Више од две хиљаде година дели нас од времена када је настао први познати приручник за изборну кампању, али се његови рецепти и данас препознају у политичкој пракси. Променили су се медији, технологија и институције, али не и човек коме се политичар обраћа
У знаменитом спису Commentariolum petitionis који је код нас преведен као Кратак приручник за предизборну кампању (Theoria, 2009, br. 1) Квинт Тулије Цицерон саветује брата Марка како да победи на изборима за римског конзула. Спис је писан пре више од две хиљаде година, али је актуелан у мери да у њему изложени савети и данас представљају темељ сваке озбиљне политичке кампање. Када посматрамо политички стил и кампању коју води Александар Вучић, изгледа као да је Квинт писмо послао лично њему.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Прво на шта брат упозорава јесу трезвеност и реално сагледавање околности – увек имај на уму ко си, шта ти је циљ и коме се обраћаш. Вучић је један од ретких политичара у нашој новијој историји који реално сагледава сва три аспекта. Већина политичара пада већ на првом политичком греху, прецењујући себе и своју политичку тежину, заборављају да оно што је дозвољено Јупитеру није волу. Поред тога, многи се баве политиком без јасног циља. Тако, на пример, нико, а понајмање они сами, не знају шта је циљ Српског покрета обмане (бољшевика) – да ли победа на изборима или деконструкција и деструкција политичког система. Пошто о томе не могу да се договоре, тешко да ће постићи иједно. Па ипак, највише политичара пропада јер не познају народ коме се обраћају па га руже, клевећу и криве за сопствену политичку пропаст.
У најмању руку чуди да се данас, након двовековних искустава са „непосредном демократијом“, поново покушава продати рог за свећу тако што се неки вид наводно непосредне демократије, пленума и зборова представља и намеће као „нови“ и до сада невиђени лек за бољке либералне демократије у Србији
Дугачка је листа конкретних савета који су временом ушли у политички фолклор па их се придржавају и они који нису свесни зашто то чине. Вештина беседништва сама по себи није довољна. Поред тога, потребно је обезбедити подршку моћних друштвених слојева, али и људи различите сталешке припадности. Квинт се не либи да брата саветује да створи клијентелистичко окружење које ваља стално подсећати на услуге које су му учињене. Упозорава га и на завист и непријатељство противника, против чега се може борити само памећу, трудом и посвећеношћу. Говори му о потреби да у кампањи задржи пријатеље, али и да се привуку сви који нису отворени непријатељи. Ако се ствари поједноставе до баналности, могло би се рећи да га учи да увек буде доступан за све грађане и њихове приговоре. Да се сваком бирачу обраћа личним именом и да покаже искрено интересовање за њега и његове проблеме. Не треба, каже даље, бити штур на обећањима јер боље је не испунити обећање него одбити молбу. У јавности ваља бити присутан стално и увек окружен пратњом како би се стекао утисак о моћи и популарности. У обраћању маси треба истицати своје врлине у односу на конкуренте, а конкуренцију оцрнити подсећајући на њихове скандале, дугове и разне афере.
Када читамо ове савете, тешко је отети се утиску да их данашњи политичари и њихови тимови само прилагођавају модерним временима и технологијама. Персонализација политике данас се спроводи микротаргетирањем путем друштвених мрежа, а повезаност са моћним сталежима се огледа у спрези са корпорацијама. Визуелни медији шаљу слику бројности и моћи путем екрана и фотографија. Политичари који су у свему томе успешнији побеђују на изборима. Тако је било у античком Риму, а тако је и у модерно доба од када се представничка демократија обновила у САД крајем 18. и почетком 19. века.
Историјски резултати непосредне демократије која је кроз историју претварала у оправдање и алиби за диктатуру и тоталитаризам, сами по себи би требало да буду довољно упозорење
Истине ради, треба рећи да је одувек постојало незадовољство таквим видом политичког система и представничке демократије. С правом се указивало на то да она сужава стварни утицај грађана на одлуке због све веће моћи капитала, доминације бирократије, трговине утицајем, пораста неједнакости. Укратко, изборна демократија је критикована јер без обзира на резултате избора не мења друштвене односе, а друштвени токови настављају да усмеравају вољом моћних интересних група. Критике су долазиле и здесна и слева. Десничари су сматрали да овакав вид демократије урушава изврсност коју може да обезбеди само владавина (интелектуалне) аристократије. Владавина масе води у популизам и једини лек јесте владавина просвећене елите. Лева критика је, с друге стране, указивала на то да репрезентативна демократија онемогућава стварни утицај грађана и нижих друштвених слојева на политику и залагала се за одумирање бирократских тела која филтрирају интересе грађана. Последња два века су бременита покушајима да се ови недостаци искорене разним политичким експериментима, што је инспирисало Винстона Черчила да констатује да је (либерална) демократија најгори облик владавине – ако се изузму сви остали који су испробани.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
У најмању руку чуди да се данас, након двовековних искустава са „непосредном демократијом“, поново покушава продати рог за свећу тако што се неки вид наводно непосредне демократије, пленума и зборова представља и намеће као „нови“ и до сада невиђени лек за бољке либералне демократије у Србији. Тако се у ауторском тексту Кад свет око тебе престане да буде разумљив Светислав В. Костић заложио за новину коју су као бајаги донели пленуми и зборови. Правећи се одвећ невешт за неког ко је професор универзитета, он каже како је ето и сам био сумњичав у те новотарије, али је њихов успех утицао на то да промени мишљење бар у мери да више не доводи у питање нешто што не разуме. Ако и занемаримо питање у чему се наводни успех пленума и зборова састоји, остаје нејасно о каквом је то новом облику политичког организовања реч. Историјски резултати непосредне демократије која је кроз историју претварала у оправдање и алиби за диктатуру и тоталитаризам, сами по себи би требало да буду довољно упозорење. То није све. Када и где год је покушано да се воља мањине организоване у пленуме и зборове представи као истинска воља целокупног друштва, долазило је до грађанских ратова. Разлог је једноставан: неке друге интересне групе, такође, би се организовале у пленуме и зборове, а без поштовања механизама избора власти које нуди либерална демократија судар тих зборова неминовно је водио у унутрашње сукобе. То можда студенти не знају, али би професори свакако морали да знају.
Укратко, избори који су пред нама нису обични избори па зато и стратегије кључних политичких актера нису исте. Док се политичке странке ослањају на савете и искуства браће Цицерон, СПО(б) покушава да демонтира тај систем призивајући власт зборова и пленума. Укратко, осим страначких, ово ће бити и избори између несавршене парламентарне демократије и савршене диктатуре пленума и зборова.
