Народна библиотека Србије је увек била попут Феникса

Од првих дана, до потпуног уништења 6. априла 1941. године, ова установа је више пута почињала изнова, али је упркос свему опстала, почиње причу за Српски недељник Компас Јасмина Нинков

Прича о Народној библиотеци Србије није везана само за културу, већ је њена историја обележена губицима, разарањима и упорним обнављањем. Од првих дана, до потпуног уништења 6. априла 1941. године, ова установа је више пута почињала изнова, али је упркос свему опстала. Данас, у времену убрзаних технолошких промена, Народна библиотека се сочава са новим изазовима – како сачувати наслеђе, а истовремено остати релевантна у савременом друштву.

На њеном челу се данас налази Јасмина Нинков, која је у библиотекаству прошла пут од библиотеке „Милутин Бојић“, преко библиотеке града Београда до управнице најважније националне установе културе. Тај пут, од локалног до националног нивоа, обележила је јасна свест о значају библиотеке као места које чува идентитет једног друштва.

Са управницом Народне библиотеке Србије Јасмином Нинков разговарали смо о наслеђу и историјским губицима, одговорности, али и о будућности „кући свих наших кућа“.

Налазите се на челу институције која се кроз историју много мучила и која је, после Другог светског рата, дословно морала да гради свој пут из темеља.

Да, Народна библиотека Србије има једну велику обавезу а то је да реституише фонд који је нестао током бомбардовања 1941. године када је комплетна грађа изгорела. Она ради на томе буквално од дана када се то десило. Библиотекари су се окупили већ у току 1941. године, тако да је прве ратне године Библиотека смештена у згради Феријалног савеза Србије у Француској улици а након тога за смештај су одређени магацини у Вишњичкој улици, где се раније чувало воће и поврће где је дочекала и крај Другог светског рата. До дана данашњег један од главних задатака и ставка у нашем буџету је реституција националног фонда. О томе се мало говорило. А да бисмо вршили реституцију националног фонда, морамо да сарађујемо са свим националним библиотекама на свету и да покушавамо да посредним начинима, јер су и каталози изгорели, дођемо до тога шта је све ту било.

Да ли постоји јасна представа о томе шта смо све изгубили пре 85 година, тог шестог арпила 1941. године?

Постоји. У току нацистичког бомбардовања Београда у 4 часа после подне, фосфорне бомбе су пале на таван Библиотеке запаливши зграду која је горела неколико дана. Уништен је књижни фонд од преко 500.000 свезака, 1.424 ћирилских рукописа и повеља, око 4.000 наслова периодике.

Народна библиотека Србије има једну велику обавезу а то је да реституише фонд који је нестао током бомбардовања 1941. године када је комплетна грађа изгорела

Нестале су личне библиотеке Вука Ст. Караџића, Лукијана Мушицког, Ђуре Даничића, архив турских докумената о Србији, као и инвентари и каталози саме Библиотеке. То се сматра највећим губитком, после људских губитака, у нашим ратовима. Део фонда је, у међувремену, и пронађен. Све се то посредно открива јер су изгорели и каталози библиотеке.

Да ли је Народна библиотека Србије намерно гађана?

И дан данас постоје подељена мишљења око тога да ли је зграда на Косанчићевом венцу намерно гађана или не.

Нисам историчар, не бавим се овом темом, али од када сам на челу ове установе читам и истражујем – не могу да тврдим да ли је било овако или онако. Сматрам да је бомбардовање било намерно, не знам да ли постоје ненамерна бомбардовања, а моје мишљење је да библиотека није случајно погођена јер су је већ гађали у току Првог светског рата. Нека наша историја да одговор на то питање. Можда би био тренутак да да одговор на то. Било како било наша културна баштина је уништена тог шестог априла 1941.

Не помиње се тако често да је Народна библиотека бомбардована и током Првог светског рата. Тада је горео део Капетан-Мишиног здања где је библиотека била смештена. Да ли смо и том приликом изгубили део грађе?

У праву сте, време је да се сетимо да се 1914. године, по избијању Првог светског рата, Капетан-Мишино здање у коме се тада налазила библиотека, нашло на удару аустроугарске артиљерије и просторије Библиотеке су тешко оштећене. Велики део фонда је евакуисан у Ниш, а потом у Косовску Митровицу, где је пао у руке окупаторским властима. Преживели фонд се вратио из Софије у Београд 1919. године. Бесповратно је изгубљено преко 3.000 књига и 56 старих рукописа, од којих је неколико пронађено и откупљено 1972. у Немачкој. Народна библиотека Србије није имала своју зграду, од оснивања,  све до 1920. године када добија од Владе  средства да купи зграду. Шестог априла 1921.године  тадашњи управник  Јован Н. Томић упутио је министру просвете Светозару Прибићевићу званичну иницијативу да се за потребе трајног смештаја Народне библиотеке откупи зграда на Косанчићевом венцу бр. 14. од индустријалца Милана Вапе Тачно двадесет година касније, 6. априла 1941, Народна библиотека је потпуно уништена током нацистичког бомбардовања престонице. Каква страшна иронија судбине. Увек је била мука, али током Другог светског рата је дошло до потпуног уништења. Апсолутна катастрофа.

ФОТО: Архив Народне библиотеке Србије

Међутим, ту није био крај мукама. Недићева влада је одлучила да се обрачуна са рушевинама које су преживеле бомбардовање.

Народна библиотека је гађана запаљивим бомбама и била је потпуно спаљена  али су спољашни зидови и даље стајали. Средином 1942. тадашње Министарство просвете је у  штампи најавило лицитацију за рушење и продају материјала изгореле зграде на Косанчићевом венцу за 1. октобар 1942.

Библиотекарство је професија која се стално мења. Ви не можете да радите посао уколико не пратите савремене технологије. Мислим да спадамо у оне професије које је технологија највише погодила

Тако да је прво званично седиште наше националне библиотеке  спаљено током бомбардовања, срушено и до темеља уништено тек годину дана касније, када су након рушења и саме цигле и камен продати као грађевински материјал. То је био злочин који је трајао.

Kако данас видите будућност простора некадашње Народне библиотеке на Косанчићевом венцу?

Народна библиотека Србије је поднела захтев да се изменама и допунама плана детаљне регулације  тог дела града предвиди изградња односно обнова старог здања Народне библиотеке по пројекту архитекте Бранка Таназовића.

Дакле изградиће се нови објекат, одустало се од идеје меморијалног центра?

Сматрам да треба да изградимо нови објекат али у ствари реконструишемо идентичну зграду каква је била раније. Ми смо као Народна библиотека Србије поднели захтев да се измене урбанистички услови да би зграда каква је била могла да се изгради. Видећемо какав ћемо одговор добити. Такође, имамо средства, планирана у буџету већ за ову годину, за израду тог пројекта. Тако да се надам да ће се урбанистички план променити и да ми онда можемо да распишемо позив, изаберемо пројектанта који би могао да пројектује зграду каква је била.

Уколико дође до обнове старе зграде на Косанчићевом венцу то би могло да има и огромно симболично значење.

То би било највеће симболично значење и апсолутно је невероватно да 85 година нисмо могли да је вратимо на то место и да више од осам деценија стоји како ту стоји. Мислим да не постоји особа у Србији која се неће сложити са мном да ми библиотеку треба ту да вратимо. А онда ћемо одељење Nародне библиотеке на Косанчићевом венцу користити и као једно дигитално место. Идеја реституције је да, уколико не можемо све да вратимо – ако се неки примерак налази у некој светској библиотеци, одакле га није могуће једноставно преузети – обезбедимо његов дигитални примерак. Увек ће нам дозволити да направимо дигиталну копију.

Наћи ће начин Народна библиотека Србије да претвори то место у право место сусретања и да то све што смо тада изгубили колико-толико вратимо. Мислим да је то од највеће симболичке и суштинске важности. Изградња и ове зграде, у којој се сада библиотека налази, је тада, шездесетих година прошлог века, наилазила на велики отпор тадашњих централних власти Југославије јер је ово била идеја комуниста из Србије. Они су то упорно и тешко гурали. Постојали су велики отпори, деценију и по је трајала битка да дође до изградње зграде и изградње на управо овој локацији. То је тада била највећа инвестиција у Србији. Увек је некако било тешко за ову библиотеку, увек се борила, увек је била попут феникса, од како је настала па до данас. Време је да поново буде феникс и да ту зграду вратимо на Косанчићев венац. То је од највећег значаја за нашу културу. Народна библиотека није само култура, она је укупно сећање. Она је и историја и привреда и економија, све. Кућа свих кућа.

Симболика 6. априла

Када се погледа историја Народне библиотеке, готово је немогуће не приметити једну необичну симболику датума – 6. април се више пута појављује као пресудан тренутак.

Постоји једна страшна подударност. Милан Вапа, првобитни власник зграде тражи 6. априла 1920. од  Грађевинског одбора да му се дозволи преправка фабрике картона. Одбор му то и дозвољава већ неколико дана касније.

Oно о чему треба да се размишља јесте да морамо да имамо „Народну библиотеку број 2“

Шестог априла 1921. године тадашњи управник Јован Н. Томић упутио је министру просвете Светозару Прибићевићу званичну иницијативу да се за потребе трајног смештаја Народне библиотеке откупи зграда на Косанчићевом венцу бр. 14. од индустријалца Вапе, да би, на крају, зграда била погођена 6. априла 1941. Садашња зграда, али то је већ било намерно, отворена је 6. априла 1973. године. Међутим, подударност датума везаних за зграду и њено бомбардовања је заиста да се човек најежи.

Уколико дође до обнове зграде, већ знамо ког датума ће бити отварање.

Дефинитивно. Стварно бих волела да доживим тај шести април. Да је отворимо и склонимо ону тугу и коров са Косанчићевог венца.

ФОТО: рхив Народне библиотеке Србије

Ако се из те историјске перспективе вратимо у савремени тренутак, како данас видите улогу библиотеке и у којој мери она успева да се прилагоди новим технологијама и културним променама?

Библиотекари су у току. Библиотекарство је професија која се стално мења. Ви не можете да радите посао уколико не пратите савремене технологије. Мислим да спадамо у оне професије које је тај брзи развој савремених технологија највише погодио. Не можете да будете библиотекар а да не пратите најновија достигнућа пре свега у области информационих технологија.

Народна библиотека Србије и нове технологије

Изгледа да се не плашите промена које доноси савремена технологија.

Не, никако. Нема ту страха. Проблем је што се технологија невероватно брзо мења, и што она у основи није објективна. Технологија се мења субјективно. Зато што су они који управљају технологијом данас, и тим највећим променама, па тако и вештачком интелигенцијом, чланови највећих светских компанија, а оне су врло субјективне.

Народна библиотека Србије је поднела захтев да се изменама и допунама плана детаљне регулације  тог дела града предвиди изградња односно обнова старог здања Народне библиотеке по пројекту архитекте Бранка Таназовића

Мислим да је највећи непријатељ било какве објективности алгоритам. Ви не можете да побегнете од алгоритма који вам на један или на други начин намеће светска технологија. Развој вештачке интелигенције видим управо тако што ће она ускоро почети да се наплаћује. Сада се само краде. Краде се знање. Вештачка интелигенција није ништа друго него најкласичнији библиотекарски каталог. Ми је можда зато и разумемо. Али док нама треба један сат да бисмо вам дали одговор из каталога, вештачка интелигенција, коју ћемо ми такође увести ради брже претраге каталога, ће вам дати одговор брже, али је питање какав ће одговор бити и шта ће она претражити. Јер када радите класичан библиотекарски посао ви покушавате да ову собу и нас двоје опишете мета подацима. И што више мета података дате, онај што претражује, са друге стране, ће вас лакше наћи. Али, како ће вас пронаћи вештачка интелигенција ако уоште нисте унутра. Ако је она покупила неке потпуно друге одговоре. Ако ми као земља уопште нисмо део тога. Без обзира на то увек ће бити неки алгоритам који ће моћи да одређује једно или друго. То је велика опасност. То не мислим само ја, то мисле сви који о томе размишљају. То је велика опасност која се надвија над истином, над тим како ће нас видети. Шта ће бити за 100 година, како ће се тада тумачити рушење Народне библиотеке.

Оно где ми морамо да пратимо тај развој јесте да будемо присутни. Ту не можете да се изузмете, морате да будете присутни уз највеће и најстарије националне библиотеке. Рецимо, кодове за језик  у светским каталозима одређује Конгресна библиотека у Вашингтону. Све бројеве којима означавамо књиге, периодику… дају светске агенције у Лондону, Паризу.. Све је већ светски умрежено где сте ви један мали сегмент. Дакле морамо бити ту, а то је посао Националне библиотеке. Нема ко други да да тај одговор.

Зато нам треба још више технологије. Народна библиотека мора да добије много више савремених система.. Не можемо да радимо на старим рачунарима и да чекамо да се нешто промени. На томе тренутно и радим. Сарађиваћемо и са Е управом и са нашим суперкомпјутером у Крагујевцу. Технологија, технологија, технологија. Данас када се каже библиотекарство то је једнако технологија. Много пара, много рачунара, само бројеви. И, наравно, едуковани библиотекари.

ФОТО: Из Збирке фотографија Музеја града Београда

Део приче о савременим технологијама је и платформа „Лорија“.

То је нова платформа за вештачку интелигеницју, односно пројекат у ком је учествовала и Народна библиотека Србије, али улазимо и у друге пројекте. Ући ћемо и у пројекат који ради наша држава и е управа, а то је пројекат стварања језичког модела вештачке интелигенције односно великог  језичког модела за  српски језик, а препознаваће и све дијалекте и наречја српског језика да би део претраге и део свега што ради вештачка интелигенција био и наш језик. Дакле, Народна библиотека Србије мора да буде пристуна свему што се ради у свету, на свакој конференцији, у свакој организацији, у свим тим телима, јер морамо да пратимо корак. А и можемо да га пратимо јер наши стурчњаци су апсолтуно способни за то. То је заиста важно.

Уништен је књижни фонд од преко 500.000 свезака, 1.424 ћирилских рукописа и повеља, око 4.000 наслова периодике. Нестале су личне библиотеке Вука Ст. Караџића, Лукијана Мушицког, Ђуре Даничића, архив турских докумената о Србији, као и инвентари и каталози саме Библиотеке

Шта је још важно за будућност Народне библиотеке?

Важно је да се сагради нови депо. Добили смо грађевинску дозволу и тај депо је насушна потреба Народне библиотеке Србије јер су њени магацини препуни. Када је зграда отворена 1973. године она је била планирана за 40 година и за три милиона књига. Национална библиотека само прима садржај да би га сачувала. Дакле, не смањује се. Сваке године око сто хиљада библиотечких јединица . Полице у депоима Народне библиотеке имају око 80 километара, и у  њима је сада 7,2 милиона библиотечких јединица. Дакле, пуни смо.

Како за десет година видите Народну библиотеку Србије?

Видим је са депоом, који је пројектован на отприлике 12.000 квадрата. Биће један део административни, биће леп део за изложбе и остало ће бити део за депое. То ће ублажити тренутне капацитете Народне библиотеке. Међутим, оно о чему треба да се размишља јесте да морамо да имамо Народну библиотеку број 2. Као што си и Британска и Француска национала библиотека добиле нове зграде.То је за будућности, али  морамо да размишљамо о томе јер се националне библиотеке не смањују.У наредних 10 година је видим са зградом на Косанчићевом венцу.

Пошто ћемо пуно рада и труда посветити реновирању  зграде у којој се налазимо , видим је са већим бројем запослених и видим је као врло живо место. Видим је како сарађује са великим бројем партнера, не само из културе већ и из привреде. Мислим да треба да радимо на информационој и финансијског писмености наших грађана, то припада Народној библиотеци. Видим је јако повезану са свим светским националним библиотекама. Видим је као место где  људи воле да раде, да им је то част.

КУЋА СВИХ НАШИХ КУЋА

Са каквом визијом сте дошли на чело Народне библиотеке Србије и шта желите да она постане данас?

     Сматрам да Народна библиотека Србије мора да буде много присутинија у јавности. Ово је кућа свих наших кућа, ово је кућа наше културне баштине. Ово је централна установа укупне наше писане баштине. Све што смо ми је овде. Сваки папир, сваки лист, овај интервју, све што сте радили, што су радиле генерације, све што је речено, написано, музички изведено. Све што је данас савремено стваралаштво, сутра је културна баштина. Све је то овде.
     Поред тог задатка да чувамо, ми морамо да објаснимо и да читава наша јавност буде свесна да је све то што чувамо овде. Мислим да се на томе није много радило раније, да људи можда ни не знају детаљно колико је важна Народна библиотека Србије. Колико је она базична установа. Не само јер је најстарија установа културе коју је основала држава, већ зато што је она управо то – место где се чува све. Мислим да свако дете у Србији мора некад да уђе у Народну библиотеку Србије. Мора да зна да постоји Народна библиотека, мора да зна да га негде чека Народна библиотека. Дакле прво видљивост, а друго - Народна библиотека мора да буде културна установа града Београда и Србије и да буде потпуно отворена. Да се у њој свакодневно нешто дешава, као што је сада случај. Да се организују програми, да тај културни живот тече кроз нас, не само да буде читаоница за студенте или место за истраживаче, већ културна установа првог реда. Са музиком, са концертима, позоришним представама, изложбама, са свим облицима стваралаштва. Наравно јавно, бесплатно место.