Сви ми волимо награде, али оне често долазе упаковане са ризицима. Свакодневне одлуке које доносимо могу да укључују такве компромисе. Да ли треба да притиснете дугме за одлагање аларма (snooze) за још неколико минута дремежа и ризикујете да закасните, или да одмах устанете из кревета? Да ли треба да поједете укусне остатке хране из фрижидера од прошле недеље, ризикујући могући стомачни бол или још горе последице? Понекад компромис између ризика и награде захтева мало више промишљања: Да ли треба да почнете да се бавите скакањем из падобрана у својим 40-им годинама, чисто ради забаве?
Проучавање начина на који прорачунавамо ризик у односу на награду назива се неурологија одлучивања, а свој почетак ова наука је добила пре скоро 30 година. Током протеклих неколико деценија, неуролози су извештавали да губици изгледају већи од добитака, да људски мозак мрзи неизвесност више него ризик, и да имамо тенденцију да више ценимо тренутне награде него будуће. Научници који проучавају како доносимо одлуке такође су утврдили да се за израчунавање вредности неког избора ослањамо на мрежу многих различитих области и система у мозгу, укључујући његове центре за ризик и аверзију, амигдалу и инсулу, и систем допамина, који прати да ли се ризична опклада исплатила. Такође се ослањамо на антериорни цингуларни кортекс, који израчунава труд и цену, и орбитофронтални кортекс, који се налази на самом предњем делу мозга одмах изнад очних дупљи и игра улогу у обради емоција и награда, пише Наутилус.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Сада је тим научника идентификовао прецизну област у орбитофронталном кортексу (тачно изнад очних дупљи) где се израчунавају одлуке о ризику и награди. Научници, са Универзитета у Калифорнији, у Сан Франциску и Универзитета у Калифорнији, у Берклију, дошли су до рењења да предвиде стварни избор који ће особа направити пола секунде пре него што га донесе са стопом већом од пуке случајности. И открили су да начин на који ове ризичне одлуке добијају облик подсећа на бројчаник, где акумулација доказа достиже неки праг, а више на клацкалицу, са две мождане области које шаљу сигнале у супротним смеровима док се особа колеба између приступања и избегавања. Ови налазиобјављени су часопису Nature Neuroscience.
Ауторка студије Клара Старкведер, главни специјализант неурохирургије на УЦСФ-у, дизајнирала је импресивну видео-игру за овај експеримент. Циљ игре јесте да скупите што већи број рубина. Да бисте сакупили своје рубине, морате да се крећете кроз лавиринт ходника оивичених различитим бројем упаљених бомби и ковчега са благом које садрже црвене драгуље.
– Постоји само једна тачка одлучивања, да ли идете низ сваки ходник – рекла је Старкведер.
Испитаници у студији укључивали су шест пацијената оболелих од епилепсије и психијатријских пацијената који су били подвргнути праћењу мозга ради хируршког лечења, при чему су електроде већ биле постављене директно у њихов орбитофронтални кортекс. Научници су пратили активност ових електрода док су пацијенти играли игру. Језив звук се појављује док се крећете кроз ходнике сличне тамницама, а можете чути сопствене кораке и тешко дисање док се приближавате бомбама и благу. Свака упаљена бомба која експлодира кошта вас један бод. Али понекад се упаљене бомбе не активирају и ковчези буду пуни рубина, па будете награђени за ризике које сте преузели. Ако вам се не свиђа однос ризика и награде који нуди одређени ходник, можете да се крећете ка следећем.
Старкведер и њене колеге су откриле да су, када су играчи доносили лаку одлуку – ходник пун блага и са нула експлозива – знаци за „кретање“ врло брзо су превагнули. Када је одлука била тежа, са благом и бомбама у једнакој мери – учесници су се колебали између знакова за „кретање“ и „избегавање“, попут клацкалице, пре него што су се упутили у коначном правцу. Истраживачи су често могли да предвиде како ће пацијент поступити непосредно пре него што то учини на основу тога како се одвијала ова мождана активност.
ФОТО: Only_NewPhoto/ShutterstockПонашање преузимања ризика и избегавања ризика игра важну улогу у бројним психијатријским стањима. Људи са депресијом, анксиозношћу и опсесивно-компулсивним поремећајем често превише избегавају ризик, док људи са поремећајима коцкања и зависности имају тенденцију да преузимају превише ризика, уз несрећне последице. Преузимање ризика има тенденцију да достигне врхунац у адолесценцији, што неки развојни неуролози приписују бржој стопи сазревања делова мозга који се односе на награду у односу на делове задужени за контролу.
– Тренутно се психијатрија углавном ослања на питања људима како се осећају. Желим да јој дам нешто објективније: стварајући прави, мерљиви потпис како нечији мозак важе ризик, тако да третман може да циља на конкретан круг који је поремећен – рекла је Старкведер.
