Највећа опасност за демократски естаблишмент можда није потпуно преузимање странке, већ могућност да независни кандидат са левице одвуче довољно гласова да пресудно утиче на исход председничке трке
Овог лета је Републикански национални комитет у саопштењу за штампу весело поздравио „социјалистичко лето“ Демократске партије.
Весеље је, наравно, из корпе „да комшији цркне крава“, Републикански национални комитет је руководеће тело америчких републиканаца, више Извршни него Главни одбор у нашој терминологији и, наравно, јесте да се радује социјалистичком земљотресу који потреса Демократску странку.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Шта се то догађа у Америци, добро, да не претерујемо, шта се то догађа у Демократској странци овог лета?
Догађа се успон кандидата ДСА (Демократски социјалисти Америке), у европској терминологији „социјалистичке фракције Демократске странке“. Добили су пет кандидата за значајне јавне функције, од којих им се смеши и место градоначелника Вашингтона.
Успон почиње више од годину дана раније. Двадесет четвртог јуна 2025. године, Зохран Мамдани – проверио сам, „х“ се изговара – победио је Ендрјуа Куома у предизборима (primaries) Демократске странке за градоначелника Њујорка.
Предизбори су специфичност Сједињених Држава и није ми познато да се још негде одржавају у овако великом обиму и излазности. На предизборима се такмиче кандидати двеју главних странака, Републиканске и демократске – остале странке, ако постоје и где постоје, небитне су – и свако покушава да постане кандидат своје странке на изборима. Систем је суров. Без обзира на мишљење изборних експерата, агенција за маркетинг или страначких „већа стараца“, кандидат мора да претходно добије поверење већине својих бирача, бирача своје странке, у округу, граду или савезној држави. Највећа забава су, наравно, предизбори за кандидате за председника САД, који трају месецима и завршавају се тек средином лета изборне године.
Чак и ако Демократска странка ефикасно спречи социјалисте да постану главна струја, нико их не може спречити да имају свог кандидата на председничким изборима. Имали су и раније, Бернија Сандерса, али једно је неколико милиона гласова, а нешто сасвим друго је десетак милиона гласова
Мамданијева победа над Куомом у предизборима је, de facto, значила и победу на изборима јер Демократска странка у граду Њујорку има већину од 70%, па ко добије страначке изборе демократа, сигурно добија и изборе у граду, свеједно да ли су то избори за градоначелника или јавног правобраниоца. Мамдани је то и потврдио победом на изборима 4. новембра 2025. године.
Ендрју Куомо је зрео политичар (vintage politician) Демократске странке, био је и гувернер савезне државе Њујорк, памти се по успешном надметању са Трампом конференцијама за штампу у време короне које је пратио цео свет. Иначе је из породице политичара. После је заглавио око неког скандала са сексуалним злостављањем, по америчком обичају, недореченим, и опет васкрсао. Дакле, он је типична америчка прича.
Мамдани је такође америчка прича, али са маргина живота. Рођен је у Кампали у Уганди, као потомак индијских досељеника, којих је пуно у источној Африци, доселио се у седмој години са родитељима у Америку и тек 2018. постао амерички држављанин. Нагледали смо се филмова са оваквим људским судбинама.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаУ том сукобу, неко ће патетично рећи „две Америке“, ја сам склонији да кажем „два различита америчка производа“, Мамдани је победио.
То је прва победа за једно значајно место као што је градоначелник Њујорка, „најважнијег града на свету“, кандидата блиског ДСА (Демократски социјалисти Америке).
Сама реч „социјализам“ можда не изазива, као некада у време хладног рата, црвени аларм у Пентагону, подизање у ваздух борбених авиона и испловљавање носача авиона на ратни распоред, али изазива нервозу и бригу у већем делу америчког пословног и политичког естаблишмента.
Левица, а тек ћемо размотрити каква су ови амерички социјалисти левица, у Америци је изгледала одавно мртва. Реална опасност од ње минула је пропашћу Совјетског Савеза. Дуго од њих није било ни трага ни гласа. Појавили су се на великој, федералној сцени кандидатуром Бернија Сандерса на двоје претходних председничких избора. И тада су деловали маргинално. Сам Сандерс је заиста шармантан човек, али делује исувише европски и привлачио је углавном младе и интелектуалце великих градова урбаног севера и североистока САД. Успевао је да сакупи неколико милиона гласова на председничким изборима, што је у Америци на нивоу статистичке грешке.
Сама реч „социјализам“ можда не изазива, као некада у време хладног рата, црвени аларм у Пентагону, подизање у ваздух борбених авиона и испловљавање носача авиона на ратни распоред, али изазива нервозу и бригу у већем делу америчког пословног и политичког естаблишмента
Такве маргиналне појаве су се и раније догађале у америчком политичком животу. Пре две, три деценије постојао је Ралф Нејдер који је око заштите човекове средине окупљао неколико милиона гласова, али је нестао када му је агенду преотео демократски естаблишмент и интегрисао је у националну платформу Демократске странке, што јој је и сада једна од главних ознака на борбеној застави.
Слична судбина се предвиђала и социјалистима. Они су почели 2015, као организационо мали, 5000–7000 чланова – а сада су „експлодирали“ на 120.000 чланова. Рекло би се да је за гигантску Америку све то играчка.
И пре овог лета су социјалисти имали по неки успех, углавном на нивоу чланова Представничког дома Конгреса. Успех Александрије Окасио-Кортез из 2018. је један од таквих примера.
Овог лета је социјалистички пројекат добио замах.
Мимо победа на предизборима неколицине њихових кандидата, и тамо где губе, губе са малим разликама. Истина, социјалисти се кандидују у сигурним демократским изборним јединицама, дакле тамо где се очекује да и у финалу победе демократи. Довољно су разумни, можете да промените и у лукави, да не терају бираче демократа да се изјашњавају у јединицама где је фрка. Ту пролазе центристички кандидати који могу републиканцима да изађу на црту.
Догађа се успон кандидата ДСА (Демократски социјалисти Америке), у европској терминологији „социјалистичке фракције Демократске странке“. Добили су пет кандидата за значајне јавне функције, од којих им се смеши и место градоначелника Вашингтона
Ипак, најважнији индикатор јесу истраживања јавног мњења. Она показују да чак трећина бирача Демократске странке подржава ДСА. То би већ могао да буде сигнал за узбуну, мада се и тај аспект може релативизовати. Демократски бирачи су револтирани скандалозним вођењем кампање на претходним председничким изборима, када је Бајден повучен у последњем тренутку и на изборе послата неубедљива Камала Харис. Бес је усмерен на естаблишмент странке који је, у виђењу демократа, чувао своје интересе.
Чак и без ове релативизације, социјалисти на први поглед не делују опасно.
Програмска платформа им је на ивици комичности.
Залажу се за веће опорезивање богатих. Ту се не разликују од главног демократског тока. Залажу се за укидање затвора. Добро де, не баш укидање, али социјалне реформе које ће Америку учинити толико „добром, богатом и лепом“ да ће затвори постати непотребни. Коначно, е то је незгодно место, залажу се за укидање Сената, што су очигледан антифедерализам и залагање за унитарну државу. То свакако не делује као озбиљан политички програм.
Дакле, где су разлози за бригу?
Два су разлога, и оба су озбиљна.
Први је закључивање по аналогији.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаНаоко небитна, националистичка и скоро патетична платформа Tea Party – не знам како да преведем на српски а да не буде дугачко – прво је озбиљно померила Републиканску странку у националистичку десницу. Затим је дошла Трампова МАГА (Make America Great Again), која је у финалном исходу киднаповала странку и у претходних десетак година је претворила у тврђаву трампизма. Да ли аналогна судбина чека америчке демократе?
Озбиљни познаваоци сумњају у то да социјалисти могу да киднапују Демократску странку, али ту опцију свакако не треба игнорисати.
Други разлог се мени чини озбиљнији. Чак и ако Демократска странка ефикасно спречи социјалисте да постану главна струја, нико их не може спречити да имају свог кандидата на председничким изборима. Имали су и раније, Бернија Сандерса, али једно је неколико милиона гласова, а нешто сасвим друго је десетак милиона гласова.
Јер у бирачком телу Америке, скоро лењиром подељеном на пола између две главне странке, десетак милиона и те како може да значи.
Избори 1992, када је Клинтон победио Џорџа Буша Старијег, били су обележени присуством трећег кандидата Роса Пероа. Перо је „о свом трошку“, био је имућан човек, изнео кандидатуру и дебело оштетио Буша јер је „нападао“ исто бирачко тело. Клинтон је имао 43% (44,9 милиона) гласова, Буш 37,5% (39 милиона) гласова, а Перо 18,9% гласова (19,7 милиона). Ово је – због суровог америчког система да онај са највише гласова побеђује – Клинтону донело 370 електорских гласова, Бушу 168, а Пероу ниједан! Али, Буш је страдао.
Дакле, главно питање је да ли до избора 2028. социјалисти могу да изнедре кандидата који би „гађао“ можда не баш Пероових 18 милиона, али 10 би било лепо.
Ту лежи главни страх естаблишмента Демократске странке. Социјалисти можда не могу да преузму Демократску странку, али могу да је жестоко оштете.
