Најбоље је да се НИС врати под српске скуте

Уколико са МОЛ-ом не може да се нађе заједничко одрживо решење, а Србија је поставила своје линије, онда није нимало погрешно нити штетно разговарати са неким другим, или поновити захтев да српска страна буде купац руског удела, поручује у разговору Зорана Михајловић

Судбина Нафтне индустрије Србије (НИС) прелама се далеко изван њене рафинерије, бензинских станица и биланса стања. Крајњи рок за завршетак преговора је 16. јун, а ово питање више је од корпоративне трансакције. На овом терену преплићу се енергетска безбедност Србије, западне санкције Русији, регионални интереси и политичка равнотежа Београда између Истока и Запада.

За Србију исход је наизглед једноставан.

Договор мађарске и руске стране отклонио би ризик од санкција и обезбедио стабилност најважније енергетске компаније у земљи. Али у преговорима постоје и „црвене линије“ које наша држава не може лако да пређе.

Зато се све чешће поставља питање, да ли су стране заиста близу компромиса или је продужење рока само куповина времена пред неизбежан неуспех.

Ако договор буде постигнут, Србија би могла да затвори једно од најосетљивијих економских питања последњих година. Ако пропадне, отвориће се далеко сложеније питање: шта чека НИС, компанију која снабдева већину српског тржишта горивом и представља један од стубова домаће економије?

У интервјуу за Српски недељник Компас бивша потпредседница Владе и министарка енергетике Зорана Михајловић детаљно анализира позицију наше државе у сложеној игри енергетике, геополитике и економије.

Као некадашња министарка енергетике, како тумачите чињеницу да ни руска ни мађарска страна до сада нису објасниле шта конкретно успорава постизање договора?

   Чињеница да је НИС продат 2008, да је уговор као двострани однос потписан и да је руска компанија већински власник. Ипак, услед многих геополитичких промена, санкције САД и деловање њихове администрације је никад јасније наложило промену власништва. Руска страна свакако није срећна нити то жели да уради, а мађарска страна са Орбаном као несумњиво великим пријатељем Кремља била је најлакши избор. Променом и на мађарској страни, и доласком нове власти, без обзира на њене поруке ка Русији да желе да наставе сарадњу, тог пријатељства више нема. Зато ми месецима гледамо како обе стране имају своје ставове који су вероватно близу, али опет далеко од договора. Чињеница је и да МОЛ већ дуже време жели да заузме доминантну улогу на тржишту у овом делу Европе, и НИС би био драгуљ у том смислу, док у исто време руска страна не жели да изгуби вредну енергетску компанију, која јој доноси сем прихода и геополитичке могућности, политички утицај унутар Србије, уз план да јој се у будућности, када све прође, НИС врати. Нисам сигурна у испуњење тих жеља, али одмеравање снага и могућности ће сигурно још потрајати.

Да ли, на основу свог искуства у енергетском сектору и међудржавним преговорима, можете да претпоставите које би спорне тачке могле да стоје иза одлагања договора између руске и мађарске стране?

   НИС је гарант наше нафтне безбедности, па чак и пре 2008.године када је био у проблемима опет је био гарант. Тако је и данас, зато постоје ствари које су од интереса за српску страну, али и оно што је од интереса за главне преговараче. Најважније за Србију је да рафинерија у Панчеву ради, као што је важна могућност да се повећа удео Србије у власништву. Између руске и мађарске стране тачке спорења су сасвим сигурно где и како би била пребачена средства након трансакције и да ли ће „Гаспромњефт“ моћи да поврати акције назад када санкције буду укинуте. Како год било, какви год интереси били, није могуће донети било какво решење, од рада рафинерије до осталог, без сагласности Владе Србије.

ФОТО: Зоран Петровић

Одуговлачење решавања статуса НИС-а наноси штету компанији. Које би могле бити дугорочне последице ако се неизвесност настави и у наредним месецима? Има ли уопште простора за Србију да се неизвесност настави?

   Од саме најаве санкција САД према НИС-у прошле године у јануару, НИС је изгубио 10% домаћег тржишта. Додатно ту су и проблеми које имају компаније које сарађују са НИС. Сваке године НИС има 300 до 400 милиона евра капиталних улагања, а то су приходи за неке компаније којих сада нема. На дужи рок може доћи до угрожавања стабилног рада рафинерије у Панчеву због немогућности техничког одржавања, због набавке делова и опреме (опреме западног порекла), финансијских проблема, немогућности сарадње са банкама. Не треба заборавити да је ово време пуно неизвесности, и да нису искључени проблеми у набавци сирове нафте јер је компанија у сталној стрепњи од тога да ли ће моћи да изврши трансакцију, као и које компаније желе да јој продају сирову нафту, због чега је потребно што пре доћи до одрживог решења. НИС годишње увози 3,2 милиона тона сирове нафте, прошле године махом казахстанску нафту, нешто мало ирачке, као и нафту из Северног мора, уз нешто и српске нафте.

Постоје ли процене колико је неизвесност преговора до сада утицала на пословање компаније и снабдевање тржишта?

   НИС је бележио губитке због цена сирове нафте и немогућности да прави дугорочне уговоре о снабдевању. Један број компанија је престао да се снабдева дериватима и у велепродаји и малопродаји управо због санкција. Ово је компанија која је пунила српски буџет са око 10%, што значи да има и потенцијално утицај и на макроекономску стабилност. Не треба заборавити да НИС и у окружењу има и бензинске станице и складишта, од Бугарске, Румуније, али и Босне и Херцеговине где обезбеђује 25% њихове потрошње.

НИС је гарант наше нафтне безбедности, па чак и пре 2008. године када је био у проблемима опет је био гарант. Тако је и данас, зато постоје ствари које су од интереса за српску страну, али и оно што је од интереса за главне преговараче

Ипак, захваљујући раду државе, привреда и грађани нису ни једног тренутка осетили икакве проблеме, јер је држава захваљујући резервама очувала стабилност снабдевања тржишта. Без тога, НИС не би могао да испоштује обавезе према потрошачима.

Колико је за српску привреду важно очување рада рафинерије у Панчеву и какве би последице евентуални поремећаји у њеном пословању имали на Петрохемију? 

   Најважнији је рад рафинерије у Панчеву јер обезбеђује основни постулат безбедности, а то је сигурност снабдевања. Петрохемија која броји око 4.000 запослених је директно повезана на Рафинерију, јер основне сировине добија управо из рафинерије. Она је у власништву НИС, па прекиди у НИС-у директно утичу на извоз петрохемихјских производа ка земљама Југоисточне Европе. Такође, „ТЕ ТО Панчево“ је делом у власништву НИС, и ако рафинерија не ради, онда је питање где ће испоручивати технолошку пару, и самим тим постаје непрофитабилна.

ФОТО: Компас/Илустрација

С обзиром на то да МОЛ већ поседује рафинеријске и петрохемијске капацитете, које механизме би Србија током преговора требало да обезбеди како би у сваком тренутку могла да заштити своје индустријске и енергетске интересе?

   МОЛ је квалитетна нафтна компанија која располаже комплетним ланцем, од истраживања до тржишта, модерних рафинерија, уз потенцијал да се развија даље. Има стратешко партнерство са „Гаспромом“ за гас, преко 2.000 бензинских станица широм Европе, петрохемијски комплекс и у Мађарској и Словачкој, компаније у Пакистану и Каспијском региону које се баве истраживањима нафте и гаса, компанију у Русији. Са друге стране и Србија има не само тржиште већ оно што је срце овог дела Европе а то је модернизована рафинерија, са свим енергетским и еколошким показатељима који показују високу ефикасност рада. Рад рафинерије је због тога услов преговора, уз могућност да се рад ограничи са годинама када се планира излазак из фосилних извора, или просто док ради НИС да ради и рафинерија. Поред тога, обавезност континуираног снабдевања тржишта, као у моменту преузимања компаније, а уз Петрохемију.

Уколико преговори између руске и мађарске стране не доведу до договора, ко би, према вашем мишљењу, могли бити реални алтернативни купци тог пакета акција и колико би евентуални улазак неког новог стратешког партнера могао да утиче на енергетску безбедност и економске интересе Србије?

   Од тренутка најаве америчких санкција НИС-у, енергетска безбедност је под лупом, и свако одуговлачење решавања овог проблема је потенцијално фактор угрожавања безбедности. Уколико не може да се нађе заједничко одрживо решење, а Србија је поставила своје линије, онда није нимало погрешно нити штетно разговарати са неким другим, или поновити захтев да српска страна буде купац руског удела у НИС. Ми од самог почетка говоримо о томе, и неразумљив је однос руске стране који то није прихватио. Нисам за разноразне појединце који се хвале и нуде силан новац за НИС, већ за добре и профитабилне компаније или нашу државу. Ко год да је у питању, услов је рад рафинерије, наставак снабдевања тржишта, као и даље инвестирање у рафинерију за задовољење нових ЕУ норми, и баш зато мислим да би било најбоље да се врати под српске скуте.

Постоји ли ризик од значајнијег раста цена горива у Србији у наредном периоду? Какву ситуацију очекујете преко лета?

   Геополитички ово је веома тежак период за глобалну енергетику и економију. Рат Русије и Украјине је донео пуно нелагоде у достизању довољности гаса и нафте у ЕУ, уз готово свакодневне нападе на физичку инфраструктуру руских рафинерија, и без икаквих назнака о престанку дејстава. Додатно рат на Блиском истоку је из темеља пореметио све енергетске постулате и односе. Не поставља се у свету више питање цена сирове нафте и гаса, већ питање њихове физичке доступности. Овај рат поред тога што је блокирао близу 20% транспорта светске нафте, ланчано је довео до немогућности складиштења нафте која се свакодневно производи, а на даље и смањења производње и гашења неких нафтних поља. Поред тога и даљег уништавања многих и гасних и нафтних капацитета. Свет ће се наредних неколико година суочавати са несташицама у дотоцима сирове нафте. Немогуће је да се све то не одрази на сваку државу и њену енергетску и економску безбедност. То је још један од разлога да наша рафинерија ради. Додатно држава је показала снагу у овом периоду, јер кризе показују ниво еластичности и способности државе. Србија је још 2020. године кренула и законски и на терену у обезбеђивање обавезних резерви нафте и деривата, као и оперативних и комерцијалних, па смо у ситуацији не само да занављамо шта је потрошено већ и да се градимо нова складишта. Огроман новац се издваја за обезбеђење свега што је потребно, и то ће сигурно трајати.

ФОТО: Зоран Петровић

Цене на берзама су поремећене, јер је на пример пре почетка рата на Блиском истоку цена брента сирове нафте била 65-70 $/bbl, а од рата до данас између 98-135 $/bbl. Цена нафте се више никада неће вратити на време пре отпочињања рата на Блиском истоку. Неизвесност у снабдевању расте, од Хормуза, луке Констанца која је пре неколико дана бомбардована, многих покиданих логистичких ланаца, што даље доводи до мањка понуде, а то даље утиче на цену нафте. Ипак као неко ко је дуго у енергетици, данас и сутра и још дуго основно питање биће питање допремања довољних количина нафте, а не цене.

Да ли су постојећи механизми снабдевања и увоза довољни да обезбеде стабилност тржишта у условима глобалне енергетске неизвесности?

   Верујем да јесу. Први услов је допремање сирове нафте нафтоводом Јанаф што функционише, а други услов је набавка сирове нафте, што је у нашем случају углавном под знаком питања због санкција ка НИС-у. Не треба заборавити да се НИС поред глобалне енергетске кризе, која је тешка и веома непредвидива, суочава и са санкцијама. То друге компаније немају. Наравно ту су и резерве које и јесу формиране да се користе у оваквим ситуацијама.

Србија ради на попуњавању резерви нафте и нафтних деривата. Да ли су тренутне резерве на нивоу који може да обезбеди енергетску сигурност земље у случају дужих поремећаја на међународном тржишту?

Има Србија све што је потребно и у складиштима од сирове нафте до деривата, као обавезне резерве, као и комерцијалне у компанијама, али и у робним резервама, додатно и код војске.

Нигде у свету резерве не могу да покрију дуготрајне несташице. Најважније за цео свет па и за нас јесте прекид или споразум о примирју између САД и Ирана, који би бар дао шансу да се капацитети поправљају и да се устали снабдевеност светског тржишта, уз наду да и руско-украјински сукоб престане. Ако се то не деси, не постоје резерве које могу попунити толике несташице. И то не само у Србији, већ у било којој земљи на свету.

Које додатне мере би држава, према вашем мишљењу, требало да предузме како би ублажила евентуалне последице раста цена нафте и заштитила грађане и привреду од новог енергетског удара?

   Најскупља је она енергија које нема. Зато је питање физичке доступности важније од свега. Држава је већ од самог почетка показала огромну одговорност, и преузела све ризике од снабдевања али и раста цена, на себе.

Геополитички ово је веома тежак период за глобалну енергетику и економију. Рат Русије и Украјине је донео пуно нелагоде у достизању довољности гаса и нафте у ЕУ, уз готово свакодневне нападе на физичку инфраструктуру руских рафинерија, i без икаквих назнака о престанку дејстава

Не само да је забранила извоз деривата, као прву меру, држава је смањила акцизе за 25%, па потом 20%. То су изгубљени приходи државе, из којих се финансирају неке друге потребе у земљи. Међутим анализама и проценама се оценило да је важније снизити акцизе како не би било инфлаторног скока. Ми морамо бити свесни, без обзира што смо потпуно снабдевени, и што нико у држави не осећа проблем, да се и свет и ми налазимо у енергетској кризи, која превазилази кризе 1973. и 1979.године, када свет није имао по 7% потребних количина нафте, а данас нема близу 20%.

Гаспром продужава испоруку гаса Србији за још три месеца после 30. јуна. Да ли таква краткорочна решења указују на појачану неизвесност у енергетским односима и недостатак међусобног поверења међу партнерима, или су пре свега последица геополитичких околности и нерешених питања у регионалној енергетској политици?

   Нисам неко ко може да се радује оваквим роковима. Мислим да нису коректни пре свега, јер показују однос руске стране према свом дугогодишњем партнеру ако говоримо о бизнису, али и земљи која једина није увела санкције Руској федерацији и која због тога веома трпи. Одлуку сталног продужавања гасног договора на по месец или три гледам као неповерење али и пре свега уцењивање српске стране, управо у јеку продаје НИС-а. Три месеца се завршавају пред сам почетак грејне сезоне, и то је додатно нестабилно за нас. Зато Србија у свему и у нафти и гасу мора да јача своју енергетску безбедност и независност. Који год добављач да је у питању било Русија било САД, руски или амерички гас,  ни од једног не смемо доминантно за зависимо. На срећу изградили смо конекцију између Ниша и Димитровграда и тиме извршили диверсификацију и рута, и добављача, јер кроз њу добијамо азербејџански гас. Граде се интерконекције са Северном Македонијом, Румунијом, Хрватском, Босном. Потребно је и везивање  и на Албанију која гради плутајући ЛНГ терминал у луци Влора. Да би били независнији а самим тим сигурнији морамо инвестирати у инфраструктуру. То се односи и на нафту, гас, али и на снабдевање електричном енергијом.