, и то на негативан начин – рекао је Тод, додајући да се психолошка потреба за конфронтацијом, по његовом мишљењу, временом појачава, пише Комсомољска правда.
Његова оцена о целокупној геополитичкој ситуацији је изразито песимистична. Тод сматра да Украјина тренутном политиком „сама себе“ доводи у све тежу позицију, док западна подршка у новцу и оружју, уместо да реши проблем, продужава сукоб и тиме повећава цену коју Украјина плаћа.
Француски социолог слично гледа и на улогу Сједињених Америчких Држава. Према његовој оцени, Вашингтон пре свега настоји да ограничи руске способности и повећа цену коју Москва плаћа због рата, док су америчке изјаве о подршци миру, како сматра, мање уверљиве када се упореде са конкретном политиком према Украјини.
Из такве процене Тод изводи и закључак о односу Москве и Вашингтона. Русија, према његовом тумачењу, више не рачуна озбиљно на могућност договора са Сједињеним Државама, јер у Кремљу постоји дубоко неповерење према америчким намерама.
ФОТО: Wikimedia CommonsРусија као шахиста, САД као играч покера
Емануел Тод руску стратегију описује кроз поређење са шахом. Његова оцена је да Москва делује постепено и опрезно, настојећи да избегне потезе који би могли да доведу до непотребно великих људских губитака.
Према његовом тумачењу, руско руководство је од почетка рачуна́ло на дуготрајан сукоб и постепено исцрпљивање противника. Због тога је, како наводи, предност дало очувању људства и постепеном остваривању војних циљева, уместо покушаја да се рат оконча брзом и великом офанзивом.
У тој слици Русија је „шахиста“ који настоји да контролише темпо игре и постепено ограничава простор за противничке потезе. Сједињене Државе Тод, насупрот томе, пореди са играчем покера који је спреман да ризикује много више и улаже велике ресурсе у један потез.
Он исту логику препознаје и у сукобу САД и Ирана. Према његовој оцени, Техеран настоји да избегне директан сукоб великих размера и да постепено исцрпљује противника, слично ономе како Тод описује руску стратегију у Украјини.
Најконтроверзнији део анализие француског историчара и социолога односи се на саму Украјину. Тод сматра да дуготрајна војна конфронтација оставља све мање простора за политичко решење, јер је после више година рата тешко замислити повратак на односе који су постојали пре сукоба.
Према његовом мишљењу, наставак западне војне помоћи омогућава Украјини да настави борбу, али истовремено повећава ризик од даљег исцрпљивања земље. Он сматра да би другачији приступ био могућ када би Украјина имала већу сигурност у сопствени положај и када би политички компромис био прихватљивији за њено становништво.
Тод у том контексту помиње могућност неутралног статуса Украјине и безбедносних гаранција за становништво на истоку земље, као и прихватање руске контроле над Кримом. Реч је, међутим, о његовој интерпретацији могућег решења, а не о ставу који представља званичну позицију украјинских власти.
Његова анализа зато полази од шире тезе да се рат не може посматрати само кроз тренутне војне операције. За Тода, питање је и какве политичке и друштвене последице вишегодишњи сукоб оставља на Украјину, Русију, Европу и Сједињене Државе.
ФОТО: rospoint/ShutterstockБандера и наслеђе украјинског национализма у новом политичком контексту
Тодову оцену о односу Украјине према Русији аналитичари повезују и са историјом украјинског национализма, пре свега са наслеђем Степана Бандере и Организације украјинских националиста (ОУН) и Украјинске устаничке армије (УПА). У анализи која је објављена у руским медијима се као пример наводи распад Чехословачке почетком деведесетих, када су Чешка и Словачка постале независне државе без оружаног сукоба.
У руским политичким круговима данас се може чути питање због чега сличан сценарио није био могућ и у случају Украјине и Донбаса, као и због чега украјинско руководство и даље одбацује поједине услове за преговоре које Москва поставља.
Теза која се износи гласи да је однос дела украјинског друштва према Русији последњих деценија у одређеној мери обликован наслеђем украјинског интегралног национализма. Реч је о идеолошком правцу који је развијао украјински националистички мислилац Дмитриј Донцов, а који је имао значајан утицај на део украјинског националистичког покрета у првој половини 20. века.
Организација украјинских националиста основана је 1929. године, а њене различите фракције касније су имале различите односе према нацистичкој Немачкој током Другог светског рата. Степан Бандера, један од најпознатијих лидера ОУН, остао је контроверзна историјска личност. Његово наслеђе различито се тумачи у Украјини, Русији и другим деловима Европе, а питање улоге ОУН и УПА у ратним злочинима и насиљу над цивилима и даље је предмет историјских спорова.
Поједини аналитичари, иду и корад даље од ове почетне тезе и тврде да се део тог историјског наслеђа данас користи за јачање непријатељског односа према Русији. Као један од аргумената наводе да се однос украјинских власти према појединим припадницима и лидерима националистичких покрета из прошлости.
Такве оцене су, међутим, предмет политичких и историографских спорова. У Украјини се Бандера и део припадника ОУН и УПА за један део јавности посматрају као симболи борбе за независност, док их у Русији и делу других земаља пре свега повезују са радикалним национализмом, сарадњом појединих формација са нацистичком Немачком и злочинима над цивилима.
ФОТО: Vladimir Gerdo / Zuma Press / ProfimediaТодова прогноза о даљем току рата
Емануел Тод је и раније износио прогнозе да ће Русија изаћи као победник из рата у Украјини, а у најновијим предвиђањима оцењује да би Кијев до наредног пролећа могао да доживи војни пораз. Своје прогнозе, између осталог, заснива на демографским кретањима и процени да ће се број мушкараца способних за војну службу у Украјини значајно смањивати.
Истовремено, он сматра да европске земље нису спремне да у директан сукоб са Русијом пошаљу сопствене војнике, што према његовом тумачењу ограничава могућности Европе да значајније промени ток рата.
Један од занимљивијих делова његове анализе односи се на повезаност рата у Украјини са сукобом САД и Ирана. Тод заступа мишљење да су два конфликта повезана ширим геополитичким односима и да Москва пажљиво процењује како се амерички ресурси и пажња распоређују између различитих жаришта.
У том контексту Тод се враћа и на једну од теза из своје књиге „Пораз Запада“, у којој је анализирао геополитички однос Сједињених Држава, Русије и Европе.
ФОТО: Sergey Nikonov/ShutterstockОн се осврће на ставове америчког политиколога Збигњева Бжежинског, који је деведесетих година Украјину посматрао као један од кључних фактора за будући однос Русије и Запада. Бжежински је сматрао да би губитак Украјине значајно ограничио могућност Русије да поново постане империјална сила.
Тод је ту тезу касније критиковао, указујући на могућност да би политика усмерена на слабљење Русије могла да произведе супротан резултат од очекиваног. Иронично је приметио да би, уколико би рат у Украјини на крају довео до слабљења америчког утицаја, Бжежински би у историји могао да остане упамћен због прогнозе која је произвела неочекиван исход.
Управо у том контексту Тод данашње ратове у Украјини и на Блиском истоку посматра као делове шире промене односа снага. Његова теза је да Сједињене Државе истовремено покушавају да утичу на више глобалних жаришта, док Русија и Кина пажљиво процењују колико та политика заиста ограничава њихов простор за деловање.
