Драгољуб Којчић: Ко је убио Сибилу Вејн

Модерни нихилизам није остао у романима Достојевског, нити у менталним катакомбама деветнаестог столећа. У политичкој постмодерни данашње Србије добија облик покрета без јасне идеологије, програма и препознатљивих идеја

Почетак свих вредносних подела описан је у Књизи постања. „Виде Бог да је светлост добра; и растави Бог светлост од таме.“ Све остало је историја света и поларизовања на добро и зло. Ако је човечанство протоком времена постизало успон, онда је то било споро, али је барем било извесно, упркос периодима стагнације или чак цивилизацијског назадовања.

Сукоб између добра и зла, између њихових експлицитних облика или прикривених дубина у којима обитавају, можда најбоље приказује уметност. Фјодор Достојевски је ова два супротстављена крака егзистенцијалних вредности провлачио кроз све своје романе. Њихов политички и друштвени појавни облик појављује се кроз цели стваралачки опус великог писца. Али, „Зли дуси“ или, како гласи нешто старији превод на српски, „Нечисте силе“, предочавају нам модерни нихилизам. Испреплетани мотиви, естетика ликова попут магичног лепотана Ставрогина, конспирација и, на крају, самоуништење као логични епилог фаустовских избора и мефистофелевских аранжмана. Преплитање одушевљења посебношћу и искакања из колотечине свакодневице друштва, речју, ексклузивност као крунски мотив живота, постаје сопствена супротност и „прогонство из раја“ нормалног живота. Није ли управо такву цену платио Доријан Греј у аристократској самоопчињености и надменом презиру према „поткултурним бићима“ са лондонских мрачних улица?

Али Ставрогинови завереници и Вајлдов јунак нису остали закључани у менталним катакомбама деветнаестог столећа. Лилијана Кавани опредмећује тамну страну људске психе и покушај да се уметношћу оправда своја уображена надмоћ. Балетски играч Амадео Амодио у ноћном хотелском апартману увежбава секвенцу коју је играо пред нацистима у логору смрти.

ФОТО: Јавно власништво

У савременим друштвеним пејзажима један део политичких играча губи везу са реалношћу и са стварним интересима друштва и поводи се за фантасмагоријама и фатаморганама у којима је све само привид у разноврсним комбинацијама политичке постмодерне.

У Србији је то „студентски покрет“ и његова изборна листа. Без јасне идеологије, без програма и приоритета, без структуриране организације и јасних процедура одлучивања, без фронтмена са препознатљивим идејама или карактерима, без… заиста без ичега. Једино јавно изречено је анимозитет према Александру Вучићу. Недовољно да би били схваћени као чиниоци боље будућности. Штавише, обрнуто – сасвим довољно да буду препознати као сила историјског рикверца Србије у период када је пропадала у сваком смислу.

Међутим, све оно што није светлосни зрак који нас библијски или ајнштајновски води напред, све то је плесач космолошке таме. У тами само могу да се спроводе ирационални планови и зато је почетак нове власти обележен гашењем медијских програма и онемогућавањем да људи виде и чују како им се отима будућност.

Заиста, ко је убио Сибилу Вејн?