Квадрат престоничког стана постао је једна од најскупљих ставки кућног буџета, док се истовремено све више поставља питање да ли садашњи односи цена, зарада и закупнина могу дуго да потрају. Од Београда до мањих градова, од инвеститора до купца, ланац који одређује коначну цену све је сложенији, а одговор на питање шта би станове могло да учини приступачнијим није једноставан.
Постоји опште уверење јавности да је тржиште некретнина у Србији, пре свега у Београду, „прегрејано“, да су станови прескупи, да постоје тржишни „мехурови“ и да тржиште само што није доживело колапс услед превисоких цена. Стога ћемо настојати да кратко анализирамо ова питања, указујући на факторе високих цена станова, поредећи цене некретнина у Београду и престоницама околних (суседних земаља), а навешћемо и могуће предлоге на који начин би цене станова могле да буду јефтиније и шта је потребно урадити у ланцу: држава – инвеститор – банке – купци да би станови били јефтинији и цене приступачније.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Одмах треба рећи да су цене некретнина у Београду високе и да настављају раст без обзира на чињеницу да куповна моћ грађана не може да прати тако висок раст цена. При томе су станови веома скупи у Београду (нарочито у централним градским општинама) и у Новом Саду, док су у остатку Србије цене станова знатно ниже. Табела 1 показује ова кретања:
ФОТО: КомпасКао што се може видети из табеле, највише цене су на топ-локацијама у Београду (Савски венац, Врачар, Стари град), док поједине ексклузивне локације достижу цену квадрата од 6.000 евра до чак 10.000 евра по квадрату. Цене на периферији Београда су од 1.500 до 2.000 евра по квадрату, мада расту у последње време, а релативно високе су и цене некретнина у Новом Саду. Високе цене некретнина бележе и веома посећене туристичке дестинације (Златибор), док су у остатку Србије знатно ниже (Ниш и Крагујевац чак два пута), а мањи градови у Србији имају цене некретнина које су у просеку ниже и 4-5 пута по квадратном метру стана.
Одмах треба рећи да су цене некретнина у Београду високе и да настављају раст без обзира на чињеницу да куповна моћ грађана не може да прати тако висок раст цена
Ограничићемо се првенствено на Београд, јер ту су највећа градња, највећа тражња и највише цене некретнина. Који је први и најважнији фактор високих цена станова? Увек и свуда, знатно виша тражња од понуде станова је основни узрочник високих цена. Знамо из поглавља о Гезелу, да она страна која је економски јача, увек настоји да значајно материјализује ту своју предност, а инвеститори станова су у знатно повољнијем положају од купаца станова. Ево једне кључне чињенице: већ годинама, тражња за становима у Београду на годишњем нивоу креће се у распону од 12.000 до 20.000 нових станова, а годишње се изгради од 7.000 до 9.000 нових станова, што значи да постоји мањак од око 10.000 станова! Док год је овакав однос, цене станова ће константно расти и бити врло високе. Стога је кључни задатак државе да, уколико је у могућности, повећа понуду и доступност станова.
ОДНОС ИЗМЕЂУ ЦЕНЕ СТАНА И КИРИЈЕ
Да ли су цене некретнина у Београду „надуване“ и прецењене, какав је однос између кирија и цена станова? За потребе наших читалаца упустићемо се у једну малу анализу.
Постоји врло једноставан метод за утврђивање да ли су цене станова „надуване“, односно, да ли постоји „балон-мехур“ на тржишту некретнина. Метод је објаснио Тома Пикети у својој књизи Капитал за 21. век, а потиче од Гезелове дугорочне природне каматне стопе од 5%. Наиме, годишњи принос од станарине треба да буде у нивоу од 5% вредности стана, што значи да 20 годишњих станарина или 240 месечних станарина треба да одговара цени стана. Уколико је цена стана виша, постоји мехур, јер је стан прецењен, и обрнуто. Што је разлика у корист цене стана у односу на 240 кирија већа, већи је и мехур, тј. цене станова су више надуване. То се може изразити и на други начин:
Цена стана x 12 / куповна цена стана.
Уколико је однос 6% и више, ради се о доброј инвестицији, јер је приход од станарина током 20 година већи него цена стана. Уколико је однос 5%, ради се о равнотежној цени и цена стана је реална. Уколико је годишњи принос 3% и ниже, цена стана је превисока и ради се о израженом мехуру на тржишту некретнина. Пример карактеристичан за тржиште станова у Београду, даје оријентационо следећу рачуницу: просечан двособни стан (око 60 м2) који није у центру Београда, кошта око 2500 евра по квадрату или 150000 евра; станарина се креће на нивоу од око 500 евра месечно или 6000 евра годишње. То даје стопу приноса од 4% и такав стан вреди 300 месечних станарина, односно, може се исплатити за 25 година. То је станарина на граници исплативости и указује на постојање мехура на тржишту некретнина, који „не пуца“, као што смо рекли, јер је тражња знатно изнад понуде станова. Уколико је просечна станарина ипак око 600 евра месечно, или 7200 евра годишње, стопа приноса је 4,8% и стан се може исплатити за приближно 21 годину, што значи да није прецењен.
Ако се од бруто станарине одбију трошкови амортизације, одржавања стана, пореза на имовину и празан ход (известан број месеци у којима се стан не издаје), онда се стопа приноса додатно смањује и повећава број година за повраћај средстава уложених у куповину стана. Груби одговор на питање, да ли је боље купити стан или га изнајмљивати, стога би могао да гласи: ако је период отплате 15 година, увек је боље купити стан. Ако је период отплате до 21 године, вероватно је боље купити стан (јер остајете у власништву некретнине), мада треба узети у обзир планове о дужини боравка у једном месту и услове кредита. Уколико период отплате премашује 21 годину, вероватно је боље изнајмљивати стан, а новац инвестирати у друге послове. Ипак, треба узети у обзир још неколико чињеница: цене станова расту, по правилу, брже од цена кирија, јер кирије узимају у обзир ниво плата које расту спорије од цена станова. Такође, у Србији постоји разлика између цена станова који се нуде и цена станова који су продати. Цене понуђених станова су 10%-15% више од цена продатих станова, јер продавци прецењују своје станове и остављају известан простор за ценкање.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаЕво још неких фактора који утичу на вишу цену станова у Србији и пре свега у Београду:
· Виши трошкови градње (цене грађевинског материјала и енергије, недостатак радне снаге, висока цена градског грађевинског земљишта, високе накнаде, доприноси и таксе за уређење градског грађевинског земљишта, дуго чекање на грађевинске дозволе);
· Кредитне олакшице (висока доступност банкарских кредита, субвенционисани стамбени кредити за младе, што све повећава тражњу за становима);
· Регионални статус (Београд постаје значајан регионални центар, а још увек је јефтинији од Беча, Прага, Будимпеште, Љубљане);
· Тржишни фактори (знатно виша тражња од понуде станова);
· Макроекономски фактори (инвестициона куповина станова ради даљег издавања, куповина за кеш – готов новац, инфлација као оправдање за подизање цене стана од стране инвеститора током градње, ланчана тражња, где продавац стана који није у новоградњи, купује два мања стана после продаје већег породичног стана);
· Локацијски и инфраструктурни фактори (атрактивна локација, центар, породична инфраструктура у близини, близина капиталних пројеката – EXPO, Belgrade Waterfront, метро);
· Микрофактори (карактеристике зграде – паркинг место или гаража, квалитетна новоградња или реновиране старе зграде, спратност и лифт, врста грејања, структура и величина стана – већим становима опада цена по квадрату).
За потребе наше анализе биће врло корисно да покажемо како су се цене станова кретале у Београду и Србији у протеклих 10 година, јер показују константни раст цена и константни вишак тражње у односу на понуду станова, као што видимо у Табели 2.
ФОТО: КомпасУ протеклих годину дана цена квадратног метра стана порасла је за 8%, док је цена укупног стамбеног простора порасла чак за 18%, што значи да горе побројани фактори и даље условљавају непрестани и континуирани раст цена. Из табеле се види да су цене у Београду порасле са 1.500 евра у просеку на више од 3.000 евра и дуплирале се за протеклих 10 година. Ова разлика је реално још већа, јер прва табела указује на просечну цену некретнина од 3.500 евра, док атрактивније локације иду од 4.000 евра па навише. То је раст од 2,3 до 3 пута, мада последња колона табеле показује да је просечни раст цена био 10%-15% годишње, што је раст бржи од раста инфлације, просечних плата и БДП. Чак и раст изван Београда био је у просеку између 8% и 14% годишње.
Читав период прошао је кроз три фазе:
- умерени раст у периоду 2016–2019. са просечним растом цена некретнина од 5%-8% годишње;
- „прегревање и експлозија“ у периоду 2020–2023. година, због инфлације, пандемије, енергетске кризе, раста цена грађевинског материјала, доласка Руса и Украјинаца на подручје Србије (услед рата у Украјини);
- Током 2024–2026. извесно успоравање и стабилизација са просечним растом цена око 6% годишње, али са убрзаним растом цена током 2026. године.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаНајвише су поскупеле тзв. премијум локације, где је цена у просеку 4.700 евра по квадрату и више, затим мањи станови, гарсоњере и станови на периферији (Земун, Борча, Миријево, Панчево) услед превисоке цене станова у центру Београда. Главни узроци раста цена су као што смо већ нагласили: мањак понуде станова, инвестициона куповина (уместо улагања у тржиште капитала, хартије од вредности, банке) и изражена куповина за кеш (60%-70% свих станова), што повећава и отпорност на промене (снижавање) каматних стопа у банкама.
Већ годинама, тражња за становима у Београду на годишњем нивоу креће се у распону од 12.000 до 20.000 нових станова, а годишње се изгради од 7.000 до 9.000 хиљада нових станова, што значи да постоји мањак од 10.000-ак станова
Сада ћемо упоредити податке о ценама станова у Београду у односу на неколико главних градова у окружењу – Загреб, Љубљана, Будимпешта, Атина и Софија. Наравно, реч је о земљама ЕУ, зато што је цена станова у Београду сигурно виша од упоредивих станова у Сарајеву, Подгорици, Скопљу и Тирани. То можемо видети у Табели 3.
ФОТО: КомпасГрадови су очигледно рангирани према цени станова по м2 површине и види се да су станови најскупљи у Љубљани и Будимпешти, док је Београд у рангу са Загребом у другој половини табеле. Љубљана има највише цене станова због високе тражње и мање понуде, као и због високе куповне моћи становника. Будимпешта има високе цене станова у топ и премијум зонама, налик Београду. Загреб је по ценама практично у нивоу Београда, док Атина и Софија имају ниже цене станова од Београда. Ако се овој анализи додају куповна моћ становништва и просечна плата, онда су Београд и Атина у најнеповољнијем положају, Софија у најповољнијем положају, а повољан однос цене и плате има и Загреб. Ево кључних података који омогућавају ову врсту поређења. Ако се узме просечна величина стана од 70 квадрата који није у центру, онда је у Београду, с обзиром на величину нето плате на годишњем нивоу, за такав стан потребно радити 14-15 година, у Атини око 14 година, у Будимпешти 12-13 година, у Загребу око 10-12 година и у Софији тек 8-9 година. Анализе показују да Загреб има најбољи однос између цене и плате, а да у Будимпешти цене станова расту приближно као и плате. Тржиште Атине је под притиском страних инвеститора у овој области, док је Софија најповољнија за купце станова, што смо већ нагласили. Занимљивости ради, најмање приступачни градови (имајући у виду, пре свега, цену стана) јесу Амстердам, Праг и Атина, а најприступачнији градови су Торино, Оденсе у Данској и Манчестер, где је потребно радити свега око 5 година за куповину стана у ширем подручју града.
САВЕТИ ЗА СНИЖЕЊЕ ЦЕНЕ СТАНА
На крају, ево и неколико практичних савета како да снизите цену стана приликом куповине:
§ Пронађите објективне мане и скривене трошкове понуђеног стана: да ли је потребно моментално улагање, стање столарије и подова, спратност, лифт, структура стана, стање инсталација и санитарија;
§ Готовина као предност која повећава вашу преговарачку моћ због ефекта ликвидности и брзине продаје стана;
§ Дужина оглашавања: ако се стан продаје дуже од 6 месеци, продавац вероватно има нереално високу цену;
§ Психологија преговарања не сме да покаже да сте слабија страна и да сувише желите да узмете стан; наговестите да размишљате у вези неколико понуда;
§ Боље је да ангажујете лиценциране продавце или адвокате, јер вам могу помоћи око правне сигурности, цене и низа других питања у вези продаје стана.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаКоначно, шта би се дугорочно и у краћем року могло учинити да цене станова у Србији, првенствено у Београду, буду ниже и примереније животном стандарду и величини просечних плата? Има неколико могућих група мера:
Прво – најважнија група мера односила би се на повећање понуде станова у оквиру једног средњорочног или дугорочног програма иза којег би морала стајати држава; то је модел масовне и јефтине градње станова који би покренула држава, укључујући субвенције за младе брачне парове, масовност која обара фиксне трошкове станоградње, убрзање и дигитализацију издавања грађевинских дозвола и смањење доприноса и накнада за уређивање градског грађевинског земљишта, што значи да би се држава и локалне самоуправе морале одрећи доброг дела прихода по овом основу. То би, по својој природи, била непрофитна изградња станова која би могла да значајно повећа понуду и обори цене станова у Београду и широм Србије.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Друго – пореска политика путем повећања пореза на имовину и нарочито прогресивни раст пореских стопа за физичка лица која поседују више од једног стана који користе за изнајмљивање, а не за становање. Опорезивање празних станова или плаћање казнених такси натерало би власнике да изнајмљују станове, а не да чекају повољнију цену и вештачки повећавају тражњу за становима. Ограничавање платформи за краткорочни закуп станова, што би довело до издавања станова претежно у дугорочном или закупу на дужи низ година, што такође обара цену станова и кирија.
Треће – обавезна реформа пројектног финансирања у банкама са циљем смањења банкарских маржи, профита и ограничавање висине каматних стопа за стамбене кредите.
Четврто – строжа контрола приликом куповине за кеш са циљем утврђивања порекла новца, што би нарочито у великим куповинама могао да буде један од фактора „испумпавања“ више цене станова.
Пето – фиксирање цена у предуговорима и онемогућавање индексирања цена током градње, што данас у знатној мери повећава цене станова.
Шесто – државне мере са циљем смањења цена градског грађевинског земљишта, мере за смањење цена грађевинског материјала и мере које би натерале садашње власнике парцела и кућа на атрактивним локацијама да их продају инвеститорима по знатно нижим ценама него што то раде данас. О овоме је опширније писао и говорио економиста Милорад Илић.
Годишњи принос од станарине треба да буде у нивоу од 5% вредности стана, што значи да 20 годишњих станарина или 240 месечних станарина треба да одговара цени стана. Уколико је цена стана виша, постоји мехур, јер је стан прецењен, и обрнуто
Седмо – у дужем року повећати атрактивност других облика улагања: тржиште капитала, хартије од вредности, камате у банкама, јер данас у куповини станова у Београду доминирају тзв. инвестициони купци.
Осмо – смањење притиска на центар града путем измештања пословних, административних зона и факултета изван центра града; такође, брже саобраћајнице, поуздан и ефикасан градски превоз, изградња метроа, што смањује притисак на живот у центру и скраћује време за долазак на посао.
Девето – развој модуларне градње која доводи до масовне – индустријске градње, обара трошкове градње за 20%-30% и скраћује време градње са 2 године на највише 5-6 месеци.


