Занимљив ми је био опис Данаса – „некад славни редитељ“. Дакле, више није славан. Да је још увек славан, можда овог текста са сматрањима професорке емеритус не би било
Цитирам део из једног текста у листу Данас (од 27. јула 2026). Наднаслов је: „Професорка емеритус Универзитета уметности у Београду, Милена Драгићевић Шешић, поводом постављења некада славног редитеља на чело Атељеа 212“. Текст почиње речима: „У целини гледано, сва ова именовања су освета истински немоћног режима да успостави функционисање културног система на свим нивоима, и зато као колачима ‘награђује’ своје лојалисте, оне којима неће бити потребно рећи шта да раде, јер ће унапред предвиђати жеље ‘вође’“, каже за Данас Милена Драгичевић Шешић, професорка емеритус Универзитета уметности у Београду коментаришући именовање редитеља Љубише Ристића за в. д. директора Атељеа 212.
Неколико ми је ствари у цитираном изватку привукло пажњу, највише зато што нисам схватио шта професорка емеритус жели да каже. Али пре тога ми је занимљив био Данасов опис Љубише Ристића који је по њима „некад славни редитељ“. Дакле, више није славан. Да је још увек славан, можда овог текста са сматрањима професорке емеритус не би било. Но тако је како је. Најпре, професорка емеритус тврди, у Данасу, да је постављење Љ. Р. „освета режима“. Коме се режим свети? Милени Драгичевић Шешић? Неком другом? Коме? Није сасвим јасно. Да је професорка емеритус успоставила функционисање правописа на свим својим нивоима, уместо: „ова именовања су освета истински немоћног режима да успостави функционисање културног система на свим нивоима“ (што је салата од речи која не значи ништа), написала би за нијансу смисленију тврдњу: „ова именовања су освета режима истински немоћног да успостави функционисање културног система на свим нивоима“. Међутим и такав, граматички за нијансу смисленији исказ, и даље би ми био нејасан. Јер како изгледа то кад културни систем функционише на свим нивоима? Да ли је то оно кад сви глумци у свим позориштима показују „крваву шаку“? Или је то нешто што има везе са репертоаром, квалитетом и квантитетом програма? И то је нејасно.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Стижемо до колача којима Вучић, односно режим, „награђује“ своје лојалисте. Зашто је ово „награђује“ под знацима навода? Да ли то значи да режим у ствари не награђује лојалисте? Поново сам збуњен. А онда, како Драгићевић Шешић зна да је Љубиша Ристић Вучићев лојалиста? Кад се Љуша аутовао? Мени је то промакло. Знам да је противник ЕУ, НАТО и „западних вредности“. Можда је лојалиста јер није блокадер? По тој логици у Србији има више од два милиона лојалиста, што је добра вест за Вучића, а лоша за професорку емеритус. Или је Милена само хтела да том етикетом омаловажи Љубишу? И то за сада остаје нејасно.
Лојалистима, по тврдњи МДШ „неће бити потребно рећи шта да раде“. Лојалисти сами знају. То је мали и нежељени комплимент и за Љубишу и за лојалисте као такве. Тај ми је део јасан. Можда зато што и сам спадам у лојалисте и тачно знам шта да напишем, а да се то допадне „вођи“. Знаци навода су Миленини, нису моји. Јер Вучић је мој вођа без наводника. Ми лојалисти никад не стављамо наводнике кад је наш вођа у питању. Него, нешто друго ми је сад нејасно. Како стоји ствар са блокадерима? Постоје ли лојалисти међу њима? Или нешто што је паралела нама, Вучичћевим лојалистима? Значи, постоје ли они блокадери који тачно знају шта треба да раде, а да се то допадне Тонину Пицули и осталим спонзорима покрета „крвава шака“? Да ли је Јасмина Пауновић, рецимо, Пицулина лојалисткиња? Или лојалисткиња неког маскираног ко стоји иза „студената“, ко говори у њихово име и одређује кад ће се блокирати школа, кад факултет, кад мост, кад болница? Да ли је екстужитељка своје расистичке, антисемитске и простачке ставове изрекла унапред предвиђајући жеље свог „вође“ или зато што је искрено изнела своје мисли и осећања?
И с тим у вези, да ли је Милени Драгићевић Шешић неко говори шта треба да ради и како да увреди Љубишу Ристића или она то уме сама?
Не знам да ли ће сад неко да се наљути на мене, а ако се наљути, и треба да се наљути јер ја свесно и намерно примењујем Миленин поступак којим је сецирала Љубишу Ристића, на професорку емеритус и на Јасмину Пауновић. То сам научио од Данила Киша. Он је механизам који су његови противници користили доказујући да је плагијатор користио против њих у Часу анатомије. Потом је његова жртва, Љубиша М. Јеремић исти поступак применио против Киша у Нарцису без лица, и то врло успешно, али је то прошло незапажено. Нажалост, незапажено је прошло и кад је Небојша Васовић применио Кишов поступак раскринкавајући Киша, и то у неколико књига (Лажни цар Шћепан Киш и Зар опет о Кишу). Данас нико ништа не чита. И зато имамо тужитељке које шире расну и националну нетрпељивост а имамо и професорке емеритус које замерају Љубиши Ристићу што још увек ради иако му је време за пензију.
„Закон о раду“, подсећа Шешић (у Данасу), „подсећа да радни однос престаје по сили закона кад запослени наврши 65 година живота…“ Истина, Љуша је навршио 65 година живота. Руку на срце, то се исто десило и Милени Драгичевић Шешић. Но, МДШ је професорка емеритус, а то је доживотно почасно звање које Универзитет додељује пензионисаним редовним професорима који су се посебно истакли својим научним или уметничким радом, стекли међународну репутацију и остварили значајан допринос развоју академске заједнице.
Како Драгићевић Шешић зна да је Љубиша Ристић Вучићев лојалиста? Кад се Љуша аутовао? Мени је то промакло. Знам да је противник ЕУ, НАТО и „западних вредности“. Можда је лојалиста јер није блокадер?
Љубиша Ристић је, изгледа, по својим постигнућима много мање вредан од Драгичевић Шешић. Он је само био најбољи позоришни редитељ у Југославији, земљи које више нема. За Србију важе сасвим други критеријуми које данас одређују блокадерски лојалисти. Зато Данас сме да нагласи да је Љуша „НЕКАД био славни редитељ“. Иначе, Данас је некад била дневна новина за писмене и за пристојне. А данас јок. То што је Љубиша био најбољи у свом послу у земљи која је имала 24 милиона становника не значи да данас у Србији не може свака шуша да баци камен на њега и да отворено сумња у његову стручност. Јер да Љубиша нешто вреди, он би био редитељ или директор емеритус.
Назовите ме необразованим (што иде руку подруку са чињеницом да сам Вучићев лојалиста), али ја признајем да не знам која су постигнућа професорке емеритус Шешић. Не кажем да их нема, али ја их, јадна ми мајка, не знам. Нека постигнућа Љубише Ристића не знам само ја, знају их сви иоле писмени. А има их хиљаду. Не писмених него достигнућа. Од Бубе у уху до Ослобођења Скопља. Постоји и један за мене занимљив историјски детаљ. Наиме, тамо негде раних осамдесетих, Идоли су правили концерт у башти СКЦ-а. И то је био први концерт за који су се плаћале карте и први у башти. Недавно сам ћаскао са Љубишом Ристићем који ми је испричао да је тада водио преговоре са управом СКЦ-а да се Ослобођење Скопља игра у башти. Због нечег се то није остварило. А концерт Идола јесте.
Иначе, на Твитеру ме је Слободан Георгијев, Шолаков програмски директор, питао зашто подржавам Љушу као директора Атељеа 212 кад је он комуниста. Рекао сам му да је то зато што је Љуша интелигентан, пристојан и талентован човек. Дакле, све је оно што његови хистрични противници нису. Додао бих и ово. Глумци Атељеа написали су неко јадно иронично саопштење. То ме подсетило на 2012. годину и време када им је директор био Кокан Младеновић и када су малтене штрајковали глађу како би га избацили жалећи се на харасмент који трпе. Можда би Кокан требало да им се врати и можда би се тада за Милену ДШ успоставило „функционисање културног система на свим нивоима“?
